Тадић у Вуковару: “помирење” уместо истине

313

Односи Бориса Тадића са Хрватима први пут су задобили пажњу јавности незваничним, али врло жестоким сукобом на Европском првенству за ватерполисте у словеначком граду Крању, јуна 2003. године. То првенство упамћено је највише по великим нередима на финалној утакмици, у којој је тадашња Србија и Црна Гора победила Хрватску. Чим су судије биле одсвирале крај меча, на трибинама су хиљаде хрватских навијача заподенуле тучу са малобројном полицијом и још малобројнијим присталицама СЦГ, а у макљажу су, силом прилика, били укључени чак и званичници Ватерполо савеза СЦГ и њихови гости, које су хрватски хулигани такође напали. Међу нападнутима био је и Тадић, у то време министар одбране СЦГ, који је у Крању, иако је заузимао државну функцију, боравио без службене пратње и заштите.

У свеопштем хаосу на пливалишту, камере нису снимиле песничење Тадића са групом хулигана која је насрнула на њега, али су очевици касније сведочили да су министар и остали чланови СЦГ делегације прилично вешто одбили напад и да нису “остали дужни” разјареним Хрватима (наводно, Тадић се бранио чак и једном столицом, којом је ударао по хрватским навијачима). Таква, крајње изнуђена и природна реакција Тадића и ватерполо званичника, била је, међутим, у потпуној супротности са крајње неизнуђеним и неприродним потезом који је српско-црногорски Савез повукао само дан касније: јавно је позвао европску ватерполо федерацију да не кажњава хрватску репрезентацију, која, како је истакнуто, не сноси никакву одговорност за понашање навијача. Колико је Тадићев утицај у Савезу, иначе прилично велик још од преврата из 2000. године, допринео таквој иницијативи, остало је у домену нагађања. Тада још увек надолазећа политичка снага, Тадић се средином 2003. тек био припремао за спровођење чистке у матичној Демократској странци и његова моћ у српском друштву није била ни приближна данашњој, која је видљива у свим битнијим животним сферама, па и у националним спортским савезима. Али, Тадић је ватерполу био наклоњен још од ране младости, када је активно тренирао овај спорт пуних 11 година, као што је и српски ватерполо још од петооктобарских промена био наклоњен Тадићу, који је кроз чланство у организационим одборима разних такмичења био и активно укључен у ватерполо структуре. Зато је реално претпоставити да нимало уобичајен позив на милост за хрватске ватерполисте, који је јуна 2003. Београд упутио европској федерацији, није прошао без макар прећутне сагласности тадашњег министра одбране.

Однос Бориса Тадића са Хрватима поново је ових дана у центру пажње, захваљујући још једном незваничном догађају. Сада као председник Србије, Тадић је 4. новембра посетио Вуковар, хрватски град у којем су се пре 19 година водиле жестоке борбе хрватских војних и добровољачких снага са јединицама Југословенске народне армије и српских добровољаца. У присуству свог домаћина, хрватског председника Иве Јосиповића, Тадић је том приликом положио венац на спомен обележје на Овчари, пољопривредном добру где је 20. новембра 1991, непосредно пошто су ЈНА и српски добровољци сломили отпор противника и заузели Вуковар, погубљено више од 200 заробљених Хрвата (1). Касније истог дана, Јосиповић и Тадић обишли су и гробно место 19 цивила (18 Срба и један Мађар), које су хрватске снаге убиле у Паулин Двору, крај Осијека, децембра 1991.

Тадићева посета била је незванична. Најнеобичнија незванична посета свих времена, у медијима широм света названа историјском. С обзиром на то да су српског председника дочекали највиши хрватски и вуковарски званичници, те да су уз Тадића били потпредседник српске и председник војвођанске владе, недостајале су само заставе и химне две државе па да посета има сасвим званичан карактер. Али, за разлику од Крања пре седам година, на Овчари није било превише места за нагађања о Тадићевој улози. Јасно и гласно, пред мноштвом камера и микрофона, председник Србије је рекао:

– Дошао сам овде да упутим речи извињења и искажем жаљење.

Други део реченице, везан за жаљење, апсолутно се уклапа у незванични карактер посете, пошто је реч о личном осећању Бориса Тадића, и грађанина и председника. Први део његове изјаве, међутим, упадљиво одскаче од незваничне, малтене приватне форме Тадићевог одласка у Хрватску. За злочин на Овчари, или било који други, извињава се једино онај ко је у одређеној мери и одговоран за њега, било чињењем било нечињењем. Пошто не постоји повезаност грађанина Бориса Тадића са Овчаром, извињење председника Србије није упућено у његово лично име, већ у име државе чији је председник и народа који га је изабрао. Дакле, у име Србије и Срба. Никаква “незваничност” не може ни да умањи, а камоли сакрије, ову чињеницу. Исто као и чињеницу да је хрватски председник своју улогу у овом догађају одиграо далеко прихватљивије по сопствену нацију и земљу, па је у Паулин Двору избегао да се извињава, већ је само изражавао жаљење и решеност да сви злочини буду расветљени а сви злочинци кажњени.

Према томе, Борис Тадић се на Овчари извињавао у име Србије и Срба. Пошто је хрватска пропаганда одавно издигла Вуковар у “град симбол” њиховог “домовинског рата” у којем су се борили против “великосрпске агресије”, Тадићево извињење се због тога може тумачити и као својеврсно усвајање хрватске ратне и поратне пропаганде као непобитне истине.То усвајање значиће да Србија и даље ћути о злочинима из деведесетих у којима су Срби страдали широм Хрватске, а који су од покоља на Овчари по много чему тежи, крвавији или суровији: операције “Бљесак” и “Олуја”, логори попут сплитске “Лоре”, прогони и убијања Срба у свим већим хрватским градовима, злочини Мерчепових и других паравојних или војних јединица хрватске војске – о свим овим злочинима су избегли Срби из Хрватске сакупили обимну документацију. Значиће и упорно избегавање одговора на питање ко је заиста први запуцао у СФР Југославији, па и Хрватској, и које су то војске почетком деведесетих на овим просторима биле законите, а које нелегалне, самим тим и терористичке.Значиће и даље игнорисање стравичног геноцида над Србима у Другом светском рату, у Независној држави Хрватској, оној истој коју је први хрватски председник Фрањо Туђман оценио као “повијесну тежњу хрватског народа”, и у чију част концертне арене широм Хрватске и ових дана пуни певач познат по сценском надимку Томпсон – тај геноцид је, са више од пола милиона страдалих Срба, Јевреја и Рома, био толико зверски, да је изазивао згражавање чак и немачких нациста, под чијим је надзором НДХ и постојала, а ипак се Србима до дана данашњег нико није извинио за незапамћена страдања.

Значиће и даље инсистирање Београда на повлачењу међусобних тужби Хрватске и Србије пред Међународним судом правде, иако је Београд последњи који би требало да предлаже одустајање од тих поступака – после пуних сто година оружаних сукоба и заједничких држава Хрвата са Србима, ред би био да се судски преброји који је од та два народа неупоредиво скупље и са неупоредиво више глава платио сваки од тих сукоба и сваку од тих држава. Ред би био да Срби и Хрвати сазнају пуну, неублажену истину о кланици у коју је већи део Балкана био претворен у 20. веку.

Али, Борис Тадић не нуди истину, већ извињење. Зато што зна да истина никада не би довела до скорог помирења, онаквог какво он прижељкује. Пуна истина о јасеновачким страхотама из 1941. и покољу на Пакрачкој Пољани из 1991. неминовно би отежала сваку међудржавну, друштвену, економску и културну комуникацију Србије и Хрватске. Та се истина прикрива и изврће, делимично због тога да би Србима из Хрватске, страдалницима без премца у новијој светској историји, накнадно било одузето право на самоодбрану којој су, поучени трагедијом из Другог светског рата, прибегли почетком прошле деценије, а коју је и сам Тадић искористио у Крању када су се на њега залетели хрватски хулигани. Скрива се делимично и због успостављања нечега што се назива “југосфером”, неке врсте поновног зближавања бивших југословенских република, најпре у економском и културном смислу: према последњим истраживањима, такво зближавање одобрава чак 72 одсто анкетираних Хрвата. Делимично и због све очигледније потребе београдског режима да евроатлантску милост плаћа националним поносом.

Грађанин Борис Тадић може да се стиди одговора Срба на повампирено усташтво које је, почетком деведесетих, подржавао режим Фрање Туђмана и Стјепана Месића. Може да се стиди и своје реакције на налет хрватских хулигана на базену у Крању. Али, председник Србије нема то право. А пошто упорно ради то што не би смео, Србија и Срби имају обавезу да се запитају због чега је свака савремена попустљивост према Хрватској – било да је реч о једном од два документована геноцида, било да је реч о дивљању на ватерполо утакмици – некако повезана са Борисом Тадићем. Одговор на то питање можда лежи у несхватљивој југоносталгији српских еврореформатора, вечито опседнутих хрватском музиком и хрватским морем; можда у разгранатим активностима хрватских обавештајних служби; а можда у каквој директиви са Запада, једној од оних које се на овим просторима беспоговорно поштују. Свеједно, док не одговоре на ово, Срби вероватно неће бити у стању да реше ни своје национално питање.

(1) “Zvanicna” verzija, koju je usvojio Haški tribunal, jeste da je tamo ubijen 261 hrvatski zarobljenik, 200 lesevi su pronadjeni u masovnoj grobnici na Ovcari, dok se za 61 jos traga.