Наравно да грешимо, нема оних који не праве грешке, сви су грешили. Није дакле страшно погрешити. Страшно је ако нисмо свесни тежине одређених грешака. Страшно је и алармантно ако нисмо свесни слабе и недовољне вере. Невоља је ако још увек не увиђамо погубност скретања са пута православља. Када постанемо свесни колика је то грешка, када поново закорачимо пуном снагом у светославље отвориће нам се сви они давно изгубљени видици. Само тако се душа може поново испунити срећом и љубављу. Само тада можемо бити сигурни да ћемо одбранити Отаџбину.
Данас када смо суочени са чињеницом да нас окружује тама, да је око нас све црно, важно је да покажемо спремност да се са тиме и суочимо. Најважније је да схватимо да не треба да седимо у страху од таме чекајући да се појави сунце. Морамо да се сетимо наших старих, њихове храбрости и одлука, они нису само чекали. Нисмо ваљда заборавили да се тама може уклонити и малим пламичком свеће. Тај пламичак уз мало више вере и храбрости можемо сами упалити. Покушајмо да сунце које ће сигурно и неизбежно доћи дочекамо спремни а не страхујући у тами. Нико нам не може забранити да у своје животе унесемо бар део светлости и среће. За то нам је потребна само права, јака и искрена вера, потребно је само да будемо оно што смо одувек били.
„…А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, Живојин Лазић из Станковића, код Мионице, лежим у рову испод Соколца и гледам небо: авијатичари извиђају непријатељске ровове. Француска тешка артиљерија гађа преко Соколца. Сви знамо тајну: напад ће бити у зору. Уочи напада, командир, капетан прве класе, одржа мали говор:
„ Јунаци моји, сутра ћемо, у име Бога, кренути из ове јаруге и избити на Соколац. Одатле, са врха види се Отаџбина!“
Вечера је стигла око поноћи, али нико и не помишља на јело. Мислимо на Соколац, на тај страшни, незадрживи јуриш на непријатеље који нас чекају на чукама. До мене је мој ратни друг Ђура Дрезгић, Мачванин. Никад није хтео да копа заклон…
Свиће. Све се претворило у око, у бомбу, митраљез, карабин, бајонет. И само је мисао: Соколац. Одатле, рекли су нам, види се Отаџбина. Кренусмо: ватра, гласови, ломљава, јауци. Рањени су Иван Нинковић и Илија Протић. Вичу: „Поздравите родну груду!“ Нико не заостаје, гази напред, сече и ломи. Тек увече избисмо на Соколац. Мића Мићовић, из Јеђевице, стави два прста у уста и звизну, а потом изговори само три речи:
ТАМО ЈЕ ОТАЏБИНА!…“
Антоније Ђурић (Солунци говоре)
Најсигурнији начин да останемо несрећни јесте да престанемо да покушавамо да будемо срећни. Најсигурнији начин да нас зло победи јесте да му то сами дозволимо. Окупације се нико није ослободио а да се окупатору није супроставио. Погледајмо иза себе, сетимо се како су наши стари без задршке јуришали да нама оставе шансу. Размислимо да ли смо их достојни. Будимо искрени према себи и знаћемо сигурно како даље.
Немојмо заборавити да ни једна искрена, вредна, велика ствар која је урађена у прошлости није нестала, није заборављена, није била узалудна. Народи који су будућност градили на темељима великих дела својих предака трудећи се да и њихова дела бар делимично буду таква, сада корачају сигурно. Вера, истина и добро не могу умрети, али они који се одрекну тих вредности сигурно ће нестати.
Ако знамо шта желимо бити и куда заиста желимо, ако знамо шта нам је циљ онда морамо постати свесни и шта нам је чинити. Не може се само имати циљ и надати се да ће се он сам од себе остварити. Снови се остварују не онима који сањају већ онима који у њих искрено верују и за њих се боре свим срцем. Када се свом душом искрено стреми ка својим сновима они постају стварност. Запад се највише плаши да Срби не покажу ко су и какви су. Највећи страх им улива онај прави Србин светосавац пун вере и храбрости. Онај Србин који зна шта је Отаџбина. Онај који је кренуо да остварује своје снове.
Надајмо се да је у Србији све мање оних наивних који верују у оно шта запад прича. Верује ли стварно неко у то што нас убеђују да су нам доброчинитељи, у њихово пријатељство и искреност? Ту незамисливу лаж поткрепљују тиме како нам никакво зло и ништа нажао нису учинили већ ево један дан или скоро целу недељу. На нама је да размислимо, да погледамо макар мало дуже уназад од тих недељу дана. Ако то не будемо урадили на време, после нећемо имати времена. Не послушамо ли прошлост остаће нам само кајање. Научили смо ваљда до сада да је кајање губљење времена. Срби немају времена за губљење.
Желимо ли да нам живот прође у чекању некаквог бољег сутра? Прави Срби то сигурно неће радити. Прави Срби никад нису чекали неко можда боље сутра, већ су стварали данас да би сутра било сигурно боље. Светосавци нису имали недоумица када је Отаџбина у питању. Оданде одакле се она види, тамо где је будућност наших потомака јуриша се без страха, осваја без размишљања.
Постоји једна тајна која је светосавцима одавно позната, а она каже: Ако желиш извесну будућност, боље сутра, мораш да се покренеш још данас. Може се игнорисати истина о западу, њиховој искрености и пријатељству, али то никад неће променити чињенично стање. Зашто онда губити време и лагати себе? Зашто дозволити да нас полако убијају док се ми правимо да то не примећујемо? Ако већ треба да умремо, ако је смрт неизбежна, чему мучење? Можемо ли да избегнемо такву судбину? Зашто бар да не покушамо? Милост никад није стизала од тиранина, они су спремни само да нас гурну у нове муке и ново трње. Такви ће нам руже дати само на гробљу, већ мртвима. Мада ће се и тада потрудити да донесу руже са што више трња.
Многи су се предали, не виде излаз. Причају нам да је немогуће победити запад. Нико није наиван и не каже да је лако, знају Срби снагу запада. Није нам први пут да се сусрећемо са њиховом „истином“ и правилима. Док смо поново изложени тој њиховој „правди“ неизбежно морамо да се суочимо и са својом савешћу. Не споримо да нам је потребно чудо да се са њима изборимо. Наши стари су нам већ толико пута показали да се чуда ипак дешавају. Пред нама је или да верујемо лажљивом западу или делима својих предака. Одлуку морамо донети сада и сами, шта год одлучили остаће на нашој савести.
“Дође време кад се човек нађе пред мрачним, непрелазним јазом који је годинама, полагано и несвесно, сам себи копао.
Напред не може, натраг нема куд. Речи нестало, сузе не помажу; срамота га да јаукне; а и кога да зове? Не сећа се право ни свога имена.
Тада види човек да на земљи постоји само једно истинско страдање, то је: мука немирне савести.“
Иво Андрић
Знамо да не можемо бити слободни ако нам Отаџбином управљају други. Познато нам је да се само уз веру дешавају чуда. Савест нам јасно говори да нису криви само они који нису ништа урадили већ и они који нису урадили колико су могли. Зато прави Србин никад неће одустати, увек ће пронаћи начин да победи и свима каже: Ово је моја Отаџбина.
