У свом првом говору пред Генералном скупштином Уједињених нација, председник Доналд Трамп је употребио реч „суверен“ или „суверенитет“ укупно 21 пут. У маниру који би био незамислив за било ког скорашњег становника Беле куће, председник је истакао приврженост Сједињених Држава начелу националног суверенитета и истини да је „држава-нација и даље најбоље средство за уздизање људског положаја“. Уз то, Трамп је исправно указао на то да се то не односи само на САД и очување америчког суверенитета, већ на све земље:
„У спољним односима, ми обнављамо ово темељно начело суверенитета. Прва обавеза наше владе је према сопственом народу, нашим грађанима – служењу њиховим интересима, осигуравању њихове безбедности, очувању њихових права, и одбрани њихових вредности.
Као председник Сједињених Држава, увек ћу стављати Америку на прво место, као што ћете и ви, као вође својих земаља, увек, као што и треба, стављати своје земље на прво место.“
А затим је све то порекао.
Слушајући Трампа, могло би се помислити да он држи два различита говора, један реторички, а један суштински. Онај реторички (за који се говори да га је написао Стивен Милер) је представљао најинспиративније могуће залагање за владавину права и вестфалски принцип суверене државе као темељ међународног поретка. Онај суштински, чији је аутор без сумње неко из Савета за националну безбедност, поништава тај исти вестфалски принцип у корист неограничених прерогатива једине владе на планети која себи приписује право да поништи или укине суверенитет било које друге државе – или да исту уништи – из било ког разлога ког политичке елите у Вашингтону сматрају умесним.
Бројни коментатори су пожурили да изјаве да је Трампов нашао свој путоказ у говору Џорџа Буша млађег о „Осовини зла“, из 2002. године. (Ова фраза се приписује тадашњем писцу председничких говора, Дејвиду Фраму, који је сада један од водећих људи иза „Комитета за истрагу Русије“ („непрофитне организације чији је циљ да шири информације о улози Русије у америчким председничким изборима 2016. и отвори дебату о могућим претњама по институције земље“, како наводи чланак из „Холивудског репортера“ – прим. прев.), а који, по „мудровању“ Роба Рајнера (познатог холивудског глумца и режисера – прим. прев.) и Моргана Фримена (познатог холивудског глумца који је управо снимио анти-руски спот за Комитет – прим. прев.), тврди да смо већ „у рату“ са Русијом.) Трамп је сада практично огласио објаве рата и против Северне Кореје и против Ирана, остављајући себи врло мало маневарског простора у оба случаја, као и за било какав компромис који би могао бити виђен као „слабост“ или као „вођење из позадине“ у Обамином стилу. И мада то не мора да значи да смо на прагу оружаног сукоба са обе земље (мада, када је реч о Северној Кореји, можда већ јесмо), приближавамо се, осим ако се не деси нешто непредвиђено, тачки без повратка.
Кад је реч о Северној Кореји, неки сматрају да је, с обзиром да би последице биле несумњиво катастрофалне, „војна опција“ нужно искључена, и да је сва ова ратна реторика само празна претња. Та претпоставка је у потпуности погрешна. Оно што је некад било незамисливо је сада не само замисливо, већ и све извесније. Као што је Трамп рекао: „Сједињене Државе поседују велику снагу и стрпљење, али ако су приморане да бране себе или своје савезнике, нећемо имати другог избора осим да потпуно уништимо Северну Кореју.“ Ово је потпуно наопако. Претити Северној Кореји потпуним уништењем не да није у служби одбране САД (заборавите на наше вајне савезнике Јужну Кореју и Јапан, који не дају никакав допринос нашој безбедности), већ управо повећава опасност по нашу земљу и народ. Дубока држава ће радије ризиковати животе скоро 30.000 војног особља у Кореји, стотине хиљада или чак више милиона Јужних Кореанаца, и још више милиона Северних Кореанаца – да не говоримо о томе што подстиче Пјонгјанг да убрза оспособљавање за извођење нуклеарног удара против самих Сједињених Држава – него што ће из својих канџи испустити и један квадратни метар наших истурених база према Кини или североисточном азијском копну.
Што се тиче Ирана, релевантни делови Трамповог говора су могли да буду написани и у израелском или саудијском министарству спољних послова – а можда и јесу. Парадоксално, такво фаворизовање неких земаља, уз испољавање мржње према другим, представља управо супротност начелу Америке на првом месту, на основу ког је Трамп и добио изборе. Како је речено у Опроштајном говору нашег првог и највећег председника (чекајте – да ли нам је још увек дозвољено да то кажемо? Јер, Џорџ Вашингтон је поседовао робове!), земља која дозволи да њом управљају туђи а не сопствени интереси негира сопствену слободу и постаје роб сопствених спољнополитичких наклоности и антипатија:
„Нација која према некој другој испољава константну мржњу или константу наклоност је у некој мери роб. Она је роб сопственог осећаја непријатељства или наклоности, а оба та осећаја је могу скренути са пута сопствених дужности и интереса. Антипатије које једна нација гаји према другој чине обе склонијим да нанесу увреде или повреде, да се лакше увреде, и да буду арогантне и непопустљиве у случају ненамерних или неважних спорова.“
Да више не понављамо оно што је очигледно: бар када је реч о спољној политици, човек који је хтео да „исуши Мочвару“ је изгубио, а Мочвара је победила. Можемо само да нагађамо о разлозима. Неки говоре да је Трамп одувек био лажов и преварант, и да није имао никакву намеру да одржи своја обећања. (Да видимо шта ће урадити у погледу регулисања питања „Сањара“ (нелегалних миграната који су у САД дошли са родитељима кад су имали мање од 16 година а тамо живе без прекида од јуна 2007 – прим. прев.) и грађења зида на граници са Мексиком. По речима Ен Коултер (познате конзервативне коментаторке – прим. прев): „Ако Трамп не изгради тај зид, и то брзо, његова база ће га се одрећи и бацити као храну Роберту Малеру“ (независном тужиоцу који испитује наводне везе Трампове кампање са Русима – прим. прев).) Други кажу да је Трамп био искрен током предизборне кампање али је сада окружен генералима и глобалистима који преовладавају у његовој администрацији и, с обзиром да су популисти у Белој кући сада отприлике бројни колико и изумрли амерички дивљи голубови, фактички је постао заробљеник. Ако је тако, међутим, то је заробљеништво које је сам изабрао.
Да будемо праведни, Трампов популизам никад није био заснован на доследном не-интервенционизму. Он је 2016. обећао више новца за Пентагон и зарекао се да ће бити „најмилитаристичкији“ председник икад. Ипак, деловало је као да схвата да „ратови по избору“, који нису повезани са виталним националним интересима, попут Бушовог у Ираку и Обаминог у Либији, представљају улудо трошење небројених милијарди долара и да су произвели само катастрофе.
Његово прихватање наставка рата вашингтонске Мочваре у Авганистану представљало је његово прво озбиљно спотицање ка суморном путу којим су ишли његови претходници. Рат против Северне Кореје или Ирана, или не дај Боже обоје, би уништио његово председниковање и његово обећање да ће „Америку поново учинити великом“, сигурније него што је Ирак уништио председниковање Џорџа Буша млађег.
Још нема одговора на питања: да ли Трамп то зна, да ли га је брига, и да ли је у стању да нешто учини у вези тога? У овом тренутку, ствари не изгледају добро.
