Већ неко време је јасно да је Бела кућа председника Трампа дубоко уздрмана борбом између различитих дворских струја које се боре за Императорову пажњу. Грубо упрошћено, те струје се могу описати на следећи начин:
- Војна хунта (генерали: Мекмастер из Савета за националну безбедност, Матис из Пентагона и Кели, Шеф кабинета Беле куће);
- Голдман Сакс „глобалисти“ (првенствено „прва ћерка“ Иванка и „први зет“ Џаред Кушнер);
- „Популисти-националисти“ („два Стива“ – Бенон и Милер); и
- Обични Републиканци који су се, и за то их треба похвалити, определили да се 2016. прикључе Трамповом популистичком покрету пре него конвенционалнијим „конзервативним“ републиканским кандидатима (бивши шеф кабинета Рајнс Прибус, саветница председника Келиен Конвеј).
Јасно је да су прве две струје генерално у савезу против друге две. После Прибусовог одстрањивања, следећи показатељ је био ко ће бити следећи на реду: Бенон или Мекмастер. Био је то Бенон.
Са Беноновим избацивањем, 18. августа, било је јасно да су хунта и глобалисти чврсто преузели контролу. Једини аутсајдери који су још остали – осим оног који се презива Трамп – су Конвејева и Милер. Видећемо колико ће још дуго о(п)стати. Било ко од њих.
Први резултати победе хунте/глобалиста у унутрашњој борби за превласт били су обновљена оштра реторика против Северне Кореје (Бенонова опаска да за тај проблем не постоји прихватљиво војно решење је можда била непосредан повод за његово одстрањивање) и, још битније, Трампов говор о Авганистану 21. августа пред војном публиком.
Пре него што пређемо на појединости, важно је приметити да је његов говор означио не само понижавајући пораз трампизма у самој Трамповој администрацији, већ је представљао и одраз штете нанете бруталним нападима на самог Трампа због тога што је изрекао истину о догађајима у Шарлотсвилу. У чему се састојао његов „преступ“? У томе што је истакао да одговорност за насиље није лежала само на „белим националистима“ већ и на Антифа „демонстрантима“ решеним да их нападну. Заправо, свакоме иоле објективном који је гледао тв извештај било је јасно да је насиље највећим делом потекло од ових других, подстакнуто очигледно свесном одлуком гувернера Вирџиније и потенцијалног кандидата Демократске партије за председничке изборе 2020. Терија Меколифа да нареди повлачење полицијских снага које су раздвајале две стране, што је националисте и Антифа демонстранте усмерило једне на друге.
Мада није изричито поменут Шарлотствил, целокупни почетни део Трамповог говора о Авганистану – његовог првог телевијског говора нацији у ударном, „прајм тајм“ времену откако је постао председник – држао се политички коректног сценарија, ритуално истичући да „нема простора за предрасуде, нема места за нетрпељивост, и нема толеранције за мржњу“. (Правећи још један заокрет, већ следеће вечери, на митингу пред сопственим присталицама у Фениксу, Трамп се вратио на своје раније изјаве о Шарлотсвилу и оштро критиковао Антифу. Медији, а посебно Си-ен-ен, су експлодирали од беса.)
А сада о Трамповим плановима за Авганистан:
То није ништа ново, већ је све по старом: На страну неколико трамповских реторичких бравура, то је био говор који су могли дати и председница Хилари Клинтон или председник Џеб Буш. Суштински, то је било рециклирање неуспеха Барака Обаме и Џорџа Буша млађег. Промењене су само неке појединости. Трамп ће олабавити правила борбеног ангажмана за америчке снаге, што ће између осталог донети и више мртвих Авганистанаца и више талибанских регрута. Повећаће број војника али неће рећи непријатељу – као ни америчком народу – за колико; барата се бројком од 4.000, али ко зна? Најзад, никакви рокови неће „руководити нашом стратегијом“, већ само „стање на терену“, али се не помиње који су то услови који би нам омогућили да коначно одемо одатле. Као што нема никаквог објашњења како ће се повећањем броја америчких војника на око 13.000 постићи оно што није могло ни са 100.000 војника.
„Затражићемо од наших НАТО савезника и глобалних партнера да подрже нашу нову стратегију са додатним војницима и повећаним финансијским доприносом у складу са нашим,“ рекао је председник. „Уверени смо да ће они то и учинити.“ Чиста фантазија. С друге стране, Трамп је потпуно игнорисао рекордну производњу опијума у Авганистану. Очигледно је да би обећање да ће се то зауставити било и превише фантастично.
То није стратегија, већ само политика: Један од проблема када сте у потпуности вођени војним лицима лежи у њиховој склоности да се усредсреде на своје тактичке вештине. То је нешто у чему би они требало да буду добри. Међутим, њихово знање и вештине, мада од виталног значаја, сами по себи не представљају стратегију. Другим речима, професионални војници могу политичару да кажу како да постигне оно што жели, али му не могу рећи шта то жели. Резултат је политика састављена од различитих тактика које у збиру не доносе ништа посебно осим још више онога што је на сцени још од 2001.
Нећемо се бавити грађењем нација, рекао је Трамп, или говорити Авганистанцима како треба да живе. Ово би могло да значи да више неће бити нашег зановетања о њиховим законима који дозвољавају убијање отпадника од вере или оним везаним за права жена. („Немојте да малим девојчицама бацате киселину у лице само зато што иду у школу. То није лепо.“) Дакле, мада се на том плану нисмо посебно истакли, сад је ствар и озваничена: Американци се боре да би учинили Авганистан безбедним за шеријат. (Парадоксално, Трампа су наводно убедили да Авганистан није осуђен на то да постане хобсовско гнездо дивљака тако што му је Мекмастер показао слику авганистанских студенткиња у мини-сукњама из 1970-их. Како је приметио Џастин Рејмондо, добри генерал је засигурно изоставио да помене да разлог због ког мини-сукњи више нема лежи у нашој, као и пакистанској и саудијској, подршци Осами бин Ладену и сличнима. Задатак обављен!)
С друге стране, да ли се сматра да Авганистанцима говоримо како треба да живе када Трамп обећа да ће искоренити корупцију? (Оно што Американци називају корупцијом се у Авганистану обично једноставно назива „животом“.) Дакако, врло мало је речено о томе шта авганистанска влада мисли о „новом“ плану. Али, опет, нас једва да је брига шта Сеул мисли о нашем размештању противракетног система THAAD у Јужној Кореји, па што бисмо онда питали за мишљење авганистанску владу, која не би опстала ни недељу дана без америчке подршке? Ово подсећа на један стари виц из совјетског доба – да је Авганистан био најмирољубивија земља на свету. Зашто? Зато што се не меша чак ни у сопствене унутрашње послове.
На регионалном плану, Трамп је обећао да ће натерати Пакистан да престане да пружа уточиште Талибанима (да, да – то ће свакако функционисати…) и да ће више укључити Индију. Америчка амбасадорка при Уједињеним нацијама Ники Хејли је рекла да ће, осим што ће „притиснути Пакистан“, Вашингтон „притиснути Индију у смислу да мора да буде део политичког решења“. На исти начин на који „притискамо“ Северну Кореју, или „притискамо“ Кину у вези Кореје и Јужног кинеског мора, и „притискамо“ Русију у вези Сирије, Украјине и чега год још. Притисак, притисак, притисак! Да ли има икога у Вашингтону ко уме да разговара са било ким о налажењу заједничких интереса? Зашто нису поменуте три регионалне силе – Русија, Кина и Иран – које, као и Индија (али не и Пакистан) не желе Авганистан којим би владали салафисти? Е, то би већ могло да личи и на некакву стратегију.
То није Трампова политика, већ политика Мочваре: Трамп је практично отворио карте кад је признао да је његов први инстинкт био да се повуче из Авганистана. (Занимљиво је да су иначе рефлексно про-ратни Вашингтон пост и Нешнал ривју објавили позиве за повлачење америчких снага, говорећи да је Трампов ранији инстинкт био исправан! Очекујмо да ће му ти исти истргнути џигерицу када ствари буду кренуле по злу.) Али онда је Трамп разговарао са великим, кратко подшишаним момцима који су му објаснили како ствари заправо функционишу. Чини се да је пао на причу Мочваре да је ИСИС резултат тога што се Обама „брзоплето и погрешно повукао из Ирака“. Глупости. ИСИС је настао зато а) што смо уопште извршили инвазију на Ирак и б) што је Обама годинама наоружавао терористе који су хтели да збаце сиријску владу, што је био наставак политике из доба рата у Авганистану 1980-их. Имајући ове претпоставке у виду, најоптимистичније наде би се могла положити у слање „таласа“ додатних војника у Авганистан, попут оног послатог у Ирак 2007, који је бар наизглед стабилизовао покрајину Анбар и Багдад. Опет, у најоптимистичнијем расплету, тако нешто би могло да послужи као покриће за повлачење наших снага из Авганистана. Међутим, вероватније је да ћемо, у страху од „брзоплетог и погрешног“ повлачења у стилу Обаме, тамо остати на неодређено време, што би се претворило у перманентну окупацију. Јер, треба само погледати колико већ дуго успешно стабилизујемо Немачку, Јапан и Јужну Кореју!
Оно што је тужно је то да Трамп вероватно све ово и сам зна, бар инстинктивно. Може се само нагађати о тачној политичкој алхемији која га је довела до ове тачке. Али оно о чему нема нагађања је сурова чињеница да је, без обзира да ли је ово Трампова политика или не, Авганистан сада Трампов рат.
