Убиство Оливера Ивановића – озбиљна анализа

483

У последњих пар година у Митровици смо имали преко педесет случајева паљења аутомобила, бацања ручних бомби и два неразјашњена убиства. Све се то дешава на територији од два и по квадратна километра, која је потпуно покривена сигурносним камерама. Очигледно је да се полиција боји да се не замери починиоцима, или су починиоци увезани са безбедносним структурама.(1)

Оливер Ивановић – Време бр.1395 од 28.09.2017.

 

УМЕСТО УВОДА

Убиство Оливера Ивановића више није у насловима српских медија, а Вучићеви мајстори спина очекивану вест да истрага тапка у месту све ређе помињу. Наравно, још док је лежао на одру испред Цркве на Новом гробљу, Вучић и Тачи су се договорили да његова смрт не сме бити препрека “наставку дијалога”, а млађани Ђурић је без масла прогутао своје речи, изречене само два дана пре тога, да дијалога не може бити док починилац не буде откривен. Ко да га открије? И зашто? …

Вучић би га открио јер, како је јавно објавио, обећао је то његовој жени, али Шиптари његовим истражним органима не дозвољавају приступ. Баш чудно, неће да сарађују са Србијом. УНМИК и КФОР, ето, немају довољно људи, а Шиптари као “млада држава” још немају довољно искуства са врхунским убицама таквог нивоа. Схватљивији су им кољачи који жртве сецирају натенане, или их уз пиво пеку живе привезане за ражањ. Па чак и за њих не могу да прикупе доказе. Лепа прича.

Уосталом, какве везе има како се зове извршилац, који је шест метака човеку који пада сручио у пречнику од десетак сантиметара, док су све камере у околини гледале у празно? Такви људи немају име, као ни камере. Све су то само бројеви неке Службе… 

И, тако, испашће да је Оливера убило време. Незгодно. Издајничко. Превратничко. Време смрти.  Време чији је био незгодни и непоткупљиви сведок, без обзира што је многима изгледало другачије.

Али, Оливер Ивановић, није био само сведок времена. Био је и политичар. По некима можда исувише мали и безначајан, а по мени врло велики и значајан. Зашто? Зато што је имао став и границу иза које нема назад.  Но, то и није превише важно за овај текст. Оно што је важно јесте да се нико од наших вајних политичких аналитичара, које је Вучићев режим тако изобилно намножио и поделио у све изворе информација, није позабавио озбиљном анализом узрока и последица његове смрти (твитове и изјаве од пар реченица не рачунам). Чак ни они портали који себе називају патриотским, националним и како све не. Као да им се командује из једног центра. Као да сви гледају кроз исти Прозор Овертона. Или сам ја само теоретичар завере, а они једноставно немају времена од силних програмских савета и управних одбора чији су чланови.

На страну наше пријатељство, али за мене као аналитичара патриотске оријентације срамно је да признам да је, до сада, једину праву политичку анализу Оливерове смрти дала једна Весна Пешић, родоначелница другосрбијанства. Зато пишем овај текст. Прошло је већ довољно времена да се емоције могу контролисати, трендови сагледати, а одговарајући закључци извући. Време је за озбиљну анализу. Политичку.

 

 УБИСТВО ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА КАО ПОЛИТИЧКИ ЧИН

Наравно, да би једно убиство могло да се назове политички мотивисаним није довољно да убијени буде политичар, или да то буду налогодавци, већ таква квалификација произилази из односа који узроци и последице тога чина имају на политичку стварност. У том смислу, нема дилеме – убиство Оливера Ивановића је вођење политике другим средствима. Атентат.

Они који су пратили кратку политичку каријеру овог човека знају да је његова основна особина а, уз јасну визију, и највећи политички квалитет била умереност. Никада велике речи, али никада ни празне речи. Реалне могућности у првом плану. Поштовање институција. Зашто би такав политичар било коме сметао и то чак толико да су му Вучићеви сатрапи цртали мете по челу, Брисел дозволио његово неправедно хапшење и фарсично суђење, а неки Срби на Северу Космета, да се не лажемо, у њему гледали некаквог издајника. Зашто је он у датом тренутку постао толико опасан да је морао бити убијен?

Постоји три битна разлога за то. Први је да Оливер, упркос свим притисцима којима је био изложен, од хапшења до отворених претњи смрћу и два паљења аутомобила, није прихватао опцију једностраног повлачења државе Србије са Космета, на чему у овом тренутку заједнички раде Вучићев режим, Брисел, Вашингтон и шиптарске парадржавне институције, рачунајући и Вучић-Харединајеву „Српску листу“ која даје легитимитет њиховом деловању.

Друго је храброст да се овакви ставови јавно исказују и демаскирају режимске и бриселске лажи и, што је по живот још опасније, да се износе и нуде прихватљива алтернативна решења која звуче остварљиво. Сетимо се само колике реакције је изазвало његово, сваком јасно, поређење косметског са „кипарским проблемом“. Вучић лично колачио је очи у камеру да га критикује, а колико је био бесан најбоље говори невиђена глупост коју је том приликом изрекао, да не зна ко је у случају Космета Турска, а ко Грчка.

Трећи разлог је што је Оливерова Грађанска иницијатива „Србија, демокртија, правда“, без обзира што је била бројчано невелика, била, поред режимске „Српске листе“, једина организована српска политичка снага у Покрајини, која је имала одређену инфраструктуру, организацију и могућност деловања у свим српским срединама на северном Космету. Постојала је. Видело се то и на овим изборима када је управо она била мета најжешћих притисака и прљаве кампање тзв. „Српске листе“. Ово не значи да на Космету нема још оних који се супростављају политици његове постепене предаје (Марко Јакшић, Славиша Ристић итд), али они делују више као појединци, не као организована политичка снага.

Дакле, политичка опција Оливера Ивановића није прихватала очигледно договорену предају Космета Шиптарима, а имала је структуру да се томе политички супротставља, дуго и упорно, нудећи прихватљива алтернативна решења. Јасно је како је онај који је имао храбрости да српском хегемону  поручи: “човек који је биран са два милиона гласова има право да води државу како он мисли да треба, али нашу подршку неће имати уколико то буде у сукобу са нашим интересима”(2), намеравао да води упорну политичку борбу против издаје националних и државних интереса на Космету, и то су разумели сви релевантни чиниоци. У овој фази усаглашеног политичког деловања на релацији Вучић-Тачи то није толика сметња, што се видело и кроз толерисање тортуре коју је „Српска листа“ у изборној кампањи отворено спроводила према неистомишљеницима из српских редова, али дугорочно свакако је представљало политичку опасност.

Неко се решио да ту опасност ишчупа из корена. И учинио је то. Немилосрдно. Али, ко?

Наравно, не очекујте да Вам дам децидирани одговор. Нисам ја Дрецун, који је само дан после убиства објавио да убицу треба тражити између Весељија и Вашингтона. Ја сам озбиљан човек. Такође, не бих желео да се из мог помињања „Српске листе“ и Вучићевог режима и њиховог болесног понашања према Оливеру као политичком противнику, извлачи закључак да на њих упирем прстом као некакве кривце. Ја то не чиним и сматрам некоректним што су неки то исхитрено учинили. Али, исто тако, нисам толико лицемеран да бих рекао како искључујем ту могућност. Не искључујем је. Једноставно, ако у контексту напред реченог гледамо коме је даље политичко деловање Оливера Ивановића било сметња морамо отворено рећи да су то били сви они који журе са „решавањем статуса Косова“. А то су:

 

  • Београдски режим са „Српском листом“ као својом испоставом на терену
  • Бриселска администрација
  • Остаци америчке „дубоке државе“
  • Шиптарска парадржава

 

Да се не лажемо, свако од њих имао је политички мотив за уклањање Ивановића, а ко је дао налог сигурно нећемо ускоро сазнати, пре свега зато што је убиство високо професионално изведено, на начин који од почетка доводи у сумњу могућност да убица буде лоциран и приведен правди. Питање је да ли се то заправо и жели, јер нико од учесника у процесу истраге не чини оно што би морао и могао да она крене у правом смеру. Очигледно да сви бацају димне завесе јавности, свако на свој начин и из свог угла, али са истим циљем – да се створи илузија таласа у Мртвом мору.

Погледајте ово. Шиптарска парадржава отворила је своју истрагу у којој учествоју српски и шиптарски тужилац. Али, обадвојица су, према Бриселском споразуму, положила заклетву Тачију. И он им даје плату.  Истовремено, истрагу је отворило и српско правосуђе, што је и дужно да учини с обзиром да је по Уставу и Резолуцији 1244. Косово још увек део Србије. Но, уместо да ту истрагу води, српска страна пише саопштења како их спутавају  шиптарске парадржавне институције које су одбиле да српским истражитељима дозволе прилаз материјалним доказима. И та саопштења пишу медијима, али се Србија дипломатски ником не обраћа како би се то постигло. Не упућује никакав званичан протест ЕУ, нити међународним мисијама на Космету, не обраћа се менторима шиптарске сецесије, не тражи седницу СБ због отвореног кршења Резолуције 1244., не протестује чак ни Приштини, нити јој прети прекидом преговора. Ништа. Чак ни “Српска листа” не прекида своје учешће у косовским институцијама, иако Дрецун отворено своје сумње усмерава у њеног коалиционог партнера Кадри Весељија. Занимљиво. Све тече као да се ништа није догодило. Зашто? Је ли то нормално?

По ко зна који пут Вучић државно достојанство и принципе баца под ноге, јер не види ништа даље од своје власти. Шиптари Вас отресу као муву са ревера, а Ви кажете нема везе, морамо да разговарамо. Но, чак и да то апстрахујемо, Србија има много других начина да води истрагу и оствари притисак на шиптарску парадржаву и међународне мисије на Косову да делују у том правцу. Али, она то не чини, већ се уместо тога жали како је Шиптари спутавају! Зашто?!

Занимљива је и реакција Брисела и Вашингтона који се, после кабинетских осуда злочина, такође понашају као да се ништа важно није десило. Нико и не помишља да притисне шиптарску власт да истрагу интензивира или да дозволи паралелан рад српских истражитеља. То је чак уобичајена пракса свуда у свету. Ко би се нормалан бунио што је француска полиција учествовала у истрази Татонове смрти? Уместо тога Брисел и Вашингтон пожурују две стране да што пре наставе “политички дијалог”. И опет, ЗАШТО?

Одговор је једноставан. Зато што сви поменути актери сматрају уклањање Оливера Ивановића корисним за своје политичке интересе. Звучи сурово, али је тако. Без обзира ко га је убио, његова смрт значи  почетак нестанка његове политичке опције која се нашла на незгодном месту у незгодно време.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Свако време има своје витезове. Сваки дан може бити Видовдан! Не кажем ово зато што смо Оливер и ја били пријатељи, већ што је још једна српска крв натопила свету косовску земљу. И што је морамо памтити. Заувек. Јер, та крв пала је због издаје која предстоји. Издаје коју је на свој начин, умереним речима, најавио …

 

… у Београду као да не схватају да Срби на Косову, без обзира на унутрашње разлике, нису и никада не могу да буду опозиција власти у Србији. Ако наставе да нас третирају као до сада, може да се деси да исцуримо, па ћемо сви бити у Србији, а Србија ће имати много озбиљнији проблем са Косовом. Крајње је време да престанемо да се играмо са озбиљним стварима.

Оливер Ивановић – Време бр.1395 од 28.09.2017.

 

 

“Налажење решења за проблем који траје 30 или 40 година просто ми не изгледа много логично и на крају крајева и нестварно делује. Или постоје готова решења, или постоје неки притисци који до неких решења воде по сваку цену …”

Оливер Ивановић – ФоНет, 15.10.2017.

 

Нека божури и Србија памте проливену крв Оливера Ивановића!

Вјечнаја памјат!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  1. http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1533026
  2. http://www.nspm.rs/hronika/oliver-ivanovic-pritisak-iz-beograda-na-srbe-na-kim-je-takav-da-se-srbi-vise-boje-srba-nego-sto-su-se-bojali-radikalnih-albanaca.html

 

 

 

Драган Милашиновић, рођен 27.03.1961. године у Подујеву, Космет-Србија. Дипомирани економиста. Био финансијско-комерцијални руководилац највећих привредних система у Србији (Шар, Фероникл, Комграп, Нибенс-Група, Партизански пут, Предузеће за путеве Београд итд). Практично искуство у процесима приватизације и као део тима Продавца (Комграп) и као део тима Купца (Нибенс-групација). Учествовао у стручним тимовима за писање разних макро и микро економских програма, инвестиционих пројеката и бизнис планова за конкретна предузећа. Вишегодишњи аналитички рад на тему глобалистички процеси, политика, економија и привреда, као и вишегодишње уредничко искуство на уређивању аналитичког антти-глобалистичког портала „ЦЕОПОМ-Истина“.