Од 1991. године, сваког 18.новембра понавља се упорно вуковарска рашомонијада у режији загребачких пропагандиста, која изнова додаје детаље наводне „великосрпске агресије“ коју је ипак извела ЈНА, тада легитимна оружана сила СФР Југославије којој је била подређена и компонента републичких ТО, те су тако формације из саме Хрватске учестовале у операцији деблокаде опкољених касарни ЈНА у самом Вуковару!
Наравно да хрватски пропагандисти никако неће да признају да је тада Хрватска само била република у саставу Југославије, а не никаква самостална држава која има своје оружане снаге, које се јелте грчевито бране од тих „српских агресора“!
Војни обвезници – Хрвати из Вуковара и околине, преко средстава јавног информисања позвани су да се јаве на мобилизациска зборишта бригада ТО, што они нису учинили и доспели су зато под третман војне полиције ЈНА као дезертери, и то у подручју где је уведено ратно стање, те се примењују ратни прописи!
Зато су сви припадници хрватских формација ZNG законски били терористи, без обзира на године старости, те је тако јасно разобличена она конструкција о наводним „дечацима“ (иако је регрутна обавеза почињала у 16.години живота, уписом у регрутни списак!) који су „жртве великосрпске агресије“ како је то наметнула Наташа Кандић својим тумачењем, подржаним од разних белосветских НВО и бројним београдским, које су њихова експозитура.
Желећи да од терористичке окупације града Вуковара и бројних злочина над Србима и антифашистима створе некакав „домовински мит“, упорно су Хрвати градили сценарио дописивања епизода из године у годину, намећући тако кривицу оним Србима који су поверовали међународним лажовима о Ердутском споразуму, који је чак и у Дејтону наглашен, али је већ тамо постао мртворођенче које нико више ни не помиње, а нарочито не Хрбин Милорад који сваке године обавезно учествује у тој лакировки са шетњом до „вуковарске голубице“ (споменик на гробљу) од које се изнова упорно ствара антисрпски кобац, сада у NАТО јату!
Све измишљотине о „четничким хордама које су у Вуковар стигле жедне хрватске крви“, падају у воду пред доказљивом истином да су добровољци били у саставу јединица ЈНА или ТО, под командом Гардијске бригаде чију је борбену употребу одобрило тадашње Председништво СФРЈ као колективни врховни командант, а саму ту одлуку потписао је Хрват Стипе Месић, као председник тог колективног органа!
Али, уместо да блокира сам Вуковар и продужи на Загреб да реши оружану побуну још док се Америка није дефинитивно одлучила да растури Југославију, руководство ЈНА показало је своје право лице, прихватајући понуду европских покварењака да се решење изнађе у замрзнутом сукобу, где ће плави шлемови ОUN раздвојити сукобљене стране, и остати док се сукоб не реши мирним путем, преговорима под међународним посредовањем!
Тако је сама ЈНА својим оклевањем за решењем које штити државу а не пропалу идеологију, коју су у том часу оголили и хрватски терористи, и крајински територијалци који су од стране политичара у ЈНА третирани једнако као и хрватски рушитељи државе Југославије, јер су одбили да изнова прихвате лаж о братству – јединству и срећи која их чека у „демократској“ Хрватској у којој им је већ укинут статус народа, од југословенске оружане силе постала преговарачка страна у припреми за усвајање плана Сајруса Венса у Савету безбедности ОUN! План Венса потписали су овлаштени представници СФРЈ, ЈНА и Хрватске, јер су претходно Сарајевским споразумом из јануара 1992. године представници ЈНА по савету посматрача PMEZ (Посматрачка мисија ЕЗ) признали хрватске терористе за легалну зараћену страну са којом склапају међународни споразум, иако је то еклатантан пример кршења међународног ратног права, које не штити терористе!
Легитимни представници САО Крајине одбили су да прихвате предлог плана Венса где су Срби третирани као национална мањина а не државотворни,конститутивни народ у Хрватској, што су и били до усвајања „божићног“ устава из децембра 1990.године!
После свих разоткривених игара покварењака из ЕU, NАТО, Америке, али и тадашње СФРЈ, данас цинично делује пропагандни напор хрватских лажова да се изнова казује о некаквој „великосрпској агресији“ на Вуковар у Барањи, историјској српској покрајини коју је 1946.године друг Милован Ђилас поклонио тек рођеном сину генерала Ивана Шибла као кумовски дар, бахато негирајући ону одлуку народа о присаједињењу Барање Лраљевини Србији из новембра 1918.године, јер је до тада била део Лраљевине Угарске, али никад део непостојеће „повијестне хрватске државе“!
