Увод
Добро нам је позната изрека, Срби воле да се баве политиком, посебно светском. На ово нас врло често подсети и актуелни председник Владе Србије, истичући да је много важније да се посветимо себи и својим егзистенцијалним проблемима, пословним бригама, а светским проблемима и темама бавиће се они који одлучују о „поретку света“. Што су проблеми више светски, глобални, геополитички, то су нам „интересантнији“. Што је тема шира, то су опсервације „свеобухватније“, решења су далека, уопштена, нису потребна експлицитна објашњења, сваки одговор садржи део истине.
Међутим, оставити политичке, економске, геополитичке и сваке друге проблеме света по страни, без студиозних анализа у непосредној вези са националним интересима земље, или се бавити њима у мери у којој се назире њихов утицај на нашу судбину, не значи да ти светски проблеми и њихове импликације неће имати важне, па некада и судбоносне последице по наше националне и државне интересе. Свакако да ће нова геополитичка померања на светској сцени, некада на индиректан а некада и на врло директан начин утицати на будућност Србије и региона, иако се ми не бисмо занимали за њих.
Избор Трампа за председника САД, излазак Велике Британије (ВБ) из ЕУ, нагли и (не)контролисан прилив миграната са Средњег и Блиског истока у Европу и на Запад, политичке и економске турбуленције унутар саме ЕУ, домино ефекат „арапског пролећа“, све снажнија позиција Русије и Кине на светској позорници, последице су врло сложених геополитичких, војностратешких и економских процеса и промена у појединим регионима света и у свету као целини, које је врло добро осетила и наша земља. Добили смо кумулативни резултат свих промена и процеса, који се може сматрати последицом хладноратовског надметања, а још више постхладноратовског преобликовања света у режији и по мери САД. Негативне последице тих процеса најизраженије су у сфери безбедности, која је у време хладног рата била подељена између истока и запада, а ширила се преко свих континената (Сл.1). Докидање блоковске подељности света и биполарног светског поретка одигравало се упоредо са инаугурацијом нове идеје међународних односа, под америчким називом „Нови светски поредак“, односно „амерички поредак света“. САД су нови светски поредак, чији су били креатор, а чији је основни циљ наводно требало да буде стабилност и мир у свету и равноправност међу државама, замениле новим циљем, тежњом за глобалном доминацијом над свим државама и над светом у целини.
Своју глобалну политичку надмоћ САД су дрско и бахато наметнуле користећи своју војну, економску, технолошку и друге врсте супериорности. Своје унилатералне поступке САД су сматрале као неминовност, а себе као једину глобалну силу одговорну за судбину света. У једном дужем временском периоду САД су се империјално понашале.
Сл.1 Биполарни међународни поредак света (НАТО и Варшавкси уговор-ВУ)
Актуелна структура и распоред моћи у свету
Раније смо у текстовима на ФСК говорили о основним теоријским и појмовним одређењима моћи, па сада то не желимо понављати. Но да бисмо лакше разумели актуелно стање моћи у међународној заједници поменућемо неке изразе и појмове који су нам, ако не у теоријском, а онда у практичном смислу блиски. То су појмови који обогаћују појмовни апарат геополитике: „нови светски поредак“, „хладни рат“, „глобална хегемонија“, „светска позорница“, међународна стварност“, „глобални процеси“, „глобално сукобљавање“, „геополитичка моћ“, „сукоб цивилизација“, „тврда моћ“, „мека моћ“, „паметна моћ“ итд.
Сви напред наведени појмови повезани су са процесима који се одвијају између појединаца, група и држава. За нашу анализу су посебно битни процеси који се одвијају између држава као основних субјеката међународних односа. Реч је, у ствари, о процесима наметања своје воље другоме, ослањајући се при томе на ефикасност средстава силе у случају непокоравања. Моћ се у ствари манифестује у конкретном друштвеном односу с намером да се спроведе сопствена воља, упркос отпору, без разлике на чему се тај отпор заснива и какви су изгледи на његов успех. (Видети, Макс Вебер,1976, Београд, Привреда и друштво, Том I).
У постхладноратовском периоду политичке елите и лидери САД су своју моћ темељили на „универзалности своје културе“; способности да успоставе властита правила и оформе снажне институције које проводе та правила у области међународних односа, институције властите (унутрашње) контроле и контроле околине; примени класичних поступака у међународним односима (преговарање, дипломатски притисци, пропаганда, царинска политика, спољнотрговинска ограничења, ембарго, економске повластице, застрашивање) па све до примене силе и оружаних интервенција у остваривању дефинисаних циљева; утицају мултинационалних компанија; невладиних организација; ширењу комуникацијских мрежа итд. (Шире видети, Драган Колев, Геополитичка моћ: прилог одређењу појма, Бања Лука, Паневропски универзитет „Аперион“, 2013.)
Актуелна структура и расподела моћи повезани су са структуром међународне заједнице, коју сачињавају субјекти међународних односа, односно државе. Након хладног рата су се створили услови за успоставу неполаризоване, дифузне структуре међународних односа, у којој би моћ била равномерно распоређена на све субјекте (државе) међународних односа. Међутим САД су успоставиле униполарну, можемо рећи „империјалну структуру у међународној заједници“, као преовлађујући и одлучујући центар света. (Шире видети, Радослав Стојановић, Сила и моћ у међународним односима, у књизи, Спољна политика и државно уређење, Београд, 2001.)
Погледајмо на који начин је функционисала униполарна-империјална структура у међународним односима са САД као јединим центром, и какве је последице произвела (Сл.2).
Као последице униполарног поретка и једног основног економског модела имали смо процесе глобализације и процесе фрагментације.(Шире видети, Зоран Кајганић, Крај хладног рата и распоред моћи у међународним односима, www.academia.edu). Глобализација је убрзавала економске интеграције, а истоивремено производила политичке фрагментације. Као једна од последица глобализације и креирања новог светског поретка настале су бројне нове државе, које се могу сврстати у различите групе и то: источноевропске државе, државе настале распадом СФРЈ и државе у другим регионима света које су настале на сличан начин као и нове балканске државе. Глобализација је изазивала највише ефеката у области економије, политике, културе и процеса скривања и прикривања неолибералног колонијализма. Глобализација је створила свеопшту међузависност држава, унутардржавних елемената и транснационалних актера. Глобализација је грађена вештом комбинацијом меке моћи (технолошки и економски развој, као и развој знања и информација), а тврда моћ – сила, употребљавала се ради очувања и одбране неолибералног концепта развоја друштва, ако би био изложен озбиљним претњама. Глобализација у окриљу униполарног поретка испољила је значајан утицај на (не)доступност, односно „крађу“ основних природних ресурса и њихову експлоатацију независно од на чијој се државној територији налазе. Условила је економске миграције, незапосленост, сиромаштво, социјалне, верске и етничке сукобе. Експлоатацију необновљивих ресурса, кретање роба и капитала широм света прате моћне војне снаге, као главни дистрибутери моћи и гарант одбране либералног економског модела друштва. Трка у наоружању трансформисала се у трку за ресурсима.
Глобализација је породила фрагментацију као своју супротност. Фрагментација се манифестује у облику верских и етничких сукоба унутар држава. Због тога су се САД као хегемон и носилац глобализације диреткно мешале или изазивале оружане сукобе унутар држава, ради увлачења преосталих региона и делова света у глобалистичку матрицу коју су саме створиле са својим западним савезницима.
До ублажавања супротности глобализације и фрагментације света долази слабљењем униполарног-империјалног модела међународних односа, када се јављају и све више јачају нове земље, као нови центри моћи, тако да их САД не смеју нити могу занемарити. Протекла деценија униполарног поретка је била деценија у којој су почели да се развијају елементи његовог преобликовања. Данас имамо неколико земаља света које на приближно равноправним основама утичу на његово преобликовање, још увек са јасно израженим неслагањима и непријатељствима у вези са питањима расподеле моћи у свету, а то су, поред САД, Русија, Кина, ЕУ, Јапан и Индија. Због свега тога САД нису успеле да постхладноратовски период мира уновче као дивиденду, конвертујући га у трајни глобални либерални поредак под америчким вођством. Свет се тек сада налази у стању када се јављају земље, које можемо сматрати као „друге по рангу“ одмах после САД. Те „другорангиране земље“ у неким елементима моћи постају изједначене са САД. Русија у војном и војнотехничком погледу знатно напредује, и по примени нових доктринарних решења у области одбране и безбедности постаје главни изазивач САД. Кина на Далеком истоку и Пацифику у великој мери самостално креира нову безбедносну реалност и постаје глобални „изазивач“, а у економском смислу постаје главни такмац САД.
Као значајан показатељ успоравања развоја и слабљења утицаја САД у свету могу нам послужити подаци које износи Ферид Закариа (Fareed Zakaria) (новинар CCN, колумниста Вашингтон поста и политички аналитичар) у својој књизи, Постамерички свет, издавач – Хеликс, 2009 (The Post-American World) чија основна теза није „суноврат САД“ него успон „свих других“, где он наводи следеће податке: највећа зграда на свету није више у САД, него на Тајвану; најбогатији човек на свету није Американац Бил Гејтс, него Мексиканац Карлос Слим; власник највеће приватне јахте није Американац него човек из Дубаија; највећа пивара није у САД, него у Белгији; највеће новине у свету на енглеском језику нису више „USA Today“, него „The Times of India“, из Индије; највећи произвођач мобилних телефона није више „Motorola“ из САД, него „Nokia“ из Финске; највеће коцкарско богатство није више у Лас Вегасу у САД, него у Макаоу у Кини; највећа компанија у свету није више у САД – „Exxonmobil“, него „Pettrochina“ у Кини; највећа комерцијална авиокомпанија није више у САД – „Boeing 747“, него је то „Airbus A-380 European consortium“; најбогатија банка није више у САД – „Citigroup US“, него је то Industrial and Сommercial Bank of China“, Кина.
Као последицу досадашњег начина управљања светом у режији САД и њихових западних савезника имамо пораст небезбедности у свету и упоредо са тим и пораст некомпетентности западних лидера да управљају светом и да решавају светске проблеме. Многи западни критичари униполарног света поред критике бројних неоправданих војних интервенција Запада на челу са САД и НАТО, почев од војних похода на Блиски и Средњи исток, на Балкан, север Африке и др. указују на дубоке структурне проблеме западног света и сматрају да његови лидери нису у стању да свет уведу у нову еру.(О овоме шире видети у текстовима америчког професора – стриучњака за Балкан, Стивена Мајера).
Сл.2 Супростављеност униполарног и мултиполарног концепта света
Можемо слободно рећи да међународна структура и односи у периоду после Хладног рата одумиру и на њихово место долазе нови, који ублажавају улогу Запада.
Ове наше тврдње можемо поткрепити одређеним сублимираним аргументима, а то су:
1) током претходних неколико година САД су стално губиле моћ, ауторитет и утицај на светској позорници. Униполарни поредак, боље речено и историјски гледано, „тренутак”, у коме је САД требало да изразе америчку моћ после слома Совјетског Савеза и комунизма, у историјској перспективи и у стварности није био ништа више од тренутка. Амерички неуспеси у ратовима против Ирака, Авганистана, неефикасна подршка одређеним „умереним снагама“ у оружаним сукобима током „арапског пролећа“, те неуспех у Сирији, имају непосредну везу са слабљењем снажне америчке позиције у свету. Поред тога, на моћ САД такође су у великој мери утицале и промене у Европи које Вашингтон не може у пуној мери да држи под контролом.
2) Европска унија је после Брегзита у значајној мери постала несигурна и нестабилна, склонија ка дезинтеграционим, него интеграционим процесима, када је реч о плановима њеног опстанка, преуређења, са неизвесношћу даљег проширења на досадашњим принципима. Европа је без јединственог става када је реч о прихвату миграната са Блиског истока. У кључним земљама ЕУ јачају десне снаге и повратак националној држави. Немачка добија најважнију улогу у ЕУ. Односи ЕУ са САД после избора Трампа за председника су затегнути. ЕУ није посве јединствена када је реч о санкцијама према Русији, нити када је реч о решавању украјинске кризе. ЕУ вапи за јачањем НАТО-а и за све већим присуством НАТО трупа на истоку Европе на границама са Русијом, а истовремено са тиме рађају се идеје о снажним и самосталним оружаним снагама ЕУ. Све више састанака лидера земаља ЕУ остаје без конкретних договора. Гласније се чују предлози о уређењу ЕУ са више брзина, чак и од Ангеле Меркел.
То значи да би ЕУ била на неки начин, условно речено „федерализована федерација“ (било би више регија у оквиру ЕУ које би сачињавале земље са сличним степеном економског развоја, са истим или сличним достигнутим степеном демократичности и поштовања људских права, са сличним или истим степеном развијености безбедносних и одбрамбених снага исл.)
3) НАТО је постао застарео. Ово се знало и много пре него што је то обзнанио Трамп у изборној кампањи за председника САД. Упркос завршетку Хладног рата, овај савез наставио је да постоји по инерцији и због неспособности западних лидера да се упусте у веома напоран посао стварања система безбедности који одговарају стварности 21. века. НАТО је све више изазивао нестабилност и доприносио ширењу неповерења између Русије и САД. НАТО је настојао обликовати свет по мери САД и развијених земаља запада, мултинационалних компанија изазивајући кризе у појединим регионима, управљајући тим кризама, наметајући мир по својој мери, рушећи режиме и изабране лидере у појединим земљама у свету, ширећи се на исток до самих граница Русије. Са све „више“ НАТО-а било је све мање мира, безбедности и стабилности у свету.
4) Русија се с Владимиром Путином поново појавила на светској позорници као значајна сила, увелико превазилазећи значај регионалне силе, постајући сила која заједно са САД и другима може судбоносно утицати на преуређење света. И поред тога што су односи Москве са Европом и Сједињеним Државама често на провери, нема сумње да економски и политички утицај савремене Русије расте. Русија са својим намерама и утицајем у свету не представља војну претњу НАТО-у, већ је јасно постала магнет за земље и процесе који не налазе задовољење на Западу. Као војна сила у Сирији је демонстрирала потпуно нову и модерну доктрину ратовања, са којом је изненадила све „неверне Томе“. Русија развија све боље односе са Турском и са Кином. Русија је ојачала своје геостратешке позиције у црноморском региону и у средоземљу, као и на Средњем и Блиском истоку.
Наставиће се…….
