Земља мојих предака, моја замља и земља мојих синова је једна те иста земља!

269

Статус Косова и Метохије (КиМ), у формално-правном смислу, једино је јасно и недвосмислено решен у Уставу Србије, односно у његовој Преамбули. Реалан положај КиМ у државно-правном, политичком, реалполитичком и геополитичком смислу је потпуно амбивалентан, неразрешен, за неке и неразрешив, без јасне перспективе да у догледно време буде решен у оквирима Устава Србије. Због „судбинско важних“ локалних избора у граду Београду, који су личили на борбу на „смрт и живот“, за кратко време смо заборавили на КиМ.

КиМ су део Србије, то се каже у Преамбули Устава Србије, за неке је то сасвим довољно и као такво не може представљати никакав проблем. Међутим такво формално-правно стање, окамењено у Уставу, без практичне акције, за Србе који живе на КиМ, у њиховом свакодневном животу, није довољно, не задовољава ни минимум њихових потреба и права. Остајање искључиво на терену формално-правних чињеница, које као такве онемогућавају и ограничавају власти Србије да се упусте у решавање статуса КиМ ван уставних оквира, без предузимања конкретних потеза на унутрашњем и међународном плану, који би омогућили пристојан живот српском народу на КиМ, а КиМ не би изузели из уставног оквира Србије, довело би до потпуног фактичког губитка КиМ у сваком погледу.

Није питање КиМ питање само за Александра Вучића и Владу Србије. Нису они допринели томе да КиМ постану главни проблем даљег функционисања српске државе и српског друштва у целини, али могу итекако на то утицати у будућности. Шта је то што властима Србије стоји као препрека да не могу олако да решавају статус КиМ? То је све оно што чврстим заговорачима доследне примене Устава Србије и неких међународних аката даје главне аргументе да могу инсистирати на одржању status quo.

Реч је о следећем фактима: 1) Резолуција СБ УН 1244 је најважнији опште-обавезујући правни докуменат који обавезује све чланице светске организације укључујућу чланице ЕУ, НАТО, ОЕБС-а и др., Резолуција СБ 1244 је једина поуздана основа и оквир свих преговора о статусу; 2) Најважнији параметар је Устав Републике Србије, очекује се да га сви поштују, а одговорност за то расте са положајем и улогом сваког од појединаца у друштву, однос према Уставу је мера озбиљности државе, државника и грађана.

Ово су тачне и непобитне чињенице. Оне су свима познате. На њих се ослањају српске власти у мери у којој процене као сврсисходну, док то албанске привремене институције у Приштини уопште не обавезује и не дотиче, као и њихове западне менторе и помагаче у процесу осамостаљивања тзв. Косова и његовог утемељења као државе.

Досадашњи унутрашњи дијалог о КиМ, како неформални тако и институционални ставља на сто за расправу следеће, такође неспорне чињенице: 1) „Погодба“ – Косово и Метохија за чланство у ЕУ није прихватљива јер се ради о вредностима које нису упоредиве, чланство – да, али без уцена и „уникатне чланарине“; 2) Гаранције ЕУ за било какве будуће договоре или решења за Србију нису кредибилне, јер пракса показује да Запад и ЕУ иницирају споразуме у којима су права Србије само мамац да их прихвати и потпише; 3) Србија је у досадашњим преговорима отишла предалеко у давању уступака Приштини и Западу а за узврат није добила ни приближну заштиту својих права и интереса; 4) Не треба Србија да иде у нове договоре и обавезе нити у нови „правно обавезујући споразум“ све док се претходно не изврше све обавезе према Србији и српском народу укључујући слободан и безбедан повратак 250.000 протераних у етничком чишћењу, јер каква би то била нормализација без услова за безбедан повратак четврт милиона протераних људи; 5) Нису прихватљиви индиферентност или чак и повлађивање злонамерној пропаганди да је Косово и Метохија тег о врату Србије којег треба што пре да се ослободи да би њена економија и грађани кренули у будућност, инвестиције, развој, виши животни стандард, већи природни прираштај, готово у земаљски рај; (ово је још једна велика обмана, животни стандард и економија у свакој земљи зависе од економске политике и система, од диверсификације економске сарадње и извора инвестиција а не од одустајања од било којег виталног националног или државног интереса, прим.аутора); 6) Обавеза и напори Србије да се обезбеде основна људска права припадника српског народа на Косову и Метохији као што су лична безбедност, слобода кретања, неприкосновеност права својине – уживају пуну подршку грађана, то и старање да се обезбеди поштовање статуса и неотуђивих права Српске православне цркве не умањују нити отклањају суштински интерес, а то је – статус Покрајине у складу са резолуцијом СБ 1244 и уставом Србије; 7) Имајући у виду досадашња искуства у преговорима са Приштином и ЕУ, и уцењивачку димензију везивања статуса Косова и Метохије са преговорима о чланству Србије у ЕУ, данас не постоје услови за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења, ти услови се могу створити укључивањем Русије и Кине, односно, враћањем процеса у Уједињене нације у коме је и започет.

Када све ово знамо и када реално проценимо стање ствари у целости, и даље нисмо ништа ближи могућем решењу које би значило компромис, о коме председник Србије толико говори. Председник се залаже за такво решење са којим неће бити задовољна ниједна страна (ни Србија, ни тзв. Косово ни ЕУ, прим, аутора,). Даље он, каже, „Србија не може да изгуби све, а Албанци да добију све“. Међутим, знамо да Албанци желе да задрже добијено и да га верификују кроз ОУН и СБ, и да тако буду држава у пуном капацитету. Остваривање албанских циљева значи да је Србија изгубила све. Уколико би тзв. Косово постало члан ОУН и многих других међународних организација, а да га Србија формално не призна, тзв Косово би опет добило све а Србија изгубила све. Србија, која је формално-правно и даље целовита, може да изгуби територију, а тиме би изгубила „све“. Јер губитком територије губи интегритет и суверенитет а тиме и српски народ на КиМ. У постојећем односу снага и развоју геополитичких прилика и стања на КиМ, Србија мора и може да заштити српско становништво на КиМ. Због тога вреди и треба преговарати и водити дијалог.

Уколико је судбина КиМ, односно целовитост Србије повезана са стандардом грађана Србије, који се за сада мери искључиво успехом евроинтеграција, онда ће многи рећи – решимо се КиМ. Све да је то тако, власти у Србију не могу на тај начин да резонују. Председник све чешће, додуше у форми ребуса, разговара о статусу КиМ у категоријама животног стандарда, европске перспективе и будућности Србије итд.

Потпуно разумем председника Србије када је реч о овим питањима. Није му лако. Да би донео рационалну одлуку, која ће имати патриотске елементе у традиционалном смислу и значењу те речи, која ће задовољити евроентузијазам, осигурати економску будућност и развој Србије, председник Србије мора разрешити дилему коју има као председник Србије, са самим собом као напредњаком и са самим собом као бившим радикалом. Не може председник још увек јасно да изрази свој став. Какав год тај став био, он неће задовољити многе у Србији. Неће задовољити многе ни у ЕУ, али ће их задовољити сигурно више него у Србији. Због свега тога председник Србије призива у помоћ разне реторичке исказе, дубокоумне мисли надахнуте изрекама наших великих књижевника и уметничких и културних стваралаца, типа, „боље је љубити земљу наше деце, него земљу наших предака“. Ово све изговара пред немачком канцеларком А. Меркел. Иако се ово може разумети као много већа брига и посвећеност нашем друштву, нашој заједници, данас, него бити окренут прошлости, мислити на будућност, знамо да нема државе без територије, између осталог, зато је земља наших предака, и наших очева животно важна. Реторичке доскочице нису од помоћи.

На нашу велику срећу и нечију несрећу овде је реч о истој земљи. Земљу коју ми поседујемо је наслеђена земља од наших предака. Моја земља је земља мога оца, а земља мога сина је моја земља, односно земља мога оца, његовог деде. На велику нашу несрећу земља многих наших синова постаје нека далека земља, земља на западу у Европи или преко океана. Нећемо љубити ни ту земљу ако не љубимо своју, док је још имамо.

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

 

Генерал-мајор Војске Југославије у пензији. Генерал-потпуковник ВРС у пензији. Доктор социолошких наука (магистрирао на Универзитету у Љубљани 1989, докторирао на Универзитету у Српском Сарајеву 1998.) Обављао све основне и високе командне дужности у Војсци. Начелник Центра за војно-стратешке студије и истраживање у ГШ ВРС. Заменик Начелника ГШ ВРС. Доцент на Технолошком факултету у Зворнику, Универзитета у Источном Сарајеву 1998-2002.