Код нас се, коначно, све са свачим помешало. Отуда више не можемо тврдити да ће се овај текст бавити културом, јер ће се, нужно, бавити културом у политизованој стварности.
Знамо да је Б. А. Леви у Београду добио торту у лице. „Овај гад се залагао за бомбардовање Југославије“, викали су нападачи (овде). „Никада се нисам залагао за бомбардовање Југославије“, одговорио је Леви (овде).
Неистина! Леви у Либерасиону, 26. марта 1999. године (овде): „За мене је то рат који долази осам година прекасно, прошло је осам година откако се морало казнити Милошевића и спречити штету. То што се догодило у ноћи између среде (24. марта 1999) и четвртка (25. марта 1999) чекао сам годинама: под условом да је то заправо нешто што се (стварно) догодило!“
Леви је био гост на Белдоксу, манифестацији коју је српско Министарство културе подржало с милион динара (овде). Питам се чији је предлог био да се Леви доведе у Београд, као и да ли је логично да на било коју манифестацију, па и на ову, буде позвана особа која је јасно и гласно заговарала бомбардовање Србије 1999. године.
Након „инцидента“ Леви нам је одржао лекцију о демократији и антифашизму. „Демократија још није победила у Београду“, устврдио је Леви. „Живела Европа и живела демократска Србија у Европској унији! Поносан сам што данас пред вама браним тековине антифашизма у Европи!“, рекао је Б.А.Л. (овде).
Шта, уопште, Леви тражи у овој „недемократској“ земљи? Да ли је он у Културном центру Београда наступио као уметник, политичар, „мислилац“ или као пропагандиста? Зашто је на том месту клицао Европској унији? Зашто он, заправо, изговара политичке пароле на једној културној манифестацији? Шта би било да је, на пример, клицао неке друге пароле: „Доле НАТО!“, „Доле ЕУ!“, „Доле ММФ!“? Хоће ли Министарство културе и 2018. финансирати Белдокс?
Захваљујући торти и јајима Леви је добио и интервју у Политици (овде), најављен већ на првој страни (oвдe). Наслов интервјуа Левијеве су речи: „Напад тортом за мене је фашизам“. Не могу а да се не запитам – ако је то фашизам, шта је тек онда напад бомбама и ракетама на читав један народ? Бомбама са осиромашеним уранијумом? Касетним бомбама? Графитним бомбама? Крстарећим ракетама?
Да ли је и ту реч о фашизму? Или то није фашизам само зато што је „филозоф“ Леви то заговарао, а његова земља у томе учествовала? Погледајте тек неколико тековина тог не-фашизма (овде, овде, овде и овде).
Занимљиво је да је након акције „торта за Левија у Београду“ Вук Драшковић осетио потребу да руча с „филозофом“ и извини му се. „Фашисти који су гађали Левија тортом нису упрљали његов сако већ лице Србије“, рекао је (овде). Драшковић је недавно добио интервју у Политици (овде), који почиње на насловној страни (овде), тако да се може сматрати „ауторитетом“ када каже: „Леви представља ону Француску која је у Великом рату спасила Србију“.
Француска је спасила Србију зато што је то Француска сама хтела или зато што јој је руски цар Николај Други Романов послао демарш да ће Русија изаћи из рата ако се не помогне Србима (овде)? Ако је Драшковић мислио на Француску која спасава Србе тек кад јој се обрати сила већа и јача од ње, онда разумемо шта је хтео да каже.
Драшковићева Француска не само да је признала „Косово“ (овде), она је својски стала уз предлог да се „Косово“ прими у УНЕСКО (овде и овде), а одбила је и да изручи ратног злочинца Рамуша Харадинаја Србији (овде), док је Србија изразила дубоко саосећање и солидарност када су се догодили терористички напади у Паризу (овде).
И након свега тога Леви је дошао у Београд да нам спочитава фашизам?
Можда идеја о залеђеној торти у лице (овде) и није тако лоша…
