Будалу Хрвати називају бедак, а будалаштина је бедастоћа, тако да је јасно зашто је на годишњици обележавања бјеловарске терористичке катастрофе, њихов председник Милановић децидирано изјавио да Хрвати нису бедаки, и да захтевају од Србије да напокон призна своју „агресију на недужну Хрватску“ деведесетих година прошлог века!
Зокију смета што у Београду данас стоји споменик хероју ТЕПИЋУ, који је изабрао царство небеско суочен са чињеницом да хрватски терористи јуришају на складиште МЕС (минско-експлозивна средства) Беденик (недалеко од Бјеловара), које он са десетином регрута брани.
Син Поткозарја није се нимало двоумио, наредио је младим војницима да се они предају како не би страдали, чекајући да терористи нагрну у минирано складиште!
Знајући да су машину за детониурање већ покварили подофицири- Хрвати, који су пресекли и каблове до друга два складишта, нагрнули су зенгисти по толико жељену храну за своје будуће злочине, не знајући да је опрезни Тепић превезао кабловски систем на акумулатор свог аутомобила, те када упали ауто истовремено детонира експлозив!
Страховота експлозија је разнела складиште, мајор Тепић је собом повео више од двеста зенгића, настављајући традицију Стевана Синђелића и Танаска Рајића, кад мора да се мре!
Млади војник Стојадин Мирковић је одбио да извршин наређење, и остао је да штити мајора, путујући са њим у вечност незаборава!
Зоки истиче да та муниција није никако претила Београду, те да тај „луди мајор“ о ком јелте деца у Београду данас уче, није баш имао разлога за такав неразумни чин, јер неће да призна да би та муниција служила за разарање других касарни ЈНА у тадашњој Хрватској, али и за терористичке нападе на Србе у Западној Славонији, а Бјеловар ипак није на Марсу, зар не?
Видљиво је да су се и ЗОКИ и премијер МИЛАНОВИЋ удружили у захтеву да Србија напокон призна своју „агресију“ на Хрватску, а то потом носи захтев за ратну оштету или макар да се у знак добре воље Србија одрекне оних десет хиљада хектара са српске стране Дунава, иако међународно право одређује да државна граница иде средином реке у спорним случајевима!
Сада је још видљивије, да оне комеморације током лета у Книнској крајини (Грубори, Вариводе) где обавезно присуствује макар премијер Пленковић нису никакав чин покајања, због планских злочина хрватских војника и полицајаца над недужним српским бабама и старцима, који су само желели да умру на својој земљи, ту где им је корен дубок већ вековима. Притом хрватски говорници обавезно нагласе, да је то злочиначко дело само индивидуални чин острашћених појединаца који нису суђени јер није доказано само дело, нема сведока, а без сведока нема кривице, зар не, иако ратни злочини не застаревају!
То што тим обележавањима обавезно присуствују и Хрбин Милорад и његово Хрпче млађано (Милошевић) као пратећи вокали хрватског пропагандног певанија, само казује о наставку удруженог злочиначког подухвата против Срба, те не чуди да другосрбијански наводни антифашисти на сва уста хвале такву „храброст“, иако њихова хвала тако шупље звучи (ко лажни талир!).
Зоки је антифашиста, али је „српска агресија“ факат преко кога се не може прећи, те се српски злочинци сами морају раскајати пред нестрпљивим хрватским бранитељима које косе и године и корона, али ипак највише непреболни жал што не могу на оном београдском мосту да напишу довде је наше, уз обавезни домољубни ZDS поздрав!
Није ни случајност да су управо сада и Зоки и Милановић, и разни еуропски аветници, и натоовски генерали, сви заједно прегли из петних жила да натерају Србе да се сами прогласе за геноцидне, да наши драги Немци напокон са себе скину онај страшни иг да су били геноцидни народ у Другом светском рату, чије злодело опомиње цео правдољубиви свет, да се никад више не понови!
Зоки и помагачи знају да би таква „храброст београдских колабораната“ скинула са хрватских синова онај иг из два светска рата, који су се незаборавно доказали својим неделима и у Мачви а не само на простору NDH, што је остало записано чак и у извештајима милих немачких савезника, познатих по педантерији, те у њихове извештаје и службене записе не треба сумњати!
