Александар Дикић: Разграничење ограничених – миш који је умислио да је „регионални тигар“

614

Александар Дикић

Једина тема која Вучићу руши имиџ америчког евангелисте који речима и гестикулацијама опчињава људе јесте Косово и Метохија. Тада се он по правилу претвара у миша који је у смртоносном трипу моћи умислио да је регионални тигар.

На свим осталим пољима његов фатализам огледа се у агресивној неспремности да устукне. Али, када врх језика осети некада најскупљу српску реч, у тренутку се демистификује савршено увежбани медијски коперфилдизам који вишеслојне глупости изречене помпезним тоном претвара у сакросанктне истине.

Косовска сага прети да се заврши националном кастрацијом. Али, много је опасније то што Вучић свакодневно показује да више воли власт него Србију и што вешто одлаже датум истека рока трајања свог режима, који неминовно губи употребну вредност у очима спољашњег фактора. Дошло је време да коначно затворимо два века страдања и нестајања, да оставимо романтизам деветнаестог и канибализам двадесетог века иза себе.

Рударским трагањем за праузроком не бавимо се историјом, већ археологијом. Ми не копамо да бисмо ископали нешто на чему бисмо градили пут ка помирењу. Наше ископине су будуће раке за укопавање „вековних непријатеља“. Та фолклорна делатност нас не само историјски, већ и ментално, вредносно и политички враћају у средњи век, у преиндустријско доба. Ми не промишљамо историју ради боље будућности, већ због реванша и освете.

Искуство је потврдило да решење косовског конфликта искључује силу. Оно мора бити свеобухватно, компромисно и одрживо. А до њега не могу доћи елите које носе превелику историјску оптерећеност.

Београдски Александри данас нуде разграничење као бајато воће које им је остало на празној тезги пред затварање пијаце. Очигледна је симбиоза ове две несвакидашње појаве на политичкој сцени. Један пресвестан, други подсвестан; један монолитан, други колоритан; један виолентан, други поливалентан; један неуротичан, други психотичан. Када један глуми да одустаје и притиска кочницу, други даје гас и на празно окреће педале.

Вулин би да црта нове границе, доказујући да озлоглашене комунистичке навике да зидају берлинске зидове и спуштају гвоздене завесе никада не застаревају. Напротив! Живимо у ери рехабилитације и ревитализације две тоталитарне идеологије недовољно дубоко сахрањене у претходном веку. Вулинови црвени очеви и оци су прво покушали да претекну Раму и Харадинаја да избришу границу на Проклетију, поклањајући Енверу Хоџи Космет као мамац да Албанију угради у седмочлану југословенску федерацију.

Када то није успело, проширивали су не само границе Косова, већ и надлежности аутономне самоуправе, претварајући покрајину у статус ин стату. Кога новосадски Че да мири када константно води вербални грађански рат унутар сопственог народа? Из њега кључа беснило нетрпељивости према неистомишљеницима које он у свом идеолошком имагинарујуму доживљава као непријатеље револуције и легитимну мету.

Како да се верује Вучићевом мирољубивом тону када се још памти радикалска претња да „ако додје до бомбардовања НАТО пакта Албанаца на Космету више неће бити“? Треба ли подсећати на тужну чињеницу да се Вођа као млађи пунолетник учланио у странку чији се кандидат за председника Србије прославио оригиналним предлогом за разграничење са Албанцима.

Поред спречавања „претераног шиптарског размножавања“, укидања универзитетске наставе на албанском језику и подизања термоцентрала на подручјима са највећом концентрацијом шиптарског становништва, црвени војвода је опчинио данашњег најевропљанина идејом да се појас уз албанску границу прогласи зоном од стратешког значаја, да се из те зоне етнички раселе Албанци и спроведе планско насељавање Срба и лојалних националних мањина. Данас контрапсихологијом Вожд кривицу сваљује на незахвални народ који га није разумео и који ће последице те историјске грешке осећати већ за пар деценија.

Што се албанског двојца тиче, нису достојни да на њих трошим ограничени број карактера. Желим да их сретнем у најдубљим цревуљцима пакла, како бих им и ту загорчао загробни живот. Наравно, ја њих одвајам од албанског народа. Он треба да учи на грешкама других.

Нема народа који није имао своје великодржавне заблуде. Од Мађара и Бугара, до Хрвата и Срба. Бугарске халуцинације о царству од Црног до Егејског и Јонског мора разбијене су у сукобу са суседним балканским народима. Мађарски сан о Угарској од Карпата до Јадрана срушен је поразом у Великом рату. Хрватски „тисућљетни“ план о етнички чистој ендехазији од Истре до Земуна закопан је (изгледа недовољно дубоко) у јамама Кочевског рога. Ми Срби још увек не знамо да ли смо деведесетих погрешили или смо разочарани што нисмо успели у својим намерама.

Све нације данас живе у границама мањим од оних пројектованим у националшовинистичким лабораторијама. Тај наук коштао их је много. Коштаће и албански народ. Једино решење јесте у помирењу и компромису. Или ће нас разум и разборитост провући кроз затварајућа врата 21. века или ће нас разарајући национализам и примитивни етнофилетизам на обе стране вратити у нову спиралу насиља и бацити у подрум Европе.

(Данас)

 

http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-dikic-razgranicenje-ogranicenih-mis-koji-je-umislio-da-je-regionalni-tigar.html