Драган Бисенић: Велика питања за „мали Шенген“

259

Био је то случај с Немачком и Маршаловим планом, Вијетнамом и реформом дои мои, Макартуровим окупационим њу дилом у Јапану.

Чини се да нешто слично, САД покушавају да направе у Србији.

Амерички изасланик Ричард Гренел понудио је чак да САД обнове зграде Генералштаба у центру Београда, које стоје и даље као српска верзија разорене дрезденске Fauenkirche.

Могућно је да ће ове две зграде у центру Београда доиста бити обновљене америчким новцем, тим пре што су можда од њега и саграђене.

Споразум који је склопљен у Вашингтону повезиван је с више историјских реминисценција прикладних за спољнополитички заокрет у односима САД и раније Југославије, а сада Србије.

У том смислу, најупечатљивија је стратешка одлука из 1948. о подршци Југославији коју је обликовао Џорџ Кенан, а која је наредним деценија спровођена у различитим областима – од доминантно безбедносне и војне, до индустрије, пољопривреде и туризма.

По форми и обиму, разговори вођени са америчком делегацијом 21. и 22. септембра, те отварање канцеларије америчке Агенције за развој у Београду, упоредиво је са деловањем Америчко-југословенске инвестиционе корпорације од 1968. до 1972.

Шаљући председнику Србије Александру Вучићу, декантер из Кемп Дејвида, амерички председник упутио је нескривену асоцијацију да га недавно потписани споразуми у Вашингтону подсећају на чувени израелско-египатски мировни споразум склопљен 1978. у овој резиденцији америчког председника.

Он тако изгледа и другим аналитичарима.

„Ако направимо историјске аналогије, тренутни споразуми слични су мировном уговору из Кемп Дејвида између Египта и Израела, и то не само зато што је Израел још једном учинио свој део посла. Још важније, амерички председник поново лобира за крајње двосмислен договор тражећи поене у рејтингу, имиџ миротворца и изгледе да обе зараћене земље буду у савезничком оквиру. Решавајући одређена питања, он ставља друге на чекање и ствара нове у будућности, на регионалном или чак континенталном нивоу“, навео је руски стручњак Станислав Смагин.

Попут својих претходника, Трамп је предложен за Нобелову награду за мир, заједно с владама Србије и Косова.

„Сигуран сам да се квалификујем за Нобелову награду за мир. Заустављамо масовна убијања између Косова и Србије. Дуго година су се убијали, а сад су престали. Рекао сам им, пријатељи придружите се“, рекао је Трамп у Северној Каролини.

Боравак америчке делегације у Приштини и Београду требало је да развије споразум о нормализацији потписан у Вашингтону.

Порушена зграда Генералштаба у Београду (Фото: Драган Кујунџић/Танјуг)

Ту ни једна страна није штедела на одушевљењу и ентузијазму.

Амерички изасланик Гренел дао је свему и лични печат.

Док је као амбасадор у Берлину изгледао забринуто и тмурно, овде је то био други Гренел, насмејан и распеван, који дозвољава новинарима да буду и сумњичави према целој идеји, сматрајући ту сумњичавост и скепсу дозвољеном и здравом.

Он је најавио да није реч о милијарди него о милијардама, да пројекти неће трајати годину дана него деценијама.

Срж целог плана чини идеја о мини Шенген зони коју ће чинити Србија, Албанија, Северна Македонија и Косово, а са амбицијом да се у њу укључе Црна Гора и Босна и Херцеговина.

То је практично целокупно подручје Западног Балкана како се оно назива у терминологији проширења ЕУ.

Порекло идеје о мини Шенгену везује се за председника Србије Александра Вучића.

Он је идеју представио премијерима Албаније Едију Рами и Северне Македоније Зорану Заеву 9. и 10. октобра у Новом Саду.

Он је још 2017. предлагао царинску унију држава Западног Балкана.

Почетком децембра 2019. одржан је у Берлину Балкански дијалог који су организовали Ист-Вест институт (Камерун Мантер), Фонд за политичку изузетност (Соња Лихт) и Минхенска конференција за безбедност (Волфганг Ишингер), уз подршку Балканског фонда за демократију и европске канцеларије Фонда за отворено друштво.

На конференцији замишљеној као затворена интерна расправа, присуствовали су Стево Пендеровски, Хашим Тачи и Албин Курти, а највиши представник са српске стране био је Марко Ђурић.

На скупу је био и Александар Сорос, коме ће касније бити приписана та идеја, али о њој је говорио некадашњи амерички изасланик за Балкан и главни планер америчке политике према Балкану, Џим О’ Брајан.

Био је ту и директор београдске канцеларије Фонда за развој, Џон Јовановић, који је иначе, у Управном одбору Ист-Вест института.

После овог скупа, крајем децембра, приштинска Газета експрес препричала је дипломатски телеграм косовског Министарства спољних послова који јој је дат на увид, с новом верзијом порекла балканског Мини Шенгена.

Лист је навео да иза идеје стоји Фондација Отворено друштво Џорџа Сороса.

Идеју је на папир ставили су некадашња америчка амбасадорка у НАТО и помоћница државног секретара Викторија Нуланд и Соросов син, Александар Сорос.

Припреме за спровођење овог пројекта почеле су у септембру 2019, наводи приштински лист.

Косово је упозорено да, уколико не реагује на време, „постоји реална опасност да обострано признање као коначни резултат споразума Србије и Косова, буде замењено једнаким представљањем на сличним платформама“.

То ће омогућити Србији да напредује на свом европском путу, без признавања Косова.

Сорос је присуствовао другом Мини-шенгенском самиту којем је у Охриду домаћин био Зоран Заев.

Gazeta Shkiptare тада је, према наводима македонских медија, известила да је он такође био у Тирани и Београду и да је покушавао да за ову идеју придобије и Косово, али је Тачи одбио предлог.

Сорос је оштро критиковао француског председника Макрона због блокирања отварања преговора о придруживању ЕУ за Македонију и Албанију, оптужујући га за албанофобију и противљење проширењу.

На скупу балканских лидера одржаног у време Минхенске безбедносне конференције, крајем јануара 2020. председник албанске владе Еди Рама ушао је у отворену свађу са званичницима немачког Министарства спољних послова због њиховог одбијања да подрже идеју мини Шенгена.

Европским престоницама, а посебно Берлину, овакав амерички план не допада се из неколико разлога.

Прво, сматра се да САД настоје да наметну свој концепт регионалног повезивања који није у складу са европским замислима; друго, он функционише као замена европским интеграцијама за земље Западног Балкана и треће, даје покриће за антидемократске процесе у региону и могућну промену граница, чему се ЕУ најоштрије супротставља.

Фото: Дојче веле

Почетком октобра очекује се да буде представљен програм под називом Европски инвестициони план за Западни Балкан у којем ће, како се очекује, бити најмање шест милијарди евра помоћи за државе Западног Балкана.

Тај план је прихваћен на мајском Самиту ЕУ којем је онлајн био домаћин Загреб у оквиру свог председавања ЕУ.

Верује се да ће и структурни фондови ЕУ бити отворени за земље нечланице, јер је ЕУ у великој дефанзиви под налетом кинеских инвестиција у оквиру иницијативе 17 + 1.

Представници ЕУ тврде да неке од пројеката планираних у Вашингтону, ЕУ већ финансира.

Портпаролка Европске комисије надлежна за проширење Ана Писонеро рекла је да су многи пројекти наведени у Вашингтону већ обухваћени у Оквиру за инвестиције Западног Балкана (WБИФ) који постоји још од 2009.

„На пример, ЕУ је пружила техничку помоћ за цео Аутопут мира и већ је одобрила инвестиције за прве деонице ауто-пута у Србији и на Косову“, саопштила је Писонеро.

Постоји и још један важан разлог америчког мешања на овакав начин, а не само избори.

Мини Шенген је несумњиво зона америчког утицаја. Преко ње повезују се две америчке стратегије – европска и блискоисточна.

Пет дана након што су САД ликвидирале иранског генерала Касима Сулејманија, амерички председник изјавио је да ће „замолити НАТО да буде више укључен у блискоисточни процес“.

САД и државе јужне Европе, попут Италије и Шпаније, дуго су се залагале за веће учешће НАТО преко Средоземног мора.

Супротно томе, друге земље, попут Француске, одбациле су НАТО организацију као војни ентитет без дипломатског искуства за решавање блискоисточних неприлика.

Штавише, Турска је под председником Ердоганом систематски покушавала да блокира активности НАТО у региону које се нису ускладиле са његовом сопственом стратегијом, као што је НАТО сарадња са Израелом или Египтом.

Још раније, кад је одлучено да се 30.000 америчких војника повуче из Немачке, отворено је питање будуће америчке НАТО стратегије.

До краја септембра очекује се да ће први контигент, од скоро 12.000 америчких војника стићи у Италију.

Они не долазе да би бранили Италију од неке досад непознате претње, него да би ојачали лужно крило НАТО, али и приближили се другом војном удружењу које већ годинама без успеха покушава да изађе из пелена.

Реч је о замисли блискоисточног НАТО.

Уместо хладноратовског концепта о судару армија у Немачкој, линија раздвајања поверена је на исток.

Сад он иде од Балтика, прикључењем иницијатива Три мора и Вишеградске групе, па све до јужних јадранских и медитеранских обала које укључују у зону мини Шенгена.

У сваком случају, изгледа да Балкан поново игра улогу у новој америчкој стратегији клина као и пре 70 година, али да она мора да рачуна на размимоилажење са ЕУ.

Станислав Смагин сматра да је „Европа коју предводи Немачка“ губитник Вашингтонских споразума.

Он каже да су Европљани покушали да сачувају своју улогу кључних посредника косовског решења; посебно, „док су на речима поздрављали укључивање Косовара у пријатељску породицу старог света“, они су „марљиво успоравали процес у пракси, градећи превентивно многе заштитне механизме“.

Сад се лопта вратила у Трампово двориште, укључујући опште балканске послове, оцењује Смагин.

Иако „не може да се говори о експлицитној победи Србије“, јер има оних који мисле да ови споразуми нису добри, председнику Србије мора да се ода признање јер још увек успешно корача „између хридина унутрашње политике и неколико спољних тешких места“, оцењује Смагин.

Извор: Стање ствари