Како је спречен покушај да се 1977. промени понижавајући положај највеће републике

116

И. М.

Било је потребно да прођу свега две године од прихватања Устава 1974. године, па да се у Србији уоче све његове негативне последице у односима аутономних покрајина са матичном републиком.

Председништво Србије је тада формирало радну групу која је имала задатак да припреми радни материјал за расправу о проблемима који настају на релацији Београд – Нови Сад – Приштина.

У документу +, који је колоквијално назван “Плава књига”, и који је презентован јануара 1977. у Скупштини СР Србије, кроз максимално углађену форму квалификација, недвосмислено су наведени проблеми у функционисању на нивоу Федерације и њеним органима, Скупштине СР Србије, Председништва СР Србије, Извршног већа (владе) Србије, Савезног извршног већа, Републичких органа управе, Врховног суда Србије и Републичког јавног тужилаштва, Републичког савета, на плану остваривања обавеза Републике на пословима народне одбране, унутрашњих послова и безбедности, у привредном систему, економској политици, планирању и политици развоја, на пољу образовања, културе и науке.

Није заобиђен ни спорт, физичка култура и информативна делатност. Наведено је низ драстичних примера различитих интерпретација и тумачења како савезног, тако и републичког устава.

Све активности око ревизије Устава из 1974. обустављене су у лето те 1977. године, после писма које је ЦК СК Србије, у Титово име послао Стане Доланц, тадашњи секретар Извршног бироа СК СКЈ.

Овај догађај указује и на то да српска комунистичка политичка елита није смела да се супротстави Титу, баш као ни пет година раније приликом смене српских либерала.

Очито да нико није био спреман да стане са оне стране црте неприкосновеном маршалу, и тиме угрози свој опстанак у власти, па и када су на столу тако крупни проблеми као што је били статус Србије у федерацији, као и њена територија и надлежности, па чак и будућност Србије. А можда је такав однос, како је приметио стари циник, да се лично ставља испред државног, заједничка нит српске политичке елите у последња два века.

Новости.рс