Митра Рељић: Референдум у клопци Бриселског споразума

42

Србима на Косову и Метохији још је у сећању новембар 2013. када је тадашња председница тзв. Р. Косова А. Јахјага расписала локалне изборе на које је српско становништво Косовске Митровице и других места први пут изгоњено под претњом губитка посла, укидања социјалне помоћи и сл. Памти се такође да је један од тадашњих кандидата за градоначелника Косовске Митровице на гласање изишао повезане браде. Дан раније је изјавио да су нападачи хтели да га убију, а нападачи су, како су „доказивали“ медији пинковске провенијенције, били противници избора. „Добро упућени“ Митровчани тврдили су пак да су кандидата П. млатили симпатизери „нове српске политичке мисли“ будући да се поколебао и покушао да одустане од срамне кандидатуре у јеку првог јавног утеривања Срба у Тачијеву „државу“. Потом су безуспешно одржани и други избори за градоначелника. На трећим по реду првобитно изубијани кандидат добио је „већину“, али је пред саму „градоначелничку“ промоцију одустао. Наводно није хтео да потпише папир са, налепницом привремено маскираним, обележјем државности Косова. Непуна два месеца касније Димитрије Јанићијевић, такође кандидат за градоначелника је усмрћен. На самом почетку фебруара 2014. по четврти пут се гласало за градоначелника северног дела града. Сећам се да је око подне тог дана на улицама било више карабињера, КФОР-оваца (да просте мајке лепе јагњади), косовских полицајаца и друге феле неголи самих гласача. Командир полиције, један од оних Срба који су недуго пре тога, сагласно Бриселском договору, положили заклетву пред Тачијевом заставом, напоменуће да је, поред већ размештених наоружаних уличних надзорника укључујући и оне из НАТО-осињака, за сваку прилику и у сваком тренутку приправан посебан интервентни вод. Како би доказао лојалност (гле парадокса!) обема странама, овај би поменуту „силу“ без сумње и употребио, али му припремљени утеривачи реда нису били потребни. Митровчани су, споља гледано, већ сасвим били мирни. Једни отуд што су обноћ доживели „преумљење“, други из страха за егзистенцију, трећи су били слеђени од ужаса пред оним што им се спрема. И при каснијим „косовским“ изборима притисак није изостајао. Ни професори на овдашњим факултетима, уколико би се у изборном дану нашли на радном месту (настава на докторским и мастер студијама, као што је познато, најчешће се одржава викендом) нису остављани на миру. Наиме, секретари декана добијали би задатак да са листом, по распореду присутних наставника, исте обиђе и упозори на последице неизласка на изборе.

Након што им је забрањено да се бране, Срби са севера покрајине пожурили су, многи и пре него што су морали (за разлику од наших сународника јужно од Ибра који су то доиста морали, јер другачије не би могли опстати), да обезбеде личне исправе косовске назови државе не осврћући се много на етикету Косовар којом су фактички обезимењени, сматрајући то нужном потребом и привременим решењем. Међутим, за разлику од „визионарске“ политике Београда, стратегија приштинских власти, колико год била примитивна, у понечем је била успешнија. До Бриселског споразума тачијевци су и те како прижељкивали да Срби са севера покрајине прихвате њихова документа и тако им, сматрали су, макар формално признају „државу“. Чим су испунили квоту „српских Косовара“, Србима без косовске личне исправе забрањен је приступ изборима. Један од парадоксалних исхода „бриселске политике“ предводника наше државе огледа се у чињеници да су, формално гледано, за Српску листу на потоњим изборима гласали искључиво Косовари.

Они међу косовско-метохијским Србима који се, са пуном свешћу о свему што нам се дешава, успешно одупиру свеколиком безнађу, често губе из вида да је на Косову и Метохији подоста и оних који се под притиском опсенарства владајуће политике и мукотрпног живота постепено навикавају на властиту обесправљеност, па и на одредницу Косовар у свом личном документу. Могло би се навести доста примера тог погубног навикавања, за шта на овом месту недостаје простора. Довољно је напоменути да ће носилац те несрећне исправе оног који је још увек не поседује неретко са чуђењем приупитати: а што!?

Навикавају се косовско-метохијски Срби и на свакодневна председникова убеђивања без краја и конца којима се, како би рекао А. Ричардс, лови на штету других циљева, најпре аргументованог излагања. У тим дискурсима безброј је констатација и питања упућених на рачун претходних власти типа: Имали смо погром 2004. Шта су урадили? Десило се проглашење независности 2008. Шта су урадили?… Следећи такав модел вербалног понашања, могли бисмо реплицирати на следећи начин: Десило се да су Вам најближег сарадника хапсили и безмало на коленима вукли по Приштини. Шта сте урадили? Десило се да су, до зуба наоружани, у зору упадали на север покрајине, разбијали врата српских домова, а сањиву чељад тукли и понижавали, немог човека кундачили и у крви остављали. Шта сте урадили? Десило се да су, опет са дугим цевима упереним у српски народ, решавали питање регистарских таблица. Шта сте урадили? О, да! Пристали сте на стикер којим је маскиран српски грб. Пре тога, приморали сте Србе да прихвате косовско „законодавство“ и назови полицијску заштиту, уверавајући их да ће деведесет процената полицијског састава у северном делу Косовске Митровице чинити наши сународници. Срби на Косову и Метохији добро знају да међу тим полицајцима има оваквих и онаквих. Једне – добронамерне и тужно немоћне срећемо у цркви, друге – гневне, најчешће на административним прелазима, који ће уз констатацију „мене је држава издала“ извршити поверени му задатак од стране новог послодавца боље неголи иједан Албанац. Ономад је на прелазу у Јарињу Србина „скинуо“ с аутобуса управо Србин, јер путник није вакцинисан, а нема ни косовску личну карту (сходно (само)вољи приштинских власти, Косовар потписује да недељу дана проведе у кућном карантину, Србин својој кући не може никако). И на крају: јесу ли у напред поменутим насиљима албанских државонаумитеља Срби имали икакве користи од, оптимистички наглашаваног, високог процента Срба у саставу косовске полиције? Сви смо сведоци да нису. Ипак, тај државни оптимизам учинио је да Срби на северу покрајине у највећем проценту прихвате одредницу Косовар, као тек пуку (и српском језику непримерену) деривацијску омашку која је, сматрали су, без значаја за њихов идентитет и интегритет. Кад је, одмах по приспећу међународних чувара нереда, овај, с јасним циљем домишљени, албанизам почео да се користи, један је приштински званичник нагласио: „Косовари морају да размишљају косоварски“. Имајући на уму да, како је имала обичај да каже песникиња Даринка Јеврић, нисмо сви од исте грађе, прибојавам се да су понеки Срби увелико почели да размишљају косоварски. Зато би најважнији задатак државних представника, који су погрешним поступањима овоме у највећој мери допринели, био да поради на очувању идентитета и интегритета обесправљеног српског народа на Косову и Метохији. Тај задатак важнији је од свих, Србима нуђених, трактора, „Сунчаних долина“ и свега другог подложног и куповини и продаји.

Нашавши се у клопци Бриселског споразума те бројних уступака који су јачали осионост приштинских политичких представника, предстојећи референдум је приморао председника наше државе да се обрати онима који су стварали косовску назови државу не би ли „уразумили“ своје штићенике и омогућили косовско-метохијским Србима референдумско изјашњавање. То изјашњавање Срби на Косову и Метохији сматрају животно важним и с нестрпљењем ишчекују резултат обраћања Бриселу и земљама Квинте, притом са пуном надом да евентуално негативним исходом преписке, „тема“ неће бити исцрпљена на њихову штету. Иако су годинама припремани на све и свашта и постепено изопштавани из властите државе те од стране неких представника те државе, супротно Уставу Републике Србије, одавно проглашени мањином у некој другој „државној“ творевини, највећи број косовско-метохијских Срба још увек не само размишља него и дише српски борећи се за ваздух, попут короном нападнуте душе, последњим атомом своје снаге. Стога, евентуално образложење да Курти не дозвољава референдумско изјашњавање, не могу прихватити без болног сазнања да су на корак до отцепљења од сопствене државе. Лишити их тог бола важније је од сваког „наставка европског пута“ којим је и изнуђен референдум, иако том, лажима поплочаном, путу нико разуман не види крај. Другим речима, уколико адресовани не „уразуме“ Куртија, референдум ваља отказати, јер одржан без изјашњавања грађана са Косова и Метохије, такав референдум не само што би до краја обеснажио српски народ у покрајини, него би био и у супротности са Уставом Републике Србије.

Митра Рељић је чланица Председништва Покрета за одбрану КиМ

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 31. 12. 2021)