Ни османска ни америчка парадигма Босне: Бакир се узалуд нада унитарном пашалуку и прети ратом

99

ДОКЛЕ ЋЕ СЕ БОШЊАЦИ ПОНАШАТИ КАО ДА СУ ИМ ШИПТАРИ РОД А СРБИ ЗАУВЕК НЕПРИЈАТЕЉИ?

* Експерт за безбедност Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ: Изетбеговић млађи својом изјавом – да „геноцидашима“ неће допустити да запосједну дио БиХ – дао је снажан вјетар у леђа разговорима о мирном разлазу, показујући да он у ствари није против разлаза, али није за мир.  Он је за то да се то обави у новом ратном сукобу. И, он пријети ратом! Онај `Јаншин` нон-пејпер као да је Изетбеговићев!

* Не вјерујем да међу Бошњацима постоји значајан број људи који би кренули у рат за Бакиром, који се крио у прошлом рату – осим кад му је мати доносила злато у врећама из Турске – ипак овакве изјаве са врха најјаче политичке странке одржавају вјековну мржњу и показују да Бошњаци не желе да живе се Србима

* Прије Блинкеновог писма Предсједништву БиХ, такозвана сарајевска елита и квази интелигенција је робусно умножавала планове и визије онога што ће се догодити након пада Доналда Трампа – предвиђајући и прижељкујући крај политичке агоније и немоћи централних органа БиХ, повратак унитаризму пашалука и коначну капитулацију Републике Српске

Питања која је отворио „папир“ из Словеније, а коме су претходили слични „папири“ из Хрватске, показују спремност држава рагиона, чланица Европске Уније, да покрену процес разговора који би у крајњој консеквенци, довели до стварања Бошњачке националне државе – што је сигурно далеко важније од фраза и галаме, „бошњачке политичке ергеле“ (како их је назвао новинар Сеад Нумановић) који говоре о „неприхватљивости комадања Босне“, а да немају ниједан рационалан одговор на процес који траје већ пуну годину дана

* Уопште не постоји дилема могу ли Бошњаци својом патетиком „увређене тетке“ и недовољно артикулисаном политиком,  спријечити Албанце и Хрвате да рјеше све националне дилеме и добију све а да не дају ништа. Или, могу ли спречити Српски народ да коначно заокружи свој национални простор, након вјекова страдања и жртве на путу реализације тог циља? Наравно да не могу

* Чињеница је да у свијету са оваквим проблемима нема пуно времена за Босну и њене бесмислене проблеме, који се продукују искључиво у Сарајеву, у главама незрелих и фанатичних бошњачких лидера: Бакира Изетбеговића и Жељка Комшића

* Западни чувари постају уморни од своје улоге чувара јединства такве државе и задње је вријеме, да то схвате и народи у Босни и Херцеговини

___________________________________________________

       Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ

       ПОЛЕМИКЕ, расправе и саопштења, покренуте иницијативама које имплицирају нужност преиспитивања постојања овакве државе каква је данас Босна и Херцеговина, нису ништа ново, али су силовито отвориле најзначајније питање, које се дуго поставља: има ли оправдања и смисла да било шта заједничко, а поготово држава, постоји у толикој међунационалној и међувјерској мржњи, коју испољавају народи у БиХ?

       Нити има оправдања, нити има смисла.

       Изјава Бакира Изетбеговића – да „геноцидашима“ неће дати да запосједну дио БиХ и да је спреман за рат – није обична политичка изјава већ ерупција мржње која одсликава стање духа у Чаршији и у Странци демократске акције. 

Он и Себија

       Иако није нимало другачија од онога што је Сенад Хазифејизовић радио у интервјуу са предсједником Србије, ипак је Бакирова изјава посебно важна.

       Она је ударила шамар Бошњацима и показала колико је заједничка БиХ неодржива.

       Својом изјавом, он је дао снажан вјетар у леђа разговорима о мирном разлазу, показујући да он у ствари ни није против разлаза, да је и он за раздруживање, али није за мир.

       Он је за то да се то обави у новом ратном сукобу. И, он пријети ратом! 

       Иако ја не вјерујем да међу Бошњацима постоји значајан број људи који би кренули у рат за Бакиром Изетбеговићем, који се крио у прошлом рату – осим кад му је мати доносила злато у врећама из Турске – ипак овакве изјаве са врха најјаче политичке странке одржавају вјековну мржњу и показују да Бошњаци не желе да живе се Србима. 

       То је огледало националне несношљивости. Сарајево не жели ни са једним народом да живи. Ово је заправо објава рата различитости. Хрвати разумију да је ово и њима упућено.

       Онај нон -пејпер као да је Изетбеговићев!

Узалуд се (без Себије) додворавао Доналду Трампу

       Након што је, амерички државни секретар, Антонy Блинкен упутио „програмско писмо“ Предсједништву БиХ, било је јасно да америчка политика у Босни и Херцеговини добија нове контуре и да цјела земља улази у нову фазу односа. 

       Прије тог,  јасног писма, такозвана сарајевска елита и квази интелигенција је робусно умножавала планове и визије онога што ће се догодити након пада Доналда Трампа – предвиђајући и прижељкујући крај политичке агоније и немоћи централних органа, повратак унитаризму пашалука и коначну капитулацију Републике Српске.

       Међутим, османска парадигма Босне, која је преживјела властити вијек, кроз социолошке и историјске маштарије аустро-угарског министра финансија и првог цивилног Намјесника у БиХ, Бењамина Калаја, била је вјешто гурнута под тепихе Краља Акесандра и Јосипа Броза Тита, но, овај пут стварно, скончава свој историјски пут.

       Најавио је то Предсједник Републике Словеније Борут Пахор када је, у разговору са члановима Предсједништва БиХ у Сарајеву, указао на све чешће гласове на врху Европске уније о нужности „окончања процеса распада Југославије“ и поставио јасно питање Додику, Комшићу и Џаферовићу: „Може ли се БиХ мирно подијелити“?!

       Објавом „програмске агенде предсједавања ЕУ“ од стране Словеније, означене као писмо без наслова и без адресе, све постаје јасније.

       Питања која је отворио „папир“ из Словеније, а коме су претходили слични „папири“ из Хрватске, показују спремност држава рагиона, чланица Европске Уније, да покрену процес разговора који би у крајњој консеквенци, довели до стварања Бошњачке националне државе – што је сигурно далеко важније од фраза и галаме, „бошњачке политичке ергеле“ (како их је назвао новинар Сеад Нумановић) који говоре о „неприхватљивости комадања Босне“, а да немају ниједан рационалан одговор на процес који траје већ пуну годину дана.

       У реалном односу снага, Бошњачки политички врх, нема међу собом ниједну политичку личност са калибром, која би могла прошетати од Беча до Берлина или од Берлина до Вашингтона, Москве или Пекинга.

       Дакле, уопште не постоји дилема, могу ли Бошњаци својом патетиком „увређене тетке“ и недовољно артикулисаном политиком,  спријечити Албанце и Хрвате да рјеше све националне дилеме и добију све а да не дају ништа. Или, могу ли спречити Српски народ да коначно заокружи свој национални простор, након вјекова страдања и жртве на путу реализације тог циља?

       Наравно да не могу: али отворити унутрашњи дијалог о приликама у којима се Бошњаци налазе, дужност је претпотопних елита Алијине странке – СДА. 

Не зна се који је већи Бошњак

– он и Жељко Комшић

       Поука Бошњацима данас, морају бити и пропуштене прилике Палестинаца везано за „политичке понуде“ из 1978. па затим 1985. и 1989. године до посљедњих аранжмана који су увијек, по Палестинце били неповољнији сваком наредном понудом али и судбина Андалузије, рећи ће Нумановић.

       Дакле, народи у БиХ су различито разумјели поруке из Словеније: Срби и Хрвати су их без сумње схватили као историјску прилику да ријеше властито национално питање, док су Бошњаци реаговали афективно, тако да је јасно да овај историјски тренутак и овакву политичку прилику, не схватају као шансу иако никада више неће добити такву понуду ако о овој не буду размислили зрело.

       Са друге стране, Американци и Европљани су прилично схватили суморну босанску причу о лажној сродности и блискости три нације којима је довољна једна држава – јер су исти, а ипак се мрзе, дубоко и постојано.

       Иако причи о „утегнутој“ монолитној грађанској држави противрјечи свјеже искуство протеклог рата и сви прошли ратови и цјелокупна историја, три вјере и три народа.

       Срби, Хрвати и Бошњаци – НИСУ ЈЕДНО и нису исти, па је површно тумачење босанско-бошњачке, као и прозападне србијанске интелигенције да је и посљедњи рат, онај деведесетих, био резултат некаквог хира, само једног политичара из Србије.

       Разлике међу народима бивше Југославије а посебно још живе, какве-такве, Босне и Хереговине, су и историјске и културно-цивилизацијски најснажније се рефектују на јавној сцени и кроз политички интерес постају непремостиви извор сукоба.

       Те разлике није успио затрпати, чак ни амортизовати ниједан глобални па ни локални проблем и већ одавно, оне су видљиве као основне и практично суштинске.

       Њих је омеђио као посебну тачку односа, режим Алије Изтбеговића: Млади муслимани и СДА, доводећи у питање све што је познато и као историјска и социјална чињеница утврђено нудећи властиту политичку спознају и интерес као кључ за разумијевање и тумачење цјелокупне историје овог простора.

       Нова полазна тачка друштвених односа и комуникације међу три народа у БиХ није само пројекција садашњости или као просто план за будућност. Она је отворила пут за ново, погрешно дефинисање свега што је било икада како би сукобљеном прошлошћу и стварањем нових митова градила свијест, да  се три народа у БиХ, једни од других разликују положајем у историји и културом, током, цјеле познате прошлости.

       Тако су Бошњаци почели да славе Богумиле и углавном да се идентификују са њима – да величају Кулина бана и краља Твртка. Истина, нису чули за првог помињаног босанског бана Борића, нити бана Матеја Нинослава, или Стјепана Котроманића – нису чули за дворске игре и борбу за пријестоље послије Твртка Првог нити за Јелену Грубу, Стјепана Дабишу, Стјепана Остоју и Стјепана Остојића па не знају да је то трајало све док није постао пунољетан краљ Твртко Други.

       Али, незнање није ограничавало идеологе новог идентитета и нове полазне тачке Бошњака у историји – површне скице и полуистине, успјешно су храниле митове. Што су ти митови имали мање логике и били луђи, то су се боље примали у свијест и осјећања већине Бошњака.

Све је јасно и Драгану Човићу

       Из тог разлога о босанском краљу Томашу и његовом сину, краљу Стјепана Томашевићу, Бошњаци не желе причати јер више воле и славе Мехмеда Другог ел Фатиха, који је посљедњем краљу Босне Стјепану Томашевићу, одсјекао главу, симболично најављујући смрт старе Босне и рађање нове, османске и исламске.

       Бошњаци, при томе, не славе Немањиће и само их негативно помињу кроз војне походе и истребљење богумила – док Срби себе као политички народ и народ Православног хришћанства виде управо кроз Стефана Првовјенчаног и његовог брата Растка – Светог Саву – Бошњаци имају непријатељски став о Немањићима, тако да и радикална политикологија која се повремено чује у Београду и која помиње „Србе исламске вероисповести“ је бесмислена социолошка фантазија, коју не прихватају ни Срби ни Бошњаци.

       Бошњаци не славе ни Косовски бој и отпор Српског народа Османској најезди на Европу, не прихватају Косовски завјет а због вјере се понашају као да су им Шиптари род рођени а Срби вјековни непријатељи.

       Наравно да никада не може бити идентичан и помирен поглед на мрачну историју османске владавине, дугу четири вијека, у којој су хришћани били потчињена раја, која плаћа новцем, имовином и голим животом – трпећи харач и данак у крви.

       Тих четири вјека муслимани и хришћани, нису били исти и нису били једно – па потпуно различито виде тај период историје.

       Захваљујући Алији, Бошњаци, Срби и Хрвати се разликују и језиком, културом, традицијом и најважније, религијом. Они имају другачије погледе на односе између Бога и човјека, појединца и групе, грађанина и државе, родитеља и ђетета, мужа и жене, те различите погледе на релативну важност права и одговорности, слободе и ауторитета, једнакости и хијерархије.

       Ове разлике резултат су погледа уназаду Босни и те разлике неће никада нестати.

       Данас су те разлике далеко темељније од разлике између политичких идеологија и политичких режима. Требало би да разлике не значе нужно и сукоб, а сукоб не значи, нужно насиље, али данашњи поглед кроз вјекове заједничког живота, открива сурову истину да су разлике између религија на простору БиХ, изазивале, дуге и насилне сукобе, те је и рат деведесетих само рефлексија и свјежа епизода, таквих сукоба у историји.

       Тај сукоб и тај рат се настављао, привидно мирнодопским, а у ствари политичким средствима, за исте циљеве, због којих је рат и вођен и погинуло више од 100.000 људи.

       За то вријеме, свијет је ишао својим путем и  напросто, у оку посматрача, смањивао се, поставши све мање мјесто. Интеракције између људи различитих идентитета су постале бројније; посредно,, постајући тек метастаза босанског малигнитета.

Војна фабрика у Новом Травнику

       Почеле су да јачају националне посебности и свијест о разликама између различитих глобалних група те о истовјетностима унутар властите, шире вјерске заједнице.

       У либералној Европској унији и на политичком западу, пружан је одређени отпор „балканизацији“ и одвијали су се процеси економских модернизација и социјалних промјена, одвајајући људе од старих локалних идентитета.

       “Посвјетовљење свијета”, како је George Weigel примјетио, “једна јe од превладавајућих друштвених чињеница у животу касног двадесетог вјека.”

       Оживљавање религије, “la revanche de Dieu“ како је то означио Gilles Kapel, пружа основу за идентитет и преданост која надмашује националне границе и уједињава цивилизације.

       У другој деценији, двадесет и првог вијека: тенденције су промијениле смјер и интензитет.

       Упркос процесу глобализације, почела је расти културна и цивилизацијска самосвијест ван домашаја глобалног утицаја западних сила, која се убрзано појачавала ослабљеном улогом Запада.

       Најављујући слом Западног империјализма и глобализма, Русија је постала војна и научна супер сила, која остварује везе са Кином, Индијом, Бразилом и Јужном Африком, појављујући се као лидер отпора доминацији Запада.

       Без озбиљнијег резултата, трајали су покушаји да се ограничи војна и економска моћ Кине, која је постала озбиљан конкурент и велики проблем за наставак доминације Запада и њихових индструмената силе (НАТО, ММФ, Свјетска банка, Економски форум у Давосу).

       Практично, империјални Запад се на крају своје моћи, суочио са не-Западом који све више има воље и средстава да обликује свијет на не-Западне начине.

       Једини успјех Запад успјева постићи у неорганизованим муслиманским друштвима у чије државе је ушао под кринком лажне реисламизације Средњег Истока која се проводила силом, рушењем секуларних, басистичких режима и методом пођељене, спаљене и опљачкане земље. 

       Догађаји који су уздрмали свијет поводом тзв. вируса САРС-Ков2. и проглашење стања пандемије, као процес, покренули су низ недржавних субјеката са нивоа најкрупнијег капитала који су путем Свјетске здравствене организације, уз улогу приватних, глобалних медија, усмјерили сав економски живот на планети.

       Покренуте мјере су бивше националне државе претвориле у концентрационе логоре и за здраве и за болесне.

       Плаћени медијски жандари, „Гебелсовске Fact-Checking Network“, на Балкану су користили полуписмене никоговиће, сељачиће и бједнике, са природном неинтелигенцијом, како би вршили наџор и завели цензуру.

       Поход кроз алгоритме и изговорене ријечи, вршио је Сорошев информативни гестапо, кроз разна Раскринкавања, Фактографе, Истиномере, Мониторе, Детекторе и Крик, блокирајући мисли и идеје на друштвеним мрежама и медијима, успјевши онемогућити сваку директну комуникацију и везе међу људима.

       У таквом хаосу, здравственом, економском и информативном, примјетне разлике Запада и незападних друштава и држава испољене су јасније – интереси су редефинисани, све је окренуто наглавачке па је и питање разлика у БиХ из угла функционисања и опстанка заједничке државе три сукобљена народа – три вјере и три културе, постало неважно.

Има Бакира ко да теши

       Чињеница је да у свијету са таквим проблемима нема пуно времена за Босну и њене бесмислене проблеме, који се продукују искључиво у Сарајеву, у главама незрелих и фанатичних бошњачких лидера: Бакира Изетбеговића и Жељка Комшића.

       Расправљајући о перспективи цивилизацијских разлика и сукоба, Семјуел Хантингтон, ће у својој, првобитној везији „Сукоба цивилизација“, која се још није позабавила преобликовањем свјетског поретка, закључити сљедеће:

       „У класним и идеолошком сукобима кључно је питање било “На којој си страни?”, а људи су могли бирати и мијењати стране, те су то и чинили. У сукобу између цивилизација, питање је “Ко си?” То је датост која се не може промијенити. А као што знамо, од Босне до Кавказа и до Судана, погрешан одговор на то питање може значити метак у главу. Чак и више од етничке припадности, религија прави оштру и ексклузивну разлику између људи. Нека особа може бити полу-Француз и полу-Арапин те чак истовремено бити становник двију земаља. Бити полу-католик и полу-муслиман је пуно теже“.

       Данас разумијемо да предуго, вјековима чак, односи међу Србима, Хрватима и Бошњацима и њихове вјерске припадности, функционишу по принципу, “ми” против “њих”, чиме етничке и вјерске нетрпељивости избијају у први план. Разлике у култури и религији стварају разлике око политичких питања, а то се протеже од форме државног уређења, људских права и миграција, до трговине и екологије.

       По Хантингтону, све те групације и шири идентитети, чине цивилизације. Та прича је проста и нужно води ка сукобу:

       Мора ли и Босна и Херцеговина бити земља сталних сукоба и ратова?

       Изгледа да не може бити боља и другачија, јер, иако народи нису исти и немају исте интересе, још није сазрело вријеме, да се озбиљно размисли о важности чувања мира, коначно дође до споразума без спољног утицаја.

       Западни чувари постају уморни од своје улоге чувара јединства такве државе и задње је вријеме, да то схвате и народи у Босни и Херцеговини.

ФАКТИ