Дарја АСЛАМОВА
Они пливају у прозрачним слојевима Средоземног мора, малени човечуљци с чврсто стиснутим уснама и воштаним лицем. Таласи их лелујају, попут неке плаве колевке. Со разједа њихову кожу, а рибе једу њихово месо. Јаки токови избацују малене утопљенике на грчка острва, директно на голо камење.
Прошла јесен и зима биле су кошмарне за становнике острва Лезбос. Отуда до турске обале је свега шест и по километара. Лешеви избеглица, и деце, и одраслих, нису имали где да се сахране. На острву просто нема места на гробљима због недостатка земље, и гробови су скупи. Једном је контејнер са 120 тела стајао на припеци скоро две недеље. На крају су у планинама нашли старо запуштено гробље, до кога је већ и пут био зарастао. Тамо су их почели све сваљивати у безимене гробнице под бројевима. Ни имена, ни националности. Можда ће се некад тим несрећницима поставити споменик: “Онима који нису постигли свој циљ. Почивајте у миру”.
Но, грчке таверне су пуне свакојаких прича. Пијани рибари лупају шакама о дрвене столове и куну се: Да, да! Ми смо видели! Својим очима! Децу и одрасле са зашивеним стомацима! Њима су унутрашње органе повадили тамо, у Турској, а потом су кријумчари избацивали лешеве у неутралне воде, надајући се да ће рибе и со завршити црни посао.
“Због чега полиција овде на Лезбосу није почела истрагу?” – рекла сам скептички. “Ах, шта ти знаш? – виче рибар (људи су овде веома емоционални) по имену Ставрос. – Ти не можеш ни претпоставити шта се овде догађало.
Од краја лета на обали се свакодневно искрцавало хиљаде људи. Део њих – болесни и рањени. Ми на острву немамо лекара чак ни за своје, а овде таква навала! Нико није за то био спреман. Власти су морале размишљати о живима, а не о утопљеницима и не о онима који су умрли већ на острву. Била је паклена врућина, тела су се распадала. Никаквих експертиза. Што пре у земљу и заборави. А ето, ја не могу заборавити. Једном дечаку су биле изрезане очи. Управо ИЗРЕЗАНЕ. Они кажу: појеле рибе. Ха! Ја рибарим већ тридесет година. Рибе нису хирурзи. Шта ти мислиш, на шта иду очи? На трансплантацију рожњаче? Нисам знао. Мислио сам, њих изрезују да их не би препознали. Ја сам се свашта нагледао, али тог дечака још увек сањам”.
Најугоднији бизнис на свету
Прошлог децембра турске власти су ухапсиле држављанина Израела (родом из Украјине) Бориса Вокера (право презиме Волфман), који је куповао органе од сиријских избеглица. Испоставило се да је Волфман одавно на потерници Интерпола не само због трговине органима, него и због организације нелегалних трансплантација на Косову, Азербејџану и Шри Ланке у периоду од 2008 до 2014. године. Тај подземни бизнис доносио му је одличан приход: од 70 до 100 хиљада евра за орган!
Недавно је амерички «Newsweek» објавио застрашујуће цифре: 18 хиљада сиријских избеглица продали су у Турској и Либану своје бубреге, како би се упутили у Европу. И то су званични подаци!
О одраслима постоји информација, а већ о деци – тишина. (Дечији органи су најскупљи. Сваки родитељ који воли своје дете даће и продаће све да би спасао живот своме детету).
“Нелегална трговина органима – то је затворени круг – објаснио ми је грчки доктор Димитрис Ксеникас. – Сви су заинтересовани да ћуте. Убијени донор већ ништа неће моћи рећи. Ћутаће и лекари-убице, и посредници, и реципијенти, који не желе уопште ништа да знају. Раније је трговина органима била могућа само у земљама трећег света. На пример, Индија се већ одавно преобратила у земљу у којој цвета “Туризам за органима”. Што је најгоре, тај бизнис није могућ без покровитељства са самог врха. Ја не говорим о локалним властима. Извађени бубрег живи 48 часова, јетра и панкреас још мање. То јест, од момента вађења органа до тренутка пресађивања, мора се рачунати на сате. Ко је у стању да упути органе авионом, на пример из Сомалије или Кеније, без царинског прегледа, у било коју тачку на земаљској кугли?”
“Кога ви имате у виду?”
Мој саговорник се кротко осмехнуо. “Ја не желим да изгубим лиценцу и будем увучен у суђење. Тражите сами”.
Куд су се дела нестала деца?
Интерпол је 31. јануара текуће године запањио свет чудовишном цифром: на територији Европе нестало је 10 хиљада деце-избеглица. После пар месеци ту информацију су прецизирали на 12 хиљада. Радило се само о РЕГИСТРОВАНОЈ (!) деци. А то је само врх леденог брега.
Од јула до септембра ја сам прошла са избеглицама мноштво путева као репортер. Својим очима сам видела како хиљаде младих агресивних мушкараца јуришом узимају пограничне пунктове или су једноставно ишли кроз шуму. Многи од њих су на рукама носили малену децу, која су плакала од страха и умора, директно пред ТВ камерама. Код свих избеглица није било пасоша, који су наводно изгорели у време бомбардовања и разуме се, ни код кога није било докумената за децу.
У тим првим сулудим месецима навале НИКО није регистровао ни одрасле мигранте, ни децу. Имајући то у виду, може се претпоставити да број нестале деце није мањи од 25-30 хиљада! Само у ситуираној и дисциплинованој Шведској нестало је хиљаду регистроване (!) деце!
Узгред, њих нико и не тражи. Ја сам поднела захтев у Интерпол са молбом да ми као новинару одговоре са ким се могу повезати из истраге. Одговор је био – ћутање.
“Малено дете – то је нешто попут визе и заштите – причала ми је македонска новинарка Милена, са којом сам се упознала у избегличком логору Идомени. – Ја често радим на грчко-македонској граници и видела сам како се мушкарци бацају на полицајце са дечицом на рукама, знајући да нико неће смети ударити на дете. И ја сам апсолутно уверена да то нису ЊИХОВА деца. Ја чак и не говорим о спољашњим разликама: црномањасти, сувише млади момци са плавооким дечацима светле коже. Ради се о другоме. Ни један родитељ неће своје дете ставити под сузавац и неће се бацити у највећу гужву ризикујући да му дете просто прегазе!
Док је била у дејству балканска маршрута, српска полиција је пронашла у шуми неколико деце, болесне, преплашене, неспособне да кажу ни како се зову. Највероватније су их бацили кад су се разболели и постали терет за наводне очеве. За избеглицу је јако, здраво дете – прави капитал. Ако је оно симпатично, продаће га у бордел. Ако није, разделиће га на органе, као прасе у месари. Поред су Косово и Албанија са великим искуством таквих операција из периода бомбардовања Југославије. И нико неће тражити дете – оно чак нема ни документа.
Ко су та деца?
Њих су купили. Исламска држава од тренутка постојања активно тргује на пијацама са женама и децом. Највише се цене девојчице и дечаци до 9 година, које продају у сексуално ропство. Највише су пострадали Језиди.[1] Пошто терористи сматрају поклонике сунца, Језиде, прљавим паганима, онда је и однос према њима најжешћи. У храму Језида Лалеш, недалеко од Мосула, у једном од старијих храмова на земљи, још пре две године ја сам видела избеглице које су се спасиле из руку терориста. Но, међу њима скоро да није било деце. Ако би одрасли и успели да побегну, то су скоро сва деца Језида или побијена или су пала у ропство.
Католкиња Марија, избеглица из Мосула, са којом сам се упознала у Анкави, хришћанском рејону ирачког Ербила, тихим гласом ми је причала како јој се посрећило. Пре узимања града она је успела да своју једину кћер упути код рођака у Ербиљ. Остали су она и њен муж, просто не верујући да ће ирачка армија за неколико сати предати огромни град. Део хришћана су поседали у аутобусе, опљачкавши их до голе коже (Марија је морала вадити из ушију златне минђуше, а муж се плашио да отвори уста како не би показао златне зубе). И тада су се у аутобусу одиграле трагичне сцене. Терористи су отели из руку једној младој мајци петогодишњу кћер, а другој су под нишаном аутомата узели десетогодишњег сина. Никоме од хришћана нису дозволили извођење лепе малолетне деце.
Међу децом која су изведена у Европу такође има много деце рата, сирочића који су изгубили родитеље за време бомбардовања. Или једноставно оних који су се сами изгубили у хаосу ратних дејстава. Према оценама ОУН само у Сирији у зони грађанског рата нашло се 5 милиона и шесто хиљада деце. А сада замислите: трогодишњи малишан је преживео у кући где су погинули или рањени његови родитељи. Плачуће дете види било који “добри чика” који ће му дати бомбону или играчку. Већ после пар недеља дете ће га сматрати “својим”, а после неколико месеци о родитељима ће остати само мутне успомене. Ако уопште остану.
На трајекту који је пловио на острво Лезбос ја сам се упознала са стјуартом. (Назваћемо га Костас, у супротном ће изгубити посао). За десет месеци он је видео десетине хиљада избеглица који су желели да се дочепају европског континента. Када сам му ја говорила како се власти у ЕУ надају да ће интегрисати ту милионску масу људи, он се захикотао. “Те европске бирократе би требале да зађу на наш раскошни трајект, где је све у позлати и теписима – говорио је он. – Ми смо били ужаснути када се испоставило да су избеглице из Африке, Пакистана и Авганистана, извињавам се, какиле по угловима. Када смо их затекли на врућем, један од њих, који је добро говорио енглески, објаснио је да смо ми – НЕЦИВИЛИЗОВАНИ људи, и имамо неправилне тоалете, поготово што тамо нема бокала са водом за испирање. Зато су нам они радије загадили тепихе”.
Када почне прича о несталој деци, Костас се намршти:
“Имам 50 година и касно сам постао отац. Имам младу жену и трогодишњу кћер. Можда сам због тога и толико сентименталан. Једном сам видео црнца на трајекту са златокосим плавооким дечаком на рукама. Ја сам га упитао: “Како се зовеш и ко је то дете?” Он ми је одговорио изазивачки: “Ја сам Џорџ Мелани и то је мој син. Шта хоћеш?”. Мени су од гнева једноставно потамнеле очи.
Сачекао сам ноћ када су путници заспали у фотељама и сатерао га у угао. Ја сам бивши специјалац и признајем, јако сам га изударао. Он је признао да му је име Ахмет, а дете је купио у Турској за хиљаду долара у логору за избеглице. Он је рачунао да ће га добро препродати у Европи. Ми смо то саопштили на обали и у луци су тог Ахмета већ чекали полицајци. А шта је после било са тим дететом, ја не знам”.
“А шта нам је преостало да радимо! Ми смо људи!”
Ерик и Филипа Кемпсони, енглески пар са кћерком, пре шеснаест година је допутовао на Лезбос и једноставно су се заљубили у то острво. Они су закупили малену кућицу на обали мора о почели су да ту живе. Они нису богати људи. Ерик је одличан уметник и ствара одличне илустрације на маслиновом дрвету. Филипа је такође мајстор свих заната. Туристи су радо куповали њихове сувенире и живот је мирно протицао. До фебруара прошле године.
– “И пре тога је било доста избеглица, но, ми смо покушали да не обраћамо пажњу – прича Ерик. – Но, у фебруару 2015. године, река избеглица се увелико увећала. Људи су долазили замрзнути, болесни, несрећни, а код нас у околини нема ни једног лекара. Њихови бродови су се разбијали на камење. Знате зашто? На два километра од обале кријумчари који нису желели да их се дочепају грчке власти, ломили су кључ у брави од ложионице, ускакали у моторне чамце својих пријатеља и бежали. Бродови напуњени људима, при пуној брзини би ишли ка обали, а збуњени путници нису знали правилно за крмом усмеравати брод. Зато се толико људи разбијало о камење. Ја сам устајао са расветом и сигнализирао бродовима куда им је најбоље да пристану.
Једном сам видео страшну сцену! Огроман чамац, на чијем борту се налазило 300 људи, насукао се на камење и потонуо буквално за неколико секунди! То је било као на филму. Сад га има, а сад га већ нема!
Ми смо се бацили у воду да би спасили несрећнике. Моја седамнаестогодишња кћер се замало није утопила покушавајући да извуче дете, када се за њу закачио некакав Авганистанац и повукао је ка дну. Но она је успела да се отргне и дочепа се обале заједно са дечаком. Тог дана је погинуло 60 људи”.
“А куда сви ти чамци потом нестану?”
“О, ми овде имамо читаву колекцију веома скупих чамаца. Власти их одвозе у планине и чак планирају да их спале”.
“Избеглице у логору Идомени су ми причале да су покушали да купе чамац за 5 хиљада долара – кажем ја. – То је јефтиније него да се свако чипи по 1 500 долара за шетњу до Лезбоса од шест километара. Но, после су одустали од те идеје. Кријумчари раде у спрези са турском полицијом. Само што су избеглице купиле чамац и самостално отпловиле ка Грчкој, на њих је налетела турска обалска полиција и потопила њихов чамац директно у море!”
“Верујем ти. Кријумчари и полицајци су иста мафија у Турској, – сагласио се Ерик. – Прави кошмар је почео током лета. За 24 часа је пристизало по 200 бродића. Сећам се октобарског дана када је пристигло 800 (!) чамаца и на обали се нашло 12 хиљада људи!”
Људи су непрекидно ишли и ишли, право из мора ка вратима куће Ерика и Филипе, личећи на духове, са грозничаво горећим очима, са косом пуном песка, са пликовима и посекотинама на ногама. Они су молили за воду, јело, лекове, доктора за рањене и децу.
“Ми смо радили по 24 часа на дан и просто смо престали спавати – наставља Ерик. – Све смо снимили на видео и пустили клип на јутјуб и фејсбук. Потребни су волонтери, потребна је помоћ! Не треба нам давати новац. Платите рачуне за храну и лекове у суседним продавницама на наше име. За један дан неки добри човек је платио 3 500 флаша воде. И људи су се почели одазивати. Стигли су први волонтери. Стигли су и први шатори, које смо ми поставили директно у нашем дворишту, а потом на обали. Ми смо дозволили женама са децом да се умију и одморе 24 часа. Даље им је следовао тродневни пут преко планина у главну луку Лезбоса са децом на рукама. Власти, да би казнили избеглице, забраниле су им да седају у аутобусе и узимају такси. То је било страшно! Но нико од избеглица није желео да се враћа у Турску, где су их на све начине мучили и понижавали. Ми смо дошли до таквог степена емоционалне и физичке напетости да смо били ради сваком, и најнеписменијем волонтеру. Једино нас је чудило: где је Црвени Крст, где су ОУН, где су “Лекари без граница”? Где су све те организације које добијају милијардске донације од држава и приватних спонзора? Ми смо били наивни. Нама је предстојало да сазнамо мноштво прљавих ствари о свету хуманитарног рада”.
Пакао људске подлости
“Када се острво Лезбос прошлог лета напунило избеглицама, на крају је стигло у топ-вести свих ТВ компанија на свету – говори становник Лезбоса, Енглез Ерик Кемпсон. – Ту је почело да пристиже стотине волонтера-пролазника. Они су правили селфије на фону измучених жена и деце и више их ми нисмо видели. Потом су они постављали фото на фејсбуку и викали: дајте нам новца, ми се трудимо, не склапамо руке! То су били прави пљачкаши. Касније, преко својих нових пријатеља на фејсбуку који су заиста помагали избеглицама, ја сам сазнао да су те људе већ видели у Бангладешу и Пакистану и тако они не само да изнуде новац, него и сами праве посао како би упали у те организације које пуцају од донација: у ОУН и “Црвени Крст”.
“Било је и правих, благородних волонтера, – говори Филипа, Ерикова жена. – Они су потрошили сав свој новац, радили су даноноћно, спавали по три сата и НИКАДА нису правили селфи. Неки од њих су једноставно банкротирали. Нису имали са чим да се врате кући после неколико месеци рада. И ми смо скупљали новац за њихове карте”.
“На острво је стигло 120 невладиних организација и само десетак њих су стварно радиле, – наставља Ерик. – Замислите мој гнев, када сам ујутро, на обали где су већ стајали шатори за избеглице које смо ми са нашим новим пријатељима монтирали, видео непознате људе како на њих лепе стикере и заставе ОУН. Испоставило се да је на острво пожелео да стигне Високи комесар ОУН за избеглице. Ја сам упитао: да ли су то ваши шатори? Да ли сте дали новац за њих? Не, но схватате, Високи комесар… Ми смо поцепали све те стикере и заставе. После посете комесара ОУН, на крају су послали ћебад за избеглице са огромном пластичном рекламом на њима. Пластика је шкрипала и није давала људима да спавају. Они су покушали да је откину, али би само поцепали ћебе.
Има много хуманитарних организација које се баве свакојаким пословима, само не хуманитарним. Попут америчког “Међународног комитета спаса” (IRC). О, то је сами крем тајне службе! ЦИА у најбољем издању. А какви спонзори! Хенри Кисинџер, Кондолина Рајс, Колин Пауел, Кофи Анан, Медлин Олбрајт. Организација се активно бави шпијунажом, али никако спасавањем људи. Бар не овде. Код мене је такође долазио њихов бос, дуго је причао како они спасавају људе у Африци. Ја сам га питао: “Да ли сте завршили?”. “Да”. “Добро: то је говеђа балега”. “Како ви смете на такав начин да са мном разговарате?!” “Ви седите у мојој кући, пијете моју кафу и ви сте дошли код мене, а не ја код вас. Ви унајмљујете људе са црним срцима. Они нису погодни за рад. И ја до дан данас не могу да схватим шта они овде уопште раде”. Чуо сам, са IRС је било проблема и у Украјини».
(Да, заиста, министарство државне безбедности непризнате ДНР протерало је са територије Републике представнике Међународног комитета спаса због шпијунаже. Њих су оптужили за то што су они радили на линији додира са украјинском армијом и прикупљали податке о бројности и распореду војних снага ополченаца. Прво што је учинило опрезним доњецке специјалне службе, било је то што IRC није са собом довео ни једног лекара, него само “психологе” који су организовали курсеве, сусрете са интересима, индивидуалне консултације, преписивали пасошке податке и попуњавали анкете са локалним становништвом. А када су у канцеларији организације пронађена специјална средства за прислушкивање, ДНР се одамх избавила од “мисионара”.)
“Ерик, да ли се ви плашите за своју безбедност после вашег разобличавања на интернету?” – питала сам ја.
“Ја свакодневно добијам претње да ће се обрачунати са мном и са мојом породицом. Таквих се ја не бојим. Пас који лаје, не уједа. Опаснији су они који ћуте. Један од босова “хуманитарне организације” некако ми је рекао да ће он “решити мој проблем”. То јест он ће решити МЕНЕ као проблем. Нека пробају.
Овде је прошле јесени допутовао члан Европског парламента, како би “прикупио доказе тешког положаја избеглица”. Нас су позвали на ручак. Тај просперитетни дебели посланик се спремао да проведе три предивна месеца на Лезбосу ради “изучавања околности”, ручајући у најбољим ресторанима, боравећи у хотелу са пет звездица и добијајући допунски хонорар због тога што ради у “зони високог ризика”. Ја сам га питао: “А ви, зар не гледате телевизор? Или не читате новине? Или не знате како се користи интернет? Какви су вам још потребни “докази”? Ви желите једноставно да се разонодите на рачун ЕУ. Мени је мучно да вас гледам”. Ја сам устао и отишао иза стола.
Али највећи лукавци су – бирократе из организације “Лекари без граница”
“Не дајте им ни долара!”
О, са “Лекарима без границама” имам и лични рачун. Било је то на грчко-македонској граници, насмрт затвореној због избеглица. Десет хиљада људи је седело на шинама блокиране железничке пруге у малим шаторима. Многи од њих су потпуно изгубили сваки интерес према стварности. За њих је живот стао.
Девојка-волонтер из Лондона, Арапкиња по пореклу, довела ме у велику породицу где су сви ридали без престанка и чупали себи косу. Како сам схватила из лошег превода (девојка није баш најбоље схватала локални дијалект), у породици су за недељу дана умрли двоје малолетне деце и нико не зна куда су их однели.
Ја сам се одлучно упутила ка шатору ”Лекара без граница”, одакле је изашла агресивна жена средњих година и без поздрава ме упитала шта ми је потребно. Ја сам се представила, показала легитимацију, и она ме одмах “откачила” пославши ме у кућицу на точковима. Ја сам покуцала на врата кућице, она су се полагано отворила и сумњичаво су ме упитали ко сам ја. Објаснила сам да сам новинарка и да ме интересују обична питања: колико у логору има болесника, каква је санитарна ситуација, колико је људи умрло. “Ви имате дозволу за разговор” – питали су ме кроз отвор. “А због чега треба да имам такву дозволу? Да ли ви нешто скривате? – зачудила сам се ја и гурнула врата од кућице тако да се младић морао склонити. – Ево мог уверења, где је на енглеском написано да све друштвене и државне организације морају да мени као новинару пруже помоћ. Одговорите ми на елементарна питања. Узгред, да ли сте ви лекар? “Не, ја сам администратор” – одговорио је мој мрзовољни саговорник и прихватио се телефонирања. После дугих преговора са невидљивим начелником, он је рекао да ја могу оставити број телефона и мој е-маил и да ће се са мном обавезно повезати. (до дан данас се нисмо повезали!). Врелина се приближавала четрдесетом степену и ја сам замолила за воду. “Ми немамо воде” – грубо је одговорио администратор (на столу је стајала упакована флаша са водом!) и буквално ме изгурао из кућице.
Следећи сукоб са “Лекарима без граница” десио се на острву Лезбос у логору за децу-избеглице која су остала без родитеља. Ја тамо децу нисам видела. Ни једно! Овај пут ме срела пријатна девојка која је са сенком туге приметила да се без дозволе руководства деца не могу видети. Јер јадна деца тако лако доживе трауме! “Добро – ја сам била тврдоглава. – но, одговорите ми на једноставно питање: колико овде има деце и одакле су они?” “Опет вам не могу одговорити, то су конфиденцијалне информације!” “У ком смислу?!” – прекипело ми је. – Шта, да ви нисте КУПИЛИ ту децу. То нису ВАША деца! Ви сте друштвена организација, а ја новинар! И људи имају право да знају шта у вашем логору раде са децом”. “Понекад ми, наравно, организујемо ескурзије за новинаре” – извињавајућим гласом је рекла девојка. “Али мени нису потребне припремљене “ескурзије”. Ја имам право да уђем и погледам”. “Ви нам оставите свој број. Ми ћемо се са вама повезати”. Ја сам отуда излетела као опарена.
У приватном логору “Солидарност”, за избеглице које болују од тешких болести (неки од њих су рањени, као Сиријка Самах из Алепа која се кретала у колицима), волонтер из Шкотске Виљем ми се пожалио да им веома недостаје помоћ лекара. “Па ево их!” – зачуђено сам узвикнула, указујући на огромни шатор са натписом “Лекари без граница”. “Да, то стоји већ пола године” – жмирка Виљем. – дошли, поставили шатор тако да би одмах све било видно са пута и нестали. То су ми лекари!”
“О, они то воле! Свуда постављати шаторе! – хихоће се Енглез Ерик Кемпсон. – А ипак сам ја ухватио ту копилад. Они су изјавили да контролишу избеглички логор Кара Тепе. Тамо је било страшно прљаво. Ја сам повео новинарку са видео камером и ми смо ујутро стигли у логор са добровољцима да би тамо очистили тоалете и очистили територију. У 11 сати јутра у кућицу са натписом “Лекари без граница” ускочило је двоје и ту су се затворили. “Одлазите!” – вичу нам. “А не, отворите, ја сам новинарка!” – бунила се девојка. – Уосталом, овде је код вас ред од болесника!” Тад су се појавили. “Овде код вас је потпуни недостатак канализације” – рекао сам ја. – Ако не желите да спремате, раздајте избеглицама метле, лопате, средства за дезинфекцију и они сами ће све урадити. И где су ваши лекари? Зашто их не видимо да раде!” Пошто сам ја објавио тај видео на јутјубу, мени се јавио њихов бос са речима “Ви сте лажљивац!” Ја сам му одговорио: “Ја имам видео, а ви немате ништа осим громких изјава. Ви сте лопови”.
Превара, надуваност, огромни прилози, иду ко зна куда. И то је још пола јада. Иза “Лекара без граница” остаје сумњив траг.
Ко сте ви доктор Кушнер?
Западни медији га називају “доктор Пропаганда”, а српски медији “доктор Менгеле”. Француски лекар, оснивач организације “Лекари без граница”, бивши министар иностраних послова Француске (2007-2010). Према оценама израелских медија улази међу 15 најутицајнијих Јевреја на свету.
У младости је био комунист (из комунистичке партије су га, истина, брзо истерали). Припадао је групи “Икорних левичара” (тако су презриво називали у Француској буржоаске боеме који су уз бокал шампањца расуђивали о троцкизму и социјализму). Учествовао је у неколико хуманитарних мисија и први је схватио да их може искористити искључиво у политичке сврхе. Прекинуо је односе са “Црвеним Крстом” због њихове “неутралности” и чак “неморалног приступа” и основао 1971. године организацију “Лекари без граница”.
У чему је “трик”? “Црвени Крст” ради доступности у зону борбених дејстава са обе стране сукоба раније је био аполитичан, полазећи од принципа: “Ми лечимо све, зато што је то наш лекарски дуг и не делимо људе по политичким погледима”. Кушнер је инсистирао на “још моралнијем” лекарском приступу који је дозвољавао да у сваком рату постоје “жртве” и “убице”, постоје “добри наши” и “лоши туђи”. То је све обрнуло наглавачке, чак и Хипократову заклетву и кренуло се по укусу западних политичара. Сада је било могуће без кажњавања организовати преврате у било којој незгодној земљи, шаљући тамо хуманитарне организације чији су руководиоци са тужним лицима саопштавали о “многобројним жртвама” од стране опозиције и чак упућивали на “геноцид” над каквом било мањином. Фотографи крупних медија су објављивали ужасавајуће снимке, а политичари су давали изјаве о томе како се мора зауставити још један “суманути диктатор”.
Ето где је добро дошла теорија доктора Кушнера о “хуманитарној интервенцији” и “обавези за мешањем”. У јануару 1993. године наступио је његов звездани тренутак (у то време Кушнер је већ “досадио” чак и својим колегама из организације “Лекари без граница”, бучно је отишао, ипак сачувавши свој утицај, и створио алтернативну организацију “Лекари света”). Његова нова организација је потраћила око два милиона долара (интересантно, ко их је дао?) на рекламну кампању против Слободана Милошевића (чудан посао за лекара, зар не?), кога су поредили са Хитлером, а логор босанских Срба за заробљенике – са концентрационим логорима нациста. (Чак је и Алија Изетбеговић, први председник Босне и Херцеговине и заклети непријатељ босанских Срба, на смртном одру признао да је његова тврдња била лажна: логора смрти није било, иако су услови за ратне заробљенике били ужасни).
Демонизација Срба је довела до бомбардовања босанских Срба од стране НАТО авијације 1995. године, а 1999. године пуштена је у погон доктрина Кушнера о “хуманитарној интервенцији” уз помоћ које је НАТО у потпуности разрушио напредну Југославију, створио бандитску квази-државу под називом “Косово” и угурао у Хашки затвор законитог председника (тад већ Србије) Слободана Милошевића, где је он и умро под веома сумњивим околностима.
А Кушнера су наградили важним положајем. Он је 1999. године предводио мисију ОУН на Косову и Метохији. Даље почињу сасвим тамна дела: хапшење Срба од стране Албанаца, као и Цигана и “неисправних” Албанаца који су наступали против премијера Косова Хашима Тачија. Жртве су секли на органе и срца и бубреге слали у Европу, Израел и Турску. И поново подсећамо на фактор времена: узимајући у обзир да се органи могу слати само авионима (мора се рачунати у сатима!), ко је давао дозволу за њихово слање? Сваки терет се фиксира и проверава на царини. И како је шеф мисије добри доктор Кушнер могао да за то не зна, кад је практично био диктатор на Косову? Истрагом се бавила тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте, коју су касније одстранили од тог посла и упутили је у пословно изгнанство у Аргентину. У својој књизи “Лов. Ја и ратни злочинци” Карла је директно оптужила за опструкцију истраге чиновнике мисије ОУН и њиховог шефа Бернара Кушнера. Касније се тим бавио посланик ПАСЕ Дик Марти који је објавио извештај о ухапшеним људима на Косову и продаји њихових органа. Он је успео да позове на одговорност само непосредне извршиоце (између осталог, приштинску клинику “Медикус” која је вадила органе жртвама), но сви покровитељи су измакли плаћању казне.
Сам доктор Кушнер се веома лаконски односи према људској смрти. Он је признао да је “из милосрђа” лично убијао у Либану и Вијетнаму безнадежне пацијенте (зар има безнадежних? И ко то сада може проверити?) А сад погодите, кога је међународна заједница поставила 2015. године као покровитеља реформи здравственог система у Украјини. Наравно, доброг доктора Кушнера, који је ушао у такозвану Агенцију за модернизацију Украјине. Остаје да се надамо да ће гласине о вађењу органа у рањених украјинских војника, остати само гласине.
Не остављати сведоке
Дванаест хиљада нестале, званично регистроване деце-избеглица. Сиријци, који су продали своје бубреге да би препливали море. Тајни бордели где се налазе малолетна деца непознатог порекла. Паметни, хладнокрвни лекари-убице. Болнице у којима се врше незаконите операције. Познате хуманитарне организације са белоснежном репутацијом, захваљујући којима се могу достављати органи у било који крај света.
И ни једног сведока. Сви су мртви.
Филипа Кемпсон, Енглескиња са благородним срцем на острву Лезбос, тужно гледа у правцу мора, откуда се може појавити још један брод са избеглицама.
“Велика Британија је већ изјавила да неће трагати за несталом децом: као, то нису њени грађани – каже она. – Мене је стид због моје земље. Власти оваквим изјавама дају зелено светло свим трговцима белим робљем и трговцима људским органима. Само приликом рушења избегличког кампа у Калеу нестало је 129 регистроване деце за један дан! Да ли ви можете да то замислите?!”
Ја чујем жубор мора и моје очи постају влажне. Где сте ви малишани? Људи су вас се одрекли. И ко ће вам помоћи, осим Бога?
[1] Језиди – етноконфенсионална група Курда (има их око 700 хиљада) која живи у Ираку, Сирији, Јерменији, Грузији, Ирану и Турској (примедба преводиоца).
Превод ФСК са руског: http://politobzor.net/show-96423-grecheskie-rybaki-bezhencev-potroshili-na-organy-v-turcii-a-tela-sbrasyvali.html
