Ростислав ИШЋЕНКО
Већ крајем априла, почетком маја текуће године, посматрачи су уверено забележили заоштравање војних околности на Донбасу. Количина и жестина пуцњаве је расла, периодично де долазило до локалних сукоба ограничених пешадијских контигената. Догађаји су се одвијали са пропорционалним растом и почетком јуна две стране су практично отворено довукле на линију супротстављања тешку технику, артиљерија са обе стране практично ради без прекида, а борбе у рејону пункта Јасиновата у индустријског зони Авдејевке и још на два-три места, добили су перманентни карактер.
Оштро је порастао број убијених и рањених украјинских војника на Донбасу. Армија ДНР званично извештава о нешто умеренијим губицима, међутим, интернет је преплављен паничним гласинама, са позивањем на “изворе”, који тврде да Донбас губи војнике у читавим четама.
Пошто се паралелно разматрала иницијатива Кијева о увођењу оружане мисије ОЕБСА на Донбас, низ експерата и многи новинари су донели закључак који се намеће – о узајамној повезаности та два процеса. Према њиховом мишљењу Кијев свесно заоштрава ситуацију како би добио додатне аргументе у корист увођења мисије.
Међутим, није све тако једноставно како изгледа. Ако је неко у кијевском руководству и претпостављао да ће интензивирање ратних дејстава дати нове аргументе у трговини око Минских споразума, онда, као прво, то није био главни разлог заоштравања, а као друго, та претпоставка већ одавно није оправдала себе и није могла оправдати. То јест, на први поглед очевидна веза између заоштравања на Донбасу и процеса у Минску, ако и постоји, она носи другостепени карактер.
Да почнемо од тога да се ни мисије ОУН, ни мисије ОЕБСА, не уводе у зону ратних дејстава. Да би се негде појавили миротворци (поготово наоружани), мора бити успостављен чврст прекид ватре. Даље, за увођење миротворачког контигента неопходна је сагласност и гаранција обе супротстављене стране. Управо гаранције супротстављених страна, а не гараната или посредника.
Због тога Русија непрекидно тврди да она није против оружане мисије ОЕБСА на Донбасу и одмах изјављује да није давала на то сагласност. Противуречност је само наизглед истинска. Москва заиста може да се не противи колико год хоће, али нема права да даје било какву сагласност пошто не представља страну у сукобу. Сагласност могу дати само ДНР/ЛНР са којима и предлажу званичном Кијеву да преговара.
Но, Кијев не признаје ДНР/ЛНР не само у својству независних творевина. Он их не признаје чак ни у својству партнера за преговоре. Иако се у међународној пракси власти врло често слажу са својим наоружаним опонентима не признајући их као међународноправни субјекат, али схватајући неопходност вођења дијалога о прекиду рата са тим структурама и лицима који реално контролишу територију и воде рат. Украјинско руководство је сличан приступ прогласило неприхватљивим. Чак и у оквирима Минског процеса, документе у име Украјине је потписивао Кучма који нема званични статус, а Порошенко је покушао да наступи као гарант испуњења споразума заједно са Меркеловом, Оландом и Путином.
То изгледа смешно, пошто је пуномоћје за вођење преговора и потписивање документа Кучма могао добити само од украјинских власти (владе и председника). На тај начин, за разлику од лидера Француске, Немачке и Русије који су наступали као гаранти доброг понашања структура на које се њихова уставна овлашћена не распростиру, Порошенко је покушао да “гарантује” сам себе. И све то само да не би сео заједноса ДНР/ЛНР за преговарачки сто као са једнакима.
То јест, кијевске власти у оквирима изабране стратегије за вођење преговора не могу да дозволе ситуацију у којој би се народне републике и Украјина нашле у једнаком статусу у односу на било коју спољну структуру. Зато је Кијев покушао да добије решење ОЕБСА за увођење наоружане полицијске мисије без учешћа и консултација ДНР/ЛНР. Међутим, то је немогуће. Одлуке у ОЕБСУ доносе се консензусом и довољан је један глас против да одлука не буде донета. У условима када се не поштују ни темељне норме самог ОЕБСА, то јест, кад одсуствује јасно изражена сагласност на увођење мисије једне од страна у сукобу, гласова против ће бити више него довољно.
Из тога следи да чак и ако не узимамо у обзир дубље противуречности по питању могућег мандата мисије и одсуства жеље да се своја војска пошаље у хипотетички контигент, чисто технички, на конто политички заузете позиције, Кијев није у стању да реализује своју идеју и уведе на Донбас наоружану полицијску мисију. А предлог да се наоружају посматрачи ОЕБСА који се већ тамо налазе, одбацили су сами посматрачи, схватајући да у таквом случају они моментално постају објекат за провокације украјинске стране.
Са своје стране то значи да заоштравање ситуације на Донбасу не може бити директно повезано са иницијативом о увођењу полицијске мисије и има други узрок.
Са моје тачке гледишта, узрок садашњег заоштравања је онај исти као и код свих претходних. Кијевске власти се суочавају са нарастајућом унутарполитичком нестабилношћу. Појединачни, неорганизовани, спонтани, стихијски протести становништва против повећања тарифа и катастрофалног пада животног стандарда узбуђује Кијев исто толико колико и група демонстраната са Георгијевским ленточкама на Дан победе. И једни и други су исувише малобројни и беспомоћни и могу бити у сваком тренутку неутрализовани уз помоћ полиције, СБУ или нацистичких бојевика.
А ти сами нацистички бојевици који су пре две године били проблем, то исто су и остали. Штавише, на фону слабљења власти, они су чак ојачали. “Нађина недеља” је послужила као добар лакмус. Савченко – неадекватна усамљеница, но она узвикује у руљи отприлике исте те пароле као и системски нацисти. Због велике помпезности, власти нису могле у ходу зачепити уста “народној хероини”. Неког другог би одмах оптужили да ради за ФСБ и ухапсили би га као Коцабу, а већ Савченко је успела да провери народну реакцију на паролу “Све побити! Нек живи нацистичка диктатура!” Испоставило се да народ није против. И системски нацисти, који су раније подсећали власт да је они не воле, су се активирали. Тај исти “Азов” (данас најорганизованија и политички опремљена нацистичка снага) је у ходу организовао неколико протестних акција.
Проблем нацистичке опозиције Кијев је такође одлучио да решава стандардно. Сваки пут кад би бојевици постали исувише борбени, за њих би се отварала борбена дејства на Донбасу. Њих полагано подсећају да наступање против власти за време рата представља злочин, а најактивнији се утилизују у бојевима и котловима.
Подсећам да су се нацисти активирали раније, чим се појавила трговина око мисије ОЕБСА. То се десило још у рано пролеће. И заоштравање околности на Донбасу на иницијативу Кијева почело је отприлике баш тада. Штавише, почевши од фебруара-марта неколико уважених и осведочених људи који се одлично осећају при сваком режиму (Фирташ, Рабинович) почели су да предвиђају пад Порошенка на лето-јесен. И чак су и новинари Мајдана (Лешћенко, Најем, Шустер) одједном почели да критикују Петра Алексејевича. Притом се прва двојица чак налазе у његовој парламентарној фракцији.
Као што је горе било указано – једини лек против нацистичког преврата који стоји на располагању Кијеву – јесте заоштравање ратних дејстава на Донбасу. Да, Порошенку је неопходно да хода по ивици бријача. Војна дејства морају бити доста интензивна да би се могла упутити на утилизацију још једна партија нациста, но, притом не довести до физичког уништења на терену армију “бербера”, “таксиста” и других “туриста”.
Идеална варијанта за Кијев је – помало ратовати но притом сачувати и садашњу конфигурацију фронта и Мински процес. Јер, Украјини су обећали да неће бити Минска – 3, а судећи према реакцији Берлина и Париза, ако Порошенко сруши Минск – 2 они ће са олакшањем изаћи из процеса оставивши Укрјаину насамо са проблемима.
Задатак није уопште тривијалан, али Порошенко је два пута успео, другог излаза ионако нема.
Превод ФСК са руског: http://news-front.info/2016/06/02/donbass-obostrenie-rostislav-ishhenko/
