Дмитриј Зикин
И ето таквог je човека Александар Први послао на Кавказ као врховног заповедника, коме је даои дипломатска овлашћења. Јермолов је од цара добио невиђена права. Ни један намесник из претходних епоха није могао да се похвали таквом, практично неограниченом влашћу. Генерал је постао самодржавни владар једне велике покрајине.
Пошто је стигао тамо где је упућен, Јермолов се убедио да на Кавказу ствари заиста иду лоше. Руска армија је побеђивала у великом броју сукоба, али је било читавих области које су се Петербургу потчињавале само на папиру. Руска утврђена насеља су стално била изложена нападима горштака, суседна независна канства су се као заставица на броду лелујала – између Русије, Персије и Турске – опредељујући се за ону страну која им је у одређеном тренутку била најкориснија. Велика Русија је представљала пореског обвезника горштака, који је служио за издржавање локалних ауторитета, тако што им је исплаћивао плате. Кавкаски кланови су Русију уцењивали нападајући их у налетима и захтевајући новац. А што им је више плаћано, то су они постајали све халапљивији.
Најзад, кавкаске вође су схватале да им Петербуг плаћа не зато што их се плаши и не зато што мисли да су они јачи од огромне империје. Међутим, својим поданицима локални кнезићи су утеривали у главу мисао да се Русија плаши Кавказаца. Таква је пропаганда, наравно, само појачавала локалне бандите да учествују у „послу приходовања“ који се састојао у пљачки руских насеобина и ропској трговини руским заробљеницима. Ево како је Јермолов у писму грофу Воронцову описивао своје прве утиске о Кавказу: „Неред је свуда невероватан. У народу постоји урођена склоност за неред, слабост коју су многи моји претходници подстицали. Треба да будем изузетно строг, наравно, а то неће утицати тако да се они вежу за мене. Ето првог јаког средства које ја морам обавезно да заборавим. Наши чиновници, пошто се одморе од страха који је у њих улила строгост славног кнеза Цицианова, почели су са пљачком, а мене ће омрзнути јер сам жесток прогонитељ разбојника“. (Јермолов А.П., Кавкаска писма 1816 – 1860). СПб: журнал Звезда, 2014, стр. 38).
Настала ситуација је полазила од недоследности мера које Петроград предузимао на Кавказу, и када је Јермолов писао о слабости претходника био је делимично у праву. У престоници никако нису могли да се одлуче да ли да им основна буде строгост или да покушају да одобровоље локалне лидере тако што ће им давати свемогуће повластице. Несигурност Петербурга је била и у томе ко је постављан на највишу дужност на Кавказу. Да узмемо само кнеза Цицианова који је 1802. постао инспектор Кавкаске учвршћене линије. Прилази Цицианова решавању проблема на Кавказу се најбоље виде из његових речи: „Ако Татаре овог краја више привлаче сопствене побуде према нама, више него према персијским властима, ако ни због чега другог, већ зато што су видели снагу руске војске, а то представља ону једину опругу која може да их држи у дужним границама пристојности и еманципованости, треба да будемо сигурни да овдашњи становник тражи и убудуће ће тражити за покровитеља увек онога ко је јачи од њега“ (Гапуров Ш.А. Дисертација за доктора историјских наука „Политика Русије на Северном Кавказу у првој четвртини 19.века“. стр. 199).
А ево како је на Кавказ гледао други представник Русије, Гудович: „смирити и натерати на послушност“ брдска племена је било најлакше мерама „кроткости и хуманости, пре него оружјем, које мада ће их поразити, али обзиром да имају прибежиште отићи ће ипак у планине, а у њима ће увек остати непомирљива жеља за осветом која је у њима одувек због пораза, а посебно због штете која се наноси њиховом поседу“ (Гапуров Ш.А. Дисертација за доктора историјских наука „Политика Русије на Северном Кавказу у првој четвртини 19.века“. стр. 196). Идеје Гудовича су оствариване у пракси. Тако је, на пример, чеченима дато право за бесцаринску трговину по руским утврђењима, за њихове вође су издвајани велики новчани износи, а такође им је давана одређена независност пенитенциарног система Чеченије. То је у пракси значило да због грешака Чечене нису кажњавале руске власти, већ чеченске старешине. Горштацима је новац давао и Ртишчев.
Уосталом, и Александар Први је лично с времена на време давао наредбу кавкаским намесницима да се према горштацима понашају благо: „Више пута поновљено искуство је показало да је неоспорно да се на Линији Кавкаској убиством становника и рушењем њихових насеобина не може доћи до мира, већ само нежним и пријатељским понашањем према планинским народима којима је туђа било каква образованост, баш као и религија. Черкези, суседи црномораца и Киргизи који окружују Сибирску линију, и сада представљају пример колико много утиче на ове народе добросуседство Руса и однос пограничног руководства према мирном животу“. (Гапуров Ш.А. Дисертација за доктора историјских наука „Политика Русије на Северном Кавказу у првој четвртини 19.века“. стр. 249).
Одлучни Цицианов и бојажљиви, склони преговорима Гудович и Ртишчев представљају линију кавкаске политике Русије. Међу њима су били и други велики војни руководиоци који су служили на Кавказу: на пример Тормасов и Глазенап. За Јермолова може да се каже да је он следио пример Цицианова. Он је презирао и Гудовича, називајући га „најглупљи скот“, и његове методе. Јермолов је радио оштро, почињући од Чеченије. Избацио је горштаке иза Сунже, 1818. је саградио тврђаву „Грознаја“ и поставио ланац утврђења од ње до Владикавказа. Та линија је обезбедила област средњег Терека. Доњи Терек Јермолов је заштитио још једном тврђавом – „Внезапнаја“. Проблем шумских масива који ми знамо по ратовима на Кавказу у задњој деценији 20.века Јермолов је одлучио да решава у радикалном духу: дрвеће је систематски сечено. Од аула до аула су биле крчевине и руске јединице су могле мирно да, уколико буде потребно, дођу до срца Чеченије.
Када су то све видели, Дагестанци су схватили да ће се Јермолов врло брзо наћи и код њих. Зато се, не чекајући да се у Дагестану нађу јединице страшног генерала, 1818.године Дагестан дигао против Русије. Јермолов је одговоро одлучном офанзивом на Мехтулинско канство и брзо уништио његову самосталност. Следеће године је Јермоловљев сарадник, генерал Мадатов, покорио Табасаран и Каракајдаг. После тога је побеђено Казикумикско канство и Дагестан се за извесно време смирио. Исти систем мера Јермолов је искористио у Кабарди, а остало је нерешено питање черкеских (адигејских) упада, али ту Јермолов није могао ништа да уради зато што се номинално Черкезија налазила у јурисдикцији Османлијске империје, а у суштини је представљала територију у којој се живело по сопственим законима.
Треба да се каже да је Јермолов, сматрајући да је најважнија снага оружја, када се могло, користио и различита политичко-дипломатска лукавства, водећи рачуна о специфичностима Истока. То је највише дошло до изражаја када су га на челу руског посланства послали у Иран, како би издејствовао чврст мир. Генерал се тешка срца спремао у Персију, што се одлично види из текста његовог писма Воронцову: „шах, пребогат и раскалашан, хтео би да до краја живи развратно, али на њега утиче околина. Користољубивој властели рат је омогућио велика богатства. Видећемо шта ће бити“. (Јермолов А.П. Кавкаска писма 1816 – 186., Журнал Звезда, 201, стр. 47).
Јермолов је знао колико важну улогу на Истоку има спољашња раскош и зато је свој долазак у Иран припремио тако да буде максимално раскошан. Пошто је стигао на циљ он је одбио да прати строго утврђени церемонијал који је био понижавајући за стране амбасадоре. Покушај Абаса-Мирзе, нама добро познатог, да Руса стави на његово место тако што на њега уопште неће обраћати пажњу, наишао је на истоветан одговор Јермолова. Али то је у очима персијских веледостојника само повећало ауторитет генерала. Јермолов се разумео и у финесе источњачког ласкања, и сам је себи дозвољавао да се упусти у ласкање саговорнику, под условом да ови дотле нису покушали њега да унизе. На састанку са шахом Фет-Алијем Јермолов је предао богате поклоне, међу којима су била огромна огледала која су шаха запањила више од свега. Први пут у животу он је видео свој лик у огледалу у пуној величини. Без поклона није остао ни везир који је заузимао дужност, аналогичан европској дужности премијера.
Кад су почели преговори Јермолов је зналачки преклапао ласкање са оштрим претњама, његов добродушни тон је смењиван непомирљивим и супротно. Осим тога, наш генерал је ишао и на директну обману пошто је за себе рекао да је потомак Џингис-кана. Као „доказ“ Јермолов је представио свог „брата од тетке“ који је радио у руској амбасади. Његове косе очи и облик јагодица су унеколико личили на монголске. Наведена чињеница је Персијанце потпуно збунила и они су се озбиљно узнемирили да ће Русима у случају рата да командује „џингизид“. После тога је дипломатска мисија Јермолова завршена потпуним успехом, захтеви Ирана који су се односили на пограничне руске територије су престали да се помињу, и шах се сложио да их више не тражи. А мир са Персијом је трајао до 1826.године.
Али ја сам још увек далеко од тога да славим Јермолова. Резултати његовог управљања су врло шарени. Нема спора, генерал је много шта урадио, његово име је изазивало ужас код локалних делија који су се много година бавили пљачком и трговином људима. Велики део Кавказа се стварно покорио руском оружју, али се коначна ситуација никако не може назвати миром. Горштаци су се припремали за реванш, а Јермоловљеве оштре мере су их само повукле према уједињењу. Пред заједничким, опасним непријатељем, кавкаски кланови су одложили у страну своје међусобне размирице и за извесно време заборавили увреде, које су узајамно наносили. Први страшан предзнак будућег великог Кавкаског рата постао је устанак из 1822.године. Кадија (духовни вођа, шеријатски судија) Абдул Кадир, и утицајни чеченски старешина Беј-Булат Тамијев закључили су савез ради припреме за оружани сукоб против Русије. Абдул-Кадир је својим проповедима деловао на чеченско становништво, а Тајмијев се бавио војним пословима. 1822.године они су на устанак дигли Чечене, Ингушинце и Карабулаке.
Ради смиривања ситуације послат је генерал Греков, блиски саборац Јермолова, који је у свему делио његово мишљење. Греков је на челу крупног одреда са артиљеријом сачекао главне противничке снаге у Шалинској шуми. После тешке битке руске јединице су заузеле Шали и Малие Атаги. У циљу заплашивања и кажњавања побуњеника уништена су оба села. Тајмијев је тада успео да измакне, а остаци његове „армије“ су прешли на партизанску тактику, упорно нападајући козачка насеља и учвршћена места. Међутим, до 1823.године одреди Тамијева губе снагу коју су имали у почетку, а њихов вођа одлази у Дагестан, где се упознаје са проповедником Мохамедом Јарагским, оцем кавкаског муридизма. Овде треба да се одвојимо од перипетија војног и дипломатског фронта и да укратко размотримо феномен муридизма – идеологије која је повезала растурене горштаке, а за идеологију им дала борбу са Русијом.
Па онда – шта је муридизам? Укратко – то је специјалан систем погледа на свет, у чијој је основи неколико важних постулата. Према њему људи се у политичком смислу деле у 4 категорије. Прва су муслими (муслимани) – они који верују у ислам, који имају сва политичка и грађанска права. Друга су зимији који не исповедају ислам, али живе у муслиманској држави и имају ограничења у правима (конкретно – немају права да носе оружје). Трећа су мустомини – туђини који се у муслиманској држави налазе на основу „амана“ (обећања сигурности). Четврта су харбији (неверници – „гаури“), који живе у другим земљама, не исповедају ислам, против њих треба да се води „џихад“ („свети рат“) ради победе ислама. При чему, уколико непријатељи нападну на исламску земљу „џихад“ је обавезан за сваког муслимана (Плиева З.Т. Дисертација за стицање звања магистра историсјких наука „Муридизам – идеологија Кавкаског рата“).
Муридизам захтева потчињавање нормама шеријата, које су допуњене и појединачним законима, а који постепено истискује стари систем правосуђа (адет), заснован на традицијама и обичајима предака. Религијски вођа, имам, био је изнад феудалних веледостојника – канова и бегова. А мурид (човек који је прихватио муридизам) је добијао могућност да се пење хијерархијском лествицом у друштву, без обзира на порекло или лично богатство. Од 1824.године чеченско свештенство је агитовало за нов устанак и већ следеће године су одржани избори за имама (изабран је Магом Мајртупски), војног вођу (Тајмијева) и вође насеобина. Осим тога, објављено је регрутовање: из сваке породице по један наоружани коњаник. Ускоро се Кавказ поново запалио. С Тајмијевом су кренули не само Чечени, већ и Кумики и Лезгини. Против Русије се кренуло и у Кабарди, па чак и у шамхалству Тарковском, које је до тада било лојално (Гапуров Ш.А. Дисертација за докторат историјских наука „Политика Русије на Северном Кавказу у првој четвртини 19.в.“, стр. 362).
Руска армија се није уплашила, а одреди Тамијева су почели да се тање, у руководству устанка је дошло до несугласица, многи горштаци су се поколебали и избегавали су да учествују у војним сукобима. А Јермолов је, као и увек, био одлучан и непоколебив. Али пошто је победио, наш генерал је схватио да његова уобичајена линија понашања, грубост, не доноси стратешки успех. Горштаци се не претварају у лојалне поданике и само се за извесно време ућуткују. Јермолов је одједном схватио да је мало само бити груб, и његови погледи почињу да еволуирају, постајући еластичнији. Он је већ почео да прави контуре нове кавкаске политике, али није успео да је оствари. Почео је други руско персијски рат…
——————-
Превод ФСК са сајта: http://pereformat.ru/2016/04/luchshe-umeret-v-boyu/
