Сергеј Баранов
- Цивилизација уопште и наша источноевропска цивилизација
Шта је цивилизација? То није религија, није ни вредност, ни култура. То је стабилан дуговремени тип човека, његове личносне, социјалне и физичке организације. Материјални артефакти, достигнућа, производи културе, као и њихови аналози такозване духовне културе, секундарни су ако се упореде са њиховим творцем, људским типом и у цивилизацији се сматрају за главне само код западних фетишиста. У нашим земаљским пословима ми треба да се ослањамо на наш стабилан људски тип.
А религија, Православље? – то ће бити природно питање. Највише испољавање цивилизационог типа представља религија, однос према трансцендентном, али она не замењује земаљског човека, већ га ставља испод себе. У нашој цивилизации однос према трансцендентном је вера у тројединог Бога. Православље је пут спасења, а не формирања земаљске природе човечанства, његових типова. Религија, наравно, јако мења тип човека под условом да долази на смену претходној, али тип остаје стабилан „земни“ лик, засићен „небеском садржином“, а код неких људи, на пример, хришћанских праведника и испосника, долази и до потпуне промене земне природе. Већина ипак остаје у оквирима земног људског типа, једне варијанте људског рода. Да ли ми представљамо своју, посебну варијанту човека и можемо ли да је очувамо? То питање је данас опет постало актуелно.
Наша цивилизација може да се одреди као источно-европска или словенска, по имену основне, мада не и једине, породице језика њених носилаца. То су носиоци два најбитнија маркера типа човека: језички сатем у Европи и преовлађивање наследства по мушкој линији хаплогрупе R1A1 (генетска ознака сродства). Осим источних Европљана ту ознаку у свету имају Иранци и Индуси индоевропског порекла, али су се њихови преци одвојили од предака источних Европљана врло рано и припадају различитим цивилизацијама, иранско-шиитској, индуској.
Постојање словенске цивилизације признају и западни аутори који пишу на тему цивилизације (на пример Мадан Лал Гол са универзитета Западне Флориде, погл. http://uwf.edu/lgoel/html/clashofcivilizations.htm., Бројност наше цивилизације је 260 милиона, по његовом мишљењу, али у ствари није испод 350 милиона). Такво гледиште он и други аутори приписују и „класицима“ Хантингтону и Тојнбију, мада су они словенску цивилизацију називали и руском или православном.
Руски свет представља најсамосталнији тип источноевропског човека који се очувао у најстаријем облику, мада су у њему присутни и западнословенски и балкански центар кристализације. Наведени центри, без обзира на древну културну традицију, велики број културних достигнућа који су сливени са словенским, словенским језицима, конкретно, као и са ћирило-методијевом традицијом и традицијом источне Цркве, не поседују такву политичку, социјалну и културну самосталност и самим тим оригиналност, као руски свет, и нањих је врло јако утицала западна цивилизација.
Русија је била та која је формирала и проширила на Источну Европу и на друге регионе у свету (на пример Кину и Индокину) оргиналну алатернативу Западу – социјалистичку или комунистичку цивилизацију. Међутим, због свог безбожног карактера, лишен оностраног ослонца, социјализам није постао, уосталом – није могао да постане – дуговечан облик цивилизације. Али свет у нама још увек види творце, носиоце и мисионаре сопствене оригиналне цивилизације. Да ли ми треба да је натурамо неком другом? Тешко. Али да се њена сфера утицаја и њене полуге у свету штите, то – очигледно је – треба да се ради.
Нама предстоји борба на светској арени за очување источноевропске и словенске цивилизације и њен православни ослонац, без кога наш тип човека неће преживети и биће збрисан у глобалној и последњој после-западној цивилизацији. Локално, као једно острво, наша цивилизација не може да опстане као Абориџини Амазоније или исконски малобројни народи Севера, те зато мора да се бори за проширење и уједињење свог цивилизацијског простора, као и за контролу оних светских цивилизацијских раскршћа на којима долази до експанзије конкуренције. Тако се у сфери геополитичких интереса Русије као вође своје цивилизације, налази не само територија те цивилизације, конкретно, читава Украјина, чак и читава Источна Европа све до предграђа Истамбула и границе са Грчком, већ и још удаљенија раскршћа цивилизацијских битки.
- Раскршћа цивилизација преко којих ће морати да се прође
Управо као најбитније раскршће и „ринг цивилизација“ и треба да се посматрају Сирија и цео Блиски Исток. Тако се на њих гледало и у совјетско време када су цивилизациони интереси били главни у геополитици. Са „острвске тачке“ гледишта Русије као „Острва“, која је настала ’90-х година као цивилизациона идеологија нових руских кругова, с гледишта „моја колиба је крајња“, операција у Сирији изгледа као бесмислена опасна авантура. Тако је у очима либерала друге половине19. – почетком 20.века изгледало и „источно питање“ о освајању мореуза и враћању Константинопоља. Или питање Порт-Артура или КВЖД (Источне кинеске железнице). Међутим, то су била питања практичне геополитике. Русија никада није била, уосталом – није ни могла да буде „острво“ у непријатељском мору које је упорно врило; она је део светског континента, део цивилизационог копна.
Утицај те „нове“ идеологије у којој се запетљало много Руса, тако је велики, да јој је чак и такав ултра-национал-патриота какав је И.Стрелков, прогнозирао страшну пропаст. Али – ништа се страшно није догодило, господо, не бојте се, операција ће брзо бити готова, или настављена, ко зна шта они горе мисле. За сада свакако неће доћи до новог Авганистана.
Осим Авганистана који остаје за нас и даље важан прстен – у раскршћа цивилизације спадају суседи Сирије – Курдистан и близак му Персијски залив, а унутар Русије – Дагестан, у најближем иностранству – Таџикистан, Киргизија, Јерменија. У Источној Европи – у цивилизационом ареалу наше цивилизације су раскршћа-прстенови: Молдавија са ПМР и Одеска област, Србија са Косовом, Македонија, Албанија. Већину тих тачака Русија ће морати да штити, између осталог и војно, – уопште се не треба чудити.
Како би се вратио, или бар сачувао, утицај у Источноевропском ареалу, Русија ће наочиглед Западу морати да направи политички скок на Балкан преко Одеске области Украјине, која ће до тада вероватно већ постати бивша, и у Молдавију. А Македонију и Србију Русија ће вероватно морати да решава са режимима Бугарске и Румуније. Али то је већ будућност, мада може бити и брза.
Источноевропска цивилизација је одавно прерасла словенске оквире, мада већину њених носилаца и даље чине Словени, тако да се словенска асимилација суседних народа наставља. Ипак је правилније говорити о феномену који је много шири од логике словенског сродства, те треба да се прошири на сферу социјалне и културне организације, како је то тачно констатовао К.Леонтјев.
Тешко да се она може назвати „византијска“ (Византије одавно нема), али елементи византизма, духовни и геополитички, у њој и даље постоје. После Византије је остао и регион Источног Средоземља у коме су, у фази латентног конфликта, измешани политички субјекти представници различитих цивилизација.
Где иде Русија у својој спољнополитичкој стратегији? Баш ширина руских цивилизационих интереса одређује специјалне геополитичке интересе на југу, све до Сирије. „Средишни свет“ азијско-европског континента (по Ламанском) је у геополитици заинтересован за јужни правац, као најреалнији. Западни правац је потпуно затворен од стране Запада и његових сателита, источни се завршава границама на Тихом океану и испред растуће Кине се поставља задатак да се они задрже, и он може да се назове и тешким задатком – максимумом. И север треба да се чува и осваја, али он је већ унутар руских граница.
Али Југ пред Русијом отвара велике могућности које су делимично растурене и пропуштене, а делимично се игноришу из објективних и субјективних разлога. То је, пре свега, зона Дунава, Карпати, Балкан, Заливи и Егејско море. Кључ за све те процесе представља што бржи повраћај читаве Новорусије са излазом на ушће Дунава, са доцнијим деловањем на Бугарску, Румунију, Србију, Црну Гору, Македонију, Кипар, Либан. Кавказ представља сложен правац, неће бити великих успеха, али и тамо ће Русија вратити своје позиције из совјетског времена тако што ће блокирати покушаје да се отвори такозвани Други Пут свиле.
Сада, хтео – не хтео, сва та питања су пред Русијом, мада можда и нису од првостепене важности. Кратковидост политике и оних који за њу одговарају не дозвољава им да их виде и дају им важност. Кратковидост, још јача, је код оних који критикују Путина због мешања у сиријске послове, али при том игноришу чињеницу да је Русија одавно увучена у њих. Некада пре, пре неколико година, та иста кратковидост је била усмерена према Украјини, и ништа није успела да види. Зато сада за леђима руског Крима светлуца украјинско питање и његово врели наставак у Донбасу. Пошто је 2014. враћен Крим, Русија се вратила у центар Црног мора. Пре тога серијом пораза у украјинском питању, Русија је одгурнута у североисточни угао Црног мора и није могла ни да помишља о јакој јужној балканској и босфорској политици, о Блиском Истоку. Са седа, то видимо, ситуација променила – Русија је чврсто на Црном мору.
Геополитичка вага или полуга, иде кроз Русију, преко истока Украјине, Крима и Турске до Сирије. Центар јој је изнад Турске која контролише и окива наше поступке. Турска представља камен спотицања али је у читавој јужној политици за Русију истовремено и стабилизациони елемент. Судар са Турском је био неизбежан и до њега би дошло колико год да то за нас није било пожељно. Међутим, Турска ће морати да рачуна на источноевропске интересе, уколико је не увуку у туђу игру. Последњи поступци Турске су јадни покушаји да уђе на територију Сирије непосредно са својим јединицама како би се стигло „за деобу“, сценарио који је због Русије промењен ко зна који пут.
- Сирија као најкомпликованије раскршће цивилизације
У свету нема баш много места која представљају цивилизациона раскршћа – потенцијално, и реално, конфликтне скупове народа и етнорелигијских група различите цивилизационе припадности. Осим Блиског Истока, то су Балкан, Кавказ, Авганистан. Али Сирија – центар Блиског Истога – највероватније је да међу њима води.
Курди су полу незнабошци (индоевропљани – кавкасци), Јермени су хришћани (индоевропљани и кавкасци), алавити, Арапи – сунити, Турци – сунити, шиити – у којима су различите цивилизационе традиције. Поред је и Израел са блискоисточно- западно – источноевропским цивилизационим мозаиком. Историја Сирије: у дубокој старини – синтеза индоевропљана, западних и источних, и семита; јелинистички синкретизам запада и Блиског Истока, различитих праваца хришћанства и синкретичких култова, гностицизма, затим симбиоза хришћанства и ислама, ратови Арапа и крсташа, борба турских предака и Арапа, и, најзад, у прошлом веку, Запада, Јевреја и Арапа, источноевропских снага Варшавског блока.
Специфичност Сирије је управо у најфинијем преплитању цивилизационих облика и њихове супротстављености полазним варијантама одређеног народа (Сиријци – Арапи) или у конкуренцији различитих грана једног истог почетног људског типа (као по правилу – блискоисточног), израженог у конкуренцији грана ислама, ислама и хришћанства, јудаизма и ислама (од почетка један семитски блискоисточни тип човека, који се распао на непријатељске гране). Разноликост цивилизационих облика и токова Сирије и са њом нераскидиво повезаног Блиског Истока, тешко је да се могу саставити у један новински чланак.
У савременом свету се рачуна на 9 (Хантингтон) до 12 (Тојнби) цивилизација. Ја бих почео од петнаестак, узимајући у обзир разноликости исламских цивилизација. Цивилизације су жив историјски процес, они се пресецају, гутају и једна другу, и и регионалне делове других цивилизација.
У Сирији и суседним земљама које су увучене у конфликт са њом, непосредно преко својих централних геополитичких снага су представљене 4 цивилизације: 1. Западна (Израел, -савезници ЕУ и САД, Грчка, Кипар), 2. Тјурско-исламска (скуп монголско-татарских народа из средњег века, међу којима су и Турци), 3. Арапско-сунитска (поново недавно оформљена коалиција арапских земаља и Ирак), Иранско-шиитска (Иран, Ирак). Источноевропска цивилизација (руска и суседних словенских народа) непосредно нема представника – привремени војни контигент и базе у Латакији се не рачунају.
Сиријски сценарио нечим подсећа на сценарио ликвидације Југославије ’90-х година 20.века која је, баш као и Сирија, представљала цивилизациону раскрсницу, али у Европи. Разлика сиријског конфликта је и велики улог у игри, жестина у ратовању и, најважније, укључивање страних цивилизационих геополитичких субјеката – Русије и Ирана – који су предухитрили фазу југословенског конфликта када су се сви бацили на једног – Србију – и уз подршку авијације и ракета је приморали да се преда. Али то не значи да је та фаза сада искључена. Прекомерна ескалација у сразмерама трећег светског рата није у плановима Запада, јер конфликт, по мишљењу његових стратега треба да буде такав да се њим може управљати како би се постигли циљеви јачања утицаја САД и Запада заједно на Блиском истоку у њиховом притиску на арапско-сунитску цивилизацију.
Нека Русија и Иран у случају хиперескалације конфликта са великом вероватноћом и изгубе у Сирији (вероватно је зато Путин и извео контигент). Али победи ли Запад као резултат блискоисточног рата у коме ће, врло вероватно, циљ бити Израел, пре свега, за Иран, а затим Арапи-сунити? Очигледно да амерички стратези арапског пролећа нису због тога све и започели. Нису узалуд предали Ирак шиитима.
Главни конфликт у Сирији се прави у правцу шиити – сунити и представља одјек конфликта иранског и арапског света, као и иранског и тјурског. Сирија је земља у којој су сунити одлучили да се реванширају, јер је то и било очекивано, а прогнозирали су га руски експерти за источне земље (погл. http://www.iimes.ru/?p=4182). Реванш се претворио у свети цивилизациони рат – џихад против неверника (алавита).
У време власти Хафиза и Башара Асада Сирија је дуго била под влашћу алавита. Регион Латакија – Тартус представља традиционалну базу Алавита. Њима припада породица Асада која их је учинила привилегованом владајућом мањином са 12% становништва Сирије. Мањине са статусом блиским статусу алавита постоје и у суседним земљама: Турској (алавити, алевити, Курди), Либану (Друзи, исмаилити). За власти клана Асад долазило је до зближавања алавита са шиитима које је, конкретно, укључивало и да су 1973.године шиити признали алавите. Истовремено је Асад старији гушио незадовољство сунита.
А ко су алавити? Њихов поглед на свет за странце представља мрачан феномен. Алавити представљају деони слој између Арапа – сунита и Турака – сунита, који је оријентисан према шииштима и Ирану. Историја алавита укључује и супротстављеност не само њима, већ и другима. Алавитизам је врло сложен феномен који се односи на поглед на свет и цивилизацију уопште, и који истовремено представља неортодоксну шиитску грану блиску сектантима која има неке тачке блиске хришћанству, а одно се се на обреде и веронауку, али у стварности, по духу, алавизам је гностичка религија, туђа хришћанству, која има везе са еманацијама „владике света овог“.
Рат у Сирији и Ираку представља рат цивилизационих мањина Блиског Истока против сунита. Режим Асада – старијег је имао и социјалистичке црте, позајмљене од СССР-а. За Русе који су себе видели као цивилизовано копно, компликовано је да схвате менталност цивилизационо измешаних (не својом вољом, већ насилно) околности, мањину, острвца која се без обзира на начин хватају како год могу, само да би преживели.
Наставиће се
—————————–
Превод ФСК са:
