Маја ВОЗНЕСЕНСКАЈА
У ово време пре неких годину дана од Оружаних снага Украјине заузет је град Угљегорск. Била је то последња карика која је омогућила да се међусобно споје Народне Републике Доњецка и Луганска, да се обезбеди потпуна узајамна координација јединица и да се затвори поклопац над Дебаљцевским котлом.
О томе како се то догодило, причао је официр Павел Шаљапин који је и сам учествовао у ослобођењу Угљегорска од окупатора.
Угљегорск симбол глупости и кукавичлука Генералштаба Украјине
Основни проблем украјинских војника (који је остао и до данас) – јесте неправилност и неусаглашеност узајамног деловања међу различитим родовима војске. Поред тога, они до краја не знају за шта ратују, да ли за украјинизацију Донбаса, да ли “за ослобођење становништва од руске окупације”, да ли за полушаљиво обећавану парчад земље. На неколико стотина метара од улаза у Угљегорск на раскрсници стоји разрушена кућа са проваљеним таваницама. Јасно је да су пре рата овде живели људи. Данас – то је један од симбола глупости и неписмености Генералштаба Украјине који је пре годину дана овде убацио своје борце. Руине ове зграде улазе у сваки сиже о Угљегорску.
Окупирану зграду заузео сам ја лично са својим момцима, било нас је 19 људи. Кућа није имала стратешки значај, но, у њој је засела група украјинских војника из специјалне падобранске јединице у саставу 32 човека и из те куће се пуна два и по дана отварала ватра. Поред ове зграде налазио се дечији вртић и школа, то јест, заузевши је, украјинска војска је изазвала ватру и по дечијим установама. Наравно, ми смо предузели одређене мере да би их ликвидирали.
Специјалци који су тамо засели писмено су се бранили: у шаховском поретку на прозорима су стајали аутомати, под кровом – 4 митраљеска гнезда, осматрачница итд. Но, ако су њих учили да се бране, онда су мене – да заузимам зграде, ја сам био командир за чишћење. Два моја борца са РГД-7 (ручни минобацач са термобаричким минама) стали су са две стране зграде, у старој згради се подигла димна завеса, прашина, што је суштински снизило линију видљивости и ватрену линију. А даље, спрат за спратом, ми смо заузели кућу. Четворица са аутоматима су се предали сами, били су у заробљеништву нешто више од недеље дана, потом смо их предали украјинској страни. Са моје тачке гледишта (са тачке гледишта противника) та деца су достојна уважавања, они нису пуцали по цивилима, писмено су се бранили и командир је нашао снаге у себи да прекине супротстављање да би спасио своје преостале људе.
Добар противник, но он је изгубио. Па и није могло бити другачије – ополченије брани своју земљу, а становници Љвовштине, Трнопољштине, Ивано-Франковштине овде су “падобранци”. “Залутали”.
Главна битка војске Украјине – са инфраструктуром Донбаса
Сећамо се како су оружане снаге Украјине на почетку сукоба уништиле нашу социјалну инфраструктуру, како су намерно гађали артиљеријом дечије вртиће, школе, болнице, клубове. То је учињено из неколико разлога. Као прво, обновити објекте инфратсруктуре је много скупље него изградити нову стамбену зграду, јер једноставно није потребно само изградити кутију, него је и напунити за своју намену – школским намештајем, таблама, медицинском опремом и тако даље. Украјина се није спремала да овде било шта обнавља, али је предузимала покушаје да подрије поверење у локалну власт у том случају да и она не буде уклањала рушевине. Као друго, тако је украјинска војска покушавала да “очисти” територију од локалног становништва, учинивши га избеглицама. Зато што су људи били приморани да напуштају своје куће, одлазећи тамо где има могућности да воде децу у школу или вртић, да се лече, иду у куповину итд.
Треба одмах одати признање: последњих неколико месеци украјинска војска се научила ратовати, ако не часно, оно бар културније, престали су да пуцају, циљају и изазивају пожаре по социјалној инфраструктури. Зато што схватају да ће одмазда бити жестока. А националистички батаљони воде прљаве игре, то нису пси који су се отргли са ланца, пси су много паметнији и хуманији. Они су намерно могли да поставе тенк наспрам стамбене куће и пуцају у њу. То су обични бандити и погинули су као бандити. Знате по чему се редовна украјинска војска разликује од карбат[1] војника. Украјинског војника снабдевају макар и храном, а ти се хране “подножном храном” – грабе и пљачкају”.
О чему ћути Кијев?
“Град је у потпуности заузет за пет дана. Увелико захваљујући обавештајцима који су открили складишта непријатеља са муницијом и униформама које је уништила наша артиљерија. Оставши без подршке, украјинска војска је почела одступати прво у Дебаљцево, потом (гледајући напред) је дошао споразум о “коридору” уз предају оружја и деца су отишла ка Запорожју.
Када су украјински војници напустили та места, у јарузи под полуразрушеним мостом они су сахранили промрзнуте момке. Ако то можемо назвати “сахрањивањем”: њих су једноставно строваљивали у јаругу и равнали са земље техником да се не би знао тачан број погинулих. У тој братској гробници налазе се тела неколико стотина украјинских војника. После тога мало шта је остало од јаруге. То треба да знају украјинске мајке, посебно оне које су добиле извештај о “несталим без трага под Дебаљцевом”. Нека размисле о томе куда су упутиле своје синове.
Дебаљцево је напустила скоро половина људи али је било много паса луталица, они су развлачили делове тела и то је било страшно. Трчи пас, а у устима му људска рука.
Мишљења о броју мртвих украјинских војника у Дебаљцеву суштински се разликују, статистика не одговара цифрама. Постоје борбени и неборбени губици. Погинуле од сопствене артиљеријске ватре нико није рачунао, умрле од смрзавања – такође. Бојевих губитака заиста нема много, а укупно – више од 10 хиљада људи.
Да није била спроведена операција за ослобођење Угљегорска и Дебаљцева од украјинских окупатора, тада би ова два насељена места представљала полазну тачку за офанзиву на територију ДНР и РНЛ. Притом би се офанзива водила истовремено у два правца – на град Антрацит (ЛНР) и Доњецк. Ми не разматрамо могућност за спровођење из тих градова офанзивних операција, али смо омели противника да то уради. Дебаљцевско-Угљегорски правац је био стратешки важан”.
Уместо епилога
“Нестао без вести”, … “Пси су комадали делове тела”… “у јарузи под полуразрушеним мостом”… Пре две-три године ове речи се на Донбасу нису могле замислити ни у најстрашнијем сну.
Када са очију Украјинаца спадне националистичка скрама, “хероји Украјине” ће увидети да су натопили Украјину својом крвљу. Бесмислено и беспоштедно.
Превод са руског: http://news-front.info/2016/02/07/ot-uglegorska-do-debalcevo-vospominaniya-uchastnika-boev-maja-voznesenskaya/
[1] Значи од војника из каратељних (казнених) батаљона (примедба преводиоца)
