Јереј Сергиј Карамишев, публициста
Јереј Сергиј Карамишев сматра да брод Руске државности полако,али на прави начин, мења курс од либералног ка патриотском…
1.
Свако ко иоле зна о пловидби, зна и оно основно: курс брода не може да се мења нагло. И што је брод масивнији, то је теже да се са њим производе баш сви маневри. Брод Руске државности је велик. Према томе, и сила инерције му је значајна.
Вољом Господа Бога курс Русије се мења са либералног на патриотски. Мења се полако, да због наглих покрета не би дошло до катастрофе. Сви могући подухвати патриотског карактера, а ми их памтимо доста за последњих година, још нису чинили кардиналне промене курса брода, они су само успоравали његово кретање у либералном правцу. Без тих успоравања, тих превазилажења сила инерције, уопште се није могло. Истовремено је требало да се припремимо на промену правца, да нађемо потребан људски кадар, који је у стању да јој да одговарајући режим и ритам.
Изгледа да је сада све завршено. Русија полако али истовремено и поуздано, са потпуном немогућношћу да се врати на старо, мења правац. Једни се, они који су одавно чекали промене, радују, осећајући у себи навалу снаге и бодрости, и непоколебиве решености да постепено иду напред. Други, потпуно верујући Кормилару стрпљиво чекају наређења. Трећи, претерано импулсивни и нестрпљиви, ропћу: зашто смо још увек у месту? Четврти, које је либерални курс сасвим задовољавао, такође негодују: зашто смо стали, и где ми уопште идемо? И најзад, пети, људи који су прави непријатељи Русије, једноставно су бесни због схватања да су њихови напори, које су чинили да се наша земља нађе у смрдљивој, трулој луки њиховог либералног „раја“, били потпуно узалудни.
Баш таква се публика састала ових дана у Московском центру Карнеги. Обзиром да је била обузета невероватном охолошћу та је публика маштала да опет окрене ка правцу који је потребан америчком Стејт департменту не било шта, већ саму Божју Цркву. А за њом и – целу Русију. Тим, стварно криминалним покушајима, наше свештенство је дало муњевит одговор.
Међутим, да се вратимо либералном „рају“. Нека је наш Устав забранио државну идеологију. Нека је у њему прописан и примат међународног права. Наша државна идеологија се већ појављује из дубина народне самосвести, многи је осећају на неком интуитивном нивоу и радују се исто онако, како би се радовали изненадном сусрету са пријатељем кога нису видели јако дуго.
Одлуке међународних судова код нас се сада или ратификују, или их Уставни суд Руске Федерације одбацује. Међутим, да би такав начин рада постао чињеница, морао је да се уложи заиста велики труд. Одговарајућа одлука је донета од стране Уставног суда пре две године (7.децембра). А само три године пре тога је председник тог Суда В.Д.Зоркин написао чланак у коме је образложио одлуку. Али подршка Државне думе је добијена тек сада. То нам доказује да се промена правца брода не дешава тек тако. У наведеном као пример питању на то је требало чекати читавих пет година. И по читавом низу других праваца све је исто тако, а можда и горе, посебно у сфери образовања према којој су биле упућене најгоре рушилачке снаге, јер је требало учинити све како би Русија изгубила будућност.
Више од свих осталих су спремни да се ка новом, боље речено старом, традиционалном правцу, крећу Армија и структуре моћи. Њима се, као према команданту ескадре, окрећу и један део економије и део науке и образовања.
3.
Као у време Другог светског рата никакво масовно наступање није било могуће без артиљеријске припреме, а сада никакви покрети државне машинерије не могу проћи без снажне информационе подршке.
Пре две године, 9.децембра, без непотребне галаме је формирана државна информациона агенција „Росија севодња“ (тј. „Русија данас“). У њу су ушли РИА Новости, ИТАР ТАС, телевизијски канали: Први, ВГТРК, НТВ, Russia today, односно, формиран је снажан холдинг, који је способан да на информацином тржишту планетарне величине успешно конкурише најјачим западним информационим агенцијама.
Неке вреле главе позивају да се једном заувек затворе либерални медији. Изгледа да то није добар пут. А добар је – не затварајући их, дозволити да се деградирају до маргиналности, да се дозволи да саме иструле. Њихов мирис трулежи ће постати најбоља антипропаганда.
Не треба да се сада бавимо њима, већ државним медијима, код којих је снага инерције још превелика, код којих се за сликовитим декорацијама притајила пузећа русофобија. Пошто више немају снаге да делују директно и изазовно, они су у стању да врло болно, као што раде змије, угризу за пету.
Таквих змијица које раде за русофобију, нема мало. Добро је што су подле изјаве једног од њих, чије је презиме Андронов, запазили А.К.Пушков и Н.С.Михалков. Захваљујужи томе смо директно видели како поступа пузећа либерална цензура која дозвољава вређање, али не и врло културни одговори на увреде.
Ми мислимо на избацивање фрагмента из програма А.К.Пушкова „Постскриптум“ и на забрану приказивања на каналу „Русија 24“ програма „Истеривач ђавола“ Н.С.Михалкова.
Наведене чињенице показују да се води борба против либералне инерције, оне која гуши слободу речи. У рату се дешава да принудно повлачење представља залог победе, а присилно наступање – сведочанство пораза. Тако је сада самовоља либералне цензуре послужила као добра реклама забрањеном програму, и истовремено лоша по саму ТВ станицу. Обзиром да је постављен на „Јутјуб“ забрањени „Истеривач ђавола“ је већ виђен од два милиона гледалаца. То је миран народни одговор на канал који је одлучио да служи русофобима.
3.
Закономерно се код нас као најинертнија показала сфера финансија. Прихватање рада Центробанке и Владе које је изнео В.В.Путин у току последње конфренције за новинаре, охладило је неке усијане главе из реда патриота који су инсистирали да се у најкраћем року одустане од долара, да се одмах национализује Центробанка и сличне радикалне мере. Шеф руске државе као да је својим читавим изгледом, који има у таквим дискусијама, говорио: никакви нагли покрети нису потребни. Онај ко је изгубио хладнокрвност је већ напола изгубио.
У складу са постојећим Уставом наша Центробанка не зависи ни од кога у земљи: ни од њеног Председника, ни од владе, ни од законодавства. Она је замишљена као својеврсна «институција по себи». Али уколико се погледају чињенице – то се баш не би рекло! На њој се све одређеније осећа утицај Државе.
И уосталом – каквог смисла има бацати се копљем у онога од кога зависиш у најважнијем погледу? Ту мислимо на долар. Прво је неопходно да се та зависност прекине, а затим се и копља могу бацати.
Већ дужи низ година се у том правцу предузимају одређени кораци који се заиста осећају. Тако је све више међународних трговинских уговора који се закључују без учешћа долара. У трговини са Белорусијом, у години која је на измаку, долар се одмарао у 75 од 100 уговора, јер је посао рађен у националним валутама. У току последње посете Кини Д.А.Медведев је постигао договор о трговини уз коришћење наших националаних валута. Истовремено, Русија постепено смањује своје учешће у држању вредносних хартија САД.
Постоје све основе да се то о чему говорим назове антиглобализацијом. Само врло наиван човек може да мисли да она не изазива жесток отпор од стране коловођа глобализације под заставом САД. Њима је неопходан повод, као и свакој банди олоша, како би што дуже терали картароша да што дуже остане за столом за картање, само што су уместо карата на столу ти, свима добро знани, долари. За тако нешто им не треба давати повод.
4.
А уопште, због неких националних особина карактера, Русима је својствено да, како се оно каже, дуго прежу, али да затим без икаквог размишљања и отезања одједном остваре оно што су замислили. Значајан део таквог «упрезања» заузим психолошка припрема. Неопходно је неко заједничко решење којим се превазилази инертност већ на стадијуму планирања, како би поступак до ког се долази показивао црте монолитности.
На ту особину у своје време је врло спретно указао Н.Ја.Данилевски: «Стари ред ствари или једна страна ствари више не задовољава народни дух, њени недостаци се пројасњавају унутрашњој свести и постепено јој постају све омрзнутији. Народ се одваја изнутра од онога што треба да се промени или укине; до борбе долази и у самој народној свести, и када дође време да се старо замени новим, та замена се врши невероватном брзином, без трагова борбе, док су они који мисле да све мора да се дешава на исти начин, онај који они сматрају за нормалан, потпуно збуњени. У народној свести долази до оног истог процеса унутрашњег поновног рађања, који се дешава у души човека када он прелази из једног моралног стања у друго…»
Свет је по ко зна који пут стао и стоји запањен пред загонетком руског феникса. Само пре две деценије (а шта је деценија у историјским сразмерама – само брз трептај) Русија је била потпуно другачија. И ту се ради не о економији и другим спољним испољавањима живота земље. Ради се управо о унутрашњем препороду, до кога је сада дошло.
Свет се загледа и не препознаје: човек само што је био овакав, а већ данас је сасвим другачији. И онда почиње да објашњава промене до којих је дошло некаквим лукавим манипулацијама које је, како се чини, измислило руско руководство, некаквим хокус-покусима који стварност мењају на налошију страну. А у ствари – нема никаквих хокус-покуса. Дошло је до препорода или, ако можете то да прихватите – до васкресења руског и других народа који су му блиски.
5.
Има људи који, макар били и непријатељски расположени према Русима, ипак су осетљиви, и они су на неком подсвесном нивоу то разумели и пожурили да напусте њихове границе. Неко их назива пацовима који беже са брода који мења курс. Може да се деси да је међу њима јако мало пацова – то ће показати време. Други, ништа мање непријатељски расположени према Русији, људи који ипак у њој имају топло усхљебље, видећи своју психолошку неподударност са народом који је васкрсао одлазе у дубину његовог организма трудећи се да га разложе изнутра. Могуће је да не чак ни због неке посебне злурадости, већ само због своје природе која зна само да паразитира на нечем позитивном и којаи не може да створи самостално ништа позитивно.
Наведене особе са бесом самртника уједају Русију у само њено срце – у њену Цркву. Они су се затворили у сферама образовања, науке и културе. Они теже да разруше саму душу васкрслог народа.
Зато напори за обнову Отабине пре свега морају да се односе не на финансије, већ на наведене сфере. Реформе које су овде чињене последњих година биле су усмерене према формирању не народа, већ послушне биомасе која највише што је могла да постигне, то је да опслужује транснационалне компаније. Време је да се са наведеним реформама престане (зато што оне Русију одвлаче у смрт), а паразити да се избуку на светлост Божијег дана.
6.
Да констатујемо још један важан моменат: либерални правац је за Русију значио њено безусловно уништење у најкраћем року. Без обзира што су се позитивна померања констатовала још пре 15 година, снага либералног затрчавања, снага либералне инерције и даље наставља да се бави послом који је започела. За све ове године НАТО се врло усмерено и темељно кретао према самим границама садашње РФ. Да није било превазилажења инерционих снага, што није било нимало лако, и што је изазвало пренераженост целог Запада, војска и флота НАТО-а би већ била на Криму, а ми бисмо били натерани да се понижени склонимо.
Немамо где да се повучемо: опруга се стегла и сада треба само да се отпусти. Тај процес ће бити много тежи него што је то гурање Русије на либерално гробље на чијем ће улазу бити ознака «рај». Зато што је то наш исконски пут.
Испоставља се да је окретање Русије споро не само због њене унутрашње инерције, већ и зато што се за њом вуку друге државе и народи који у њима живе. Они унеколико успоравају наше кретање, али га тако чине још снажнијим, неповратнијим. Победа либералне идеологије у једној земљи утиче на друге, између осталог и на оне, где је она настала – на Западну Европу и САД. А у њима се све јасније испољава кретање ка антилибералним, конзервативним снагама.
Тако је табу државне идеологије које су у Русију донели либерали, одиграло са руским либералима ружну шалу. Драконска забрана било које теме само побуђује интелектуалну и емоционалну активност у вези с њом. Под покровом тајне та активност нам постаје све снажнија. Свет од Русије очекује нетривијалне поступке, а за њима и праве речи које могу да окрену вектор њеног кретања. Кретање је спремно да се појави као свеж зелени изданак испод искиданих остатака либералних догми. Способно је и да у себе прихвати енергију човечанства, да је оплемени и да се појави у новом, расцветаном облику.
Пошто се победе трули остаци либерализма Русија је у стању да на плану идеолошком, на челу човечанства, постане гарант мира у читавом свету, дајући добар пример заједничког постојања различитих народа и вера, сваког у сопственим границама. Неизрецива милост Божија је у стању да направи и то чудо!
————————–
Преузето са: http://ruskline.ru/news_rl/2015/12/21/rossiya_perebaryvaet_sily_inercii/
