Александар ШТОРМ
Пољска је ове недеље била шокирана сензационалном новошћу, која је објављена без обзира на све појачане напоре власти да је обавију велом ћутања. Испоставило се да је пољска влада прешла са ратне реторике према Русији, на дело. Она је тајно упутила пољске војнике у Украјину, у зону оружаног сукоба, притом кршећи Устав Пољске. Ми овде не говоримо о иницијативи приватних лица, авантуристима, хазардерима, адреналину и војним емоцијама, него говоримо о професионално припремљеним специјалним јединицама из састава армије Пољске.
У прифронтовску зону сукоба у источном делу Украјине упућене су три борбене групе од по шест људи у свакој, у пратњи официра војне обавештајне службе. Из потпуно разумљивих разлога њихова мисија је од самог почетка била покривена атмосфером максималне тајновитости, међутим, сада је познато да су они отпутовали личним транспортом (неколико аутомобила Toyota Hilux), њихови рођаци немају са њима апсолутно никакав контакт, сваки војник је био до зуба наоружан и добио је солидну резерву муниције (по две хиљаде патрона).
Већ те чињенице очигледно сведоче о томе да циљ њиховог путовања у Украјину није била локална ескурзија по прифронтовским рејонима, и чак ни мисија за обуку украјинских војника савременом војничком занату, него су пред њих били постављени чисто војни задаци.
Какве је задатке у зони оружаног сукоба могла реализовати релативно невелика група пољских војника? Можда је све ово историја из серија “много буке ни око чега”? уопште не, има се над чим замислити. Упућени у Украјину командоси – то је елита пољске армије, они дејствују под лозинком “Тихо и ефикасно” – располажу таквим техничким средствима и професионалном припремом која им омогућава да са успехом реализују најризичније борбене операције. Међу задацима за чију су реализацију они припремљени, не спада само ослобађање талаца, него такође и посебне диверзантске акције у залеђу противника, десанти, организација заседа и борбена дејства у густо насељеним местима. Занимљиво је да се јединица разместила на око 80 километара од линије фронта, према саопштењу једног од извора, у агротуристичком комплексу.
Одлуку о упућивању пољских командоса на фронт у Донбас донео је пољски министар одбране Антониј Мачеревич, притом нарочито не рачунајући на субординацију и чак ни захтеве пољског права, па тако и Устава по питању упућивања оружаних снага изван граница земље. Иако је процедура за доношење такве одлуке у законодавном актима јасно описана: одлуку о коришћењу оружаних снага изван граница земље доноси председник на иницијативу владе или председника владе (у зависности од околности), после чега одмах обавештава о својој одлуци председнике два већа пољског парламента – Сејма и Сената. Ни такве одлуке, ни таквог поступка, у овом случају није било.
У Пољској је Антониј Мачеревич већ дужи низ година познат по својој жестокој русофобији. Пре него што је постао министар одбране у влади која је формирана пре скоро годину дана, он је био хиперактиван у својој “смоленској секти” – многобројном друштвеном покрету за чије присталице је једина прихватљива верзија катастрофе у Смоленску (10. априла 2010. године у тој катастрофи је погинула целокупна званична делегација Пољске од 96 људи, на челу са тадашњим председником Пољске Лехом Качинским) била “експлозија у атентату који је организовао Кремљ”.
Управо он је у Пољској увео у употребу фразу “Смоленски злочин”. Доследно и одлучно, током последњих година, он је у оваквом духу говорио о катастрофи у Смоленску: “Руси су уз одобрење председника владе Туска (тадашњи премиејр Пољске, данас председник Европског савета – аутор) створили пирамиду обмана, свесно су разрушили и склонили остатке авиона, подметнули “црну кутију”, уништили друге доказе. Како назвати ситуацију када изгине сва елита, када народу одрубе главу?! То је објава рата од стране Русије, чак и ако следећи напад наступи за годину, две, пет – неопходно је знати за то да нам је објављен рат!”.
Многи Пољаци су јасно видели да тражење свуда и за све смртних грехова “од руку Путина и Москве” представља болесну опсесију Мачеревича и зато је у стварности нису узимали озбиљно. Међутим, шала се завршила када је Мачеревич постао министар одбране. Тада су га многи у Пољској одмах назвали “министар рата са Русијом”. Сада, када се сазнало за самовољну одлуку министра о слању пољских војника на Доњецки фронт, та шала се максимално приближила стварности: Мачеревич је објавио “свој сопствени” рат Русији. После последњег самита НАТО, који је одржан почетком јула ове године у Варшави, за време кога је Алијанса одлучила да на територији Пољске, Литваније, Летоније и Естоније размести по батаљон своје војске бројности око четири хиљаде војника, који би се смењивали по принципу ротације, пољски министар је тријумфално изјавио: “Коначно је заштићено источно крило НАТО!”.
Међутим, вероватно чак ни сам није веровао у редовна уверавања лидера земаља НАТО пакта о “трансатланској солидарности” и спремности савезника да заштите Пољску” – поготово што и размештање чак и четири обећана “ротациона” батаљона, према последњим саопштењима почиње озбиљно да клизи. Није случајно он започео експресно формирање снага територијалне одбране – систем у суштини близак партизанском покрету – које су усмерене, несумњиво, против “агресивне” Русије.
Поред тога, НАТО веома уздржано приступа сукобу у Донбасу и још уздржаније према питању подршке Украјини с тим у вези. Посебно се није сагласио са испоруком наоружања Кијеву, већ је помоћ ограничио слањем невелике групе инструктора, притом одвојено од рејона фронта (пољске власти, као и увек, енергично су узели учешће у тим мисијама).
Сва та уздржаност највероватније је раздраживала пољског “министра рата са Русијом”. Да ли је он одлучио да објављивањем “свог сопственог рата Русији – увуче НАТО у оружани сукоб у Донбасу? То је потпуно могућ сценарио.
Интересантно је како ће се завршити ова авантура, ако неко од пољских командоса падне у руке представника ополченија ДНР. Да ли ће он, на пример, ослањајући се на Женевску конвенцију о поступању са ратним заробљеницима, захтевати одговарајући третман? То је тајна за стручњаке по питању међународног права.
Но, највероватније ће учесник такве тајне мисије наступати у мундиру без знакова војног распознавања. Зато додајем: ако атлетски грађен заробљеник, са очигледном војном обуком, почне нешто да мрмља са несхватљивим акцентом, ствар је јасна: упит по том питању треба упутити Пољској у војну пошту командоса бр 1401 у Љубљинцу (омалени градић на југу Пољске). Или директно аутору ове авантуре, министру одбране Антонију Мачеревичу – адреса чак није ни потребна: његов кабинет се налази у згради која се налази буквално одмах преко ограде амбасаде Русије у Варшави.
Превод ФСК са руског: https://eadaily.com/ru/news/2016/09/29/sensaciya-polsha-uzhe-voyuet-s-rossiey-v-donbasse
