Владимир Нестеров
Пошто се вратио из Москве после преговора са Владимиром Путином, говорећи на церемонији одавања поште жртвама терористичких акција у Паризу, француски председник Франсуа Оланд је изјавио: „Званично вам обећавам да ћу учинити све како бих уништио ту армију фанатика.“ Пре тога је председник Француске обавио муњоносну серију састанака и разговора – прво са својим западним савезницима – Дејвидом Кемероном, Бараком Обамом, Ангелом Меркел, Матеом Ренцијем, а затим и са Владимиром Путином.
Општи резултат те дипломатске серије је тешко срачунати, а и уосталом – како се резултат може подвести под „општи“? Из штурих медијских саопштења мало се шта открива. Кемерон је изјавио Оланду да „у свему подржава дејства која је лидер Француске предузео ради борбе са ИСИЛ-ом“, обећао је да ће ставити Французима на располагање британску авиобазу на Кипру. Обама је уверио да цени билатералне односе са Паризом, али не види смисла да формира велику коалицију јер „САД већ припадају групи од 65 земаља које се заједно боре против ИСИЛ-а“, а у „руској коалицији су само две земље – осим Русије у њој је само Иран“. Позиција је потпуно јасна: Вашингтон је преко француског посредника још једном предложио Москви да учествује у имитацији борбе са тероризмом, којом се већ пола године бави америчка коалиција. На састанку у Белој кући Оланд је још једном поновио тезу да Башар Асад треба да поднесе оставку „што пре“ (та теза одавно изгледа као наметнута идеја у којој, ипак, може да се види и „светла, рационална тачкица“ западних политичара). Све у свему, што се тиче резултата састанка лидера САД и Француске код новинара је створен утисак да Оланд није успео да добије још неку праву војну обавезу од Обаме. А да ли је уопште хтео?
О чему се Оланд договорио на следећем састанку после Обаме, који је одржан са госпођом Меркел, не може се ни претпоставити. Из речи немачке канцеларке произилази само да „са ИД треба да се бори војним методима“, али то не искључује „политички процес“(?). А што се тиче италијанског премијера Матеа Ренција он је само потврдио намеру Рима да се придружи „глобалној стратегији“ за борбу с тероризмом, не прецизирајући у чему он види улогу и место Италије.
О резултатима преговора са Оландом, Путин је рекао: „Данас смо се договорили да појачамо наш заједнички рад на антитерористичком путу, да појачамо размену информација о борби с тероризмом, да организујемо конструктиван рад наших војних стручњака како би се избегло дуплирање и инциденти.“ Оланд се сложио да Русија и Француска у борби с тероризмом треба да делују заједнички и да удари РФ и Француске треба да буду координисани. Истовремено, француски председник је поново, као и у Вашингтону, поновио да „Асад у будућности Сирије не може да игра никакву улогу.“
Уз извесну расутост резултата „коалиционог“ маратона Франсуа Оланда, одређен интерес представљају и чланци познатог француског новинара Тијери Мејсана „Француска република је постала таоц“ и „Француска и Израел почињу нови рат у Ираку и Сирији“ који су, по траговима терористичких акција, објављени у Паризу 16. и 23. новембра.
Како пише Тијери Мејсан, на самиту Г 20 који је одржан у Анталији 15. новембра, Путин је својим колегама показао снимке са спутњика – колоне камионских цистерни које су по територији Турске превозили нафту, крадену у Ираку и Сирији ради њене препродаје. Јавно оптужен да финансира ИД (уз кршење резолуције Савета Безбедности УН) Ердоган је добро уштинут… Један од претходних чланака Тијери Мејсана Reseau Voltaire је говорио, позивајући се на изворе из Турске социјалистичке партије да незаконити извоз нафте води лично син председника, Билал Ердоган. ..
По Мејсановој верзији, на самиту Г-20 председници Путин и Обама су се договорили да се цистерне које представљају породични систем Ердоганових, уништавају, и да се тако заувек прекине са незаконитом трговином нафтом. У сваком случају, истог дана Централна команда САД је први пут у годину и по дана (!) ударила по цистернама у Ираку, а руске ВКС су истовремено уништиле огроман број таквих цистерни на територији Сирије.
Могуће је сложити се са гледиштем да постоје „принципијелне разлике у схватању онога што с дешава на Блиском Истоку између Русије, са једне стране, и САД и НАТО – са друге“. На једну од таквих принципијелних разлика указује, нама се чини бар, карта коју је 2013.године објавио New York Times, на којој су Сирија и Ирак исечени на неколико делова, издвојених по религиозно-етничком принципу – Курдистан, Алавитстан, Шиистан, Сунистан (овај последњи је био означен као зона контроле «Исламске државе», где је у јуну 2014.г. и био проглашен «калифат». Проучавајући карту из Њујорк Тајмса Мејсан подвлачи, да на њој нема места за хришћане Сирије и Ирака који је требало или да буду прогнани у Европу, или да буду уништени.
У светлу свих тих околности у новој, трећој етапи рата у Сирији који је, по запажањима француског новинара, почео 20.новембра 2015, главни циљ Запада може да буде не брзо свргавање Башара Асада (захтев за његово уклањање као најважнији услов регулисања може да се избрише) већ ослобођење севера Сирије од банди које су формиране у ИД… али не да би се на тој територији обновила власт законите владе, већ како би се ту формирала (псеудо) независна курдска политичка творевина и тако се направио први корак на путу поетапне ликвидације сиријске државности (Мејсан претпоставља да ће се користити шема којом је 2012.године растурен Судан).
