Мало ко је озбиљно схватио позив Ћамила Дураковића, бившег начелника општине Сребреница и лидера Покрета „Одговор“, упућен агенцији СИПА, да спријечи предстојеће сукобе присталица српских политичких партија на улицама Бања Луке, како се не би поновио „македонски сценарио“. Брига Дураковића за стање безбједности у Бања Луци била је више него провидна као и „омашка“ што се обратио директору СИПА и министру безбједности БиХ, кадровима СДС, а не Министарству унутрашњих послова Српске, институцији јединој надлежној за јавни ред и мир у Републици Српској. Али, како је окидач за Дураковићеву душебрижност била изјава Вукоте Говедарице, лидера СДС, да је спреман „да се побије у Народној скупштини“, и да се „ништа неће рјешавати док се добро не побијемо у Народној скупштини Српске“, ствари је лако увезати. Дураковић је знао да се у Бањој Луци припремају нереди, да су на удару институције Српске, а снаге које би требало да о томе поведу рачуна, по Дураковићу, треба да дођу из Сарајева. Знао је, такође, да и кавгаџије и „мировне снаге“ долазе из СДС, и да све раде за рачун Бакира Изетбеговића и његове политике.
И догодило се. Група опозиционих посланика је насилно ометала и прекинула рад Народне скупштине, а једино необично је да је „побуњенике“ предводио Драган Чавић, лидер НДП, минорне политичке партије коју представљају свега два посланика, док га је Говедарица попут млађег брата пратио у стопу. Сходно одлуци предсједника скупштине Недјељка Чубриловића, посланици су се повукли у другу салу, док су „побуњеници“ рјешењем удаљени са сједнице, те је скупштинско засједање настављено. Чавић и другови покушали су ући и у ту салу, али им полиција то није дозволила. Иако физичког контакта између посланика и полиције није било, Чавић је апострофирао Драгана Лукача, министра унутрашњих послова и испред опозиционара инсистирао на Лукачевој оставци, а стање у Српској оцијенио као „комбинацију апартхејда у Јужној Африци шездесетих година и јужноамеричких полицијских хунти из деведесетих година прошлог вијека“. Ако је и од Чавића, много је. Али, лијепа је то припрема за интервенцију међународне заједнице, којом из сјене координише Хојт Брајан Ји, аутор чувене кованице да је „руски утицај на Балкану малиган“.
Када слушате Чавићеве изјаве имате утисак да се ради о лику из цртаног филма, који друге настоји убиједити у своју фикцију. Али, све што се од Чавића и других очекује јесте да испровоцирају сукобе са полицијом, што би медијима на Сорошевим донацијама послужило да стање у Српској прикажу као диктатуру, фашизам, или, како је то Чавић већ рекао у интервјуу за дневни лист Блиц – апартхејд. А онда слиједе, баш као у Македонији, преговори којима би посредовао Хојт Ји, и тражио да се скупа са опозицијом формира прелазна влада, с тим да опозицији припада мјесто министра унутрашњих послова (баш тако је било у Македонији). Да, министар Драган Лукач је баријера коју треба уклонити, јер је оцијењено да је „Додик неуништив док је Лукач министар полиције“. Наиме, Лукач је проналазио луцидна рјешења у низу кризних ситуација, те су методи који су са успјехом примијењени у Украјини и Македонији у Српској доживјели дебакл. Прелазна влада би додатно дестабилизовала Српску а избори били одржани онда када би то „побуњеницима“ одговарало. Након што је Зоран Заев уз подршку албанских партија и страног фактора конституисао владу, услиједила је примјена Тиранске платформе која се заснива на дезинтеграцији Македоније. Треба ли правити паралеле у Српској и објашњавати ко игра улогу Заева, и да је основни циљ дезинтеграција Српске?
Добитник је, у сваком случају, Изетбеговић. Иако је заратио са многим политичким факторима у БиХ (са Драганом Човићем, лидером ХДЗ, са Фахрудином Радончићем, лидером СББ, са дијелом посланика своје партије који су се одвојили од СДА), али и изван БиХ (криза односа са сусједном Хрватском око градње Пељешачког моста у којој се Изетбеговић служи Ердогановим триковима), у Српској савезнике није изгубио. Један од њих, Драган Чавић, у свом типичном маниру замјене тезе, предсједника Српске назива „играчем Запада“, али у интервјуу под називом „Страни плаћеници нас називају издајницима“, не успијева објаснити како се онда Додик нашао на америчкој „црној листи“. Додику спочитава да је на власт дошао 1997. године уз помоћ тенкова СФОР-а, али не објашњава како та „ненародна власт“ тако дуго ужива народну подршку те већ трећи пут узастопце побјеђује на изборима. Уједно, јавни говор који Чавић користи док износи политичке ставове на нивоу је уличног жаргона.
Оно што заборавља јесте да је управо у вријеме његовог предсједничког мандата (тада је Чавић био предсједник Српске, а обављао је и функцију предсједника СДС) Високи представник Педи Ешдаун жарио и палио, мијењао устав, наметао законе, правио „црну листу“ на којој се само у једном дану нашло преко 50 функционера СДС. Људи су остајали без посла, чак и без личних докумената. СДС се од Чавићеве владавине никада није опоравио, али зато Ешдаун, када год посјети БиХ, похвали управо њега, Драгана Чавића.
Шта се може очекивати наредних дана и седмица? Чавићева дружина неће одустати. Вјероватно ће позвати присталице на нова окупљања с намјером да се користе, како су најавили, „ванпарламентарним средствима политичке борбе“. У случају већег окупљања демонстраната, вријеђаће и настојати да испровоцирају полицију. Уколико буде заказана сједница Народне скупштине, доћи ће да би ометали њен рад и потпуно га онемогућили, јер желе делегитимизовати институцију Народне скупштине. Министар Лукач подсјетио је да је СДС у рату био народни покрет и позвао своје ратне саборце који су у СДС да смијене Говедарицу, који рата није ни омирисао. Лукач је указао да је Говедарица недостојан да води партију која је имала важну улогу у борби за опстанак који је српски народ водио у отаџбинском рату. Да Лукачев позив није прошао без одзива свједочи и иступ Миће Мићића, градоначелника Бијељине и важног функкционера СДС, који је осудио примјену насиља у политичкој борби и апеловао на смиривање тензија.
Но, када члан главног одбора СДС-а и Министар за безбједност БиХ Драган Мектић јавно изјави: „Ја сам за македонски сценарио у Републици Српској и не видим ништа спорно нити лоше у таквом сценарију,“ онда се треба спремити за још опаснија искушења.
