Пре неколико дана, у деведесетој години живота, у Загребу је преминуо истакнути хрватски интелектуалац и историчар, Славко Голдштајн. Као што је по презимену лако наслутити, Голдштајн је био јеврејског порекла. То значи да по преовлађујућим мерилима у Хрватској он није могао припадати “хрватској крви и тлу.” Без обзира на ту околност која је отежавала статус покојника, ипак се мало ко надао бујици најпримитивнијих погрда којом је хрватска јавност пропратила нестанак овог угледног јавног радника из своје средине. Ево неколико карактеристичних епитета: “чифут,” “смеће,” “смрад,” “жидовски и орјунашки расист” (шта год би ово последње требало да значи), те неизбежно, “говно.” “Напокон једна лијепа вијест,” “Богу хвала!”, ширио “антихрватску пропаганду по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од њемачких нациста,” били су то само неки од одушевљених проширених коментара Голдштајнових хрватских суграђана. [1]
Изгледа да се римска девиза de mortuis nihil nisi bene у Хрватској не практикује. Ипак, општенародно ликовање поводом смрти овог угледног припадника хрватског друштва (макар да он, својим пореклом, не задовољава неке од кључних расних критеријума средине да би могао бити прихваћен и интегрисан) поново поставља у средиште пажње нека шира питања која се односе на менталитет и колективни морални профил покојникових суграђана. Та питања би требало да буду врло разумљива не само сваком Србину него — на основу управо изложеног — и већини припадника јеврејског народа.
Јер, пре седамдесет година, у срцу Европе, и то баш у Хрватској, догодила су се два масовна покоља, у оквиру Другог светског рата. На територији под контролом тадашње хрватске државе, која је функционисала између 1941. и 1945, дошло је до покушаја да се систематски истребе и униште два народа Поред сународника покојног Славка Голдштајна, то су били и — Срби.
Под утицајем нацистичких доктрина, Немци су свуда сабирали јеврејско становништво, које су затим масовно слали у злогласне логоре смрти. На такав начин, процењује се да су побили око шест милиона Јевреја. Специфичност НДХ је била у томе да је тамо масовна ликвидација јеврејског становништва била у потпуности поверена хрватским властима. Славко Голдштајн — чија недавна смрт је у Хрватској прослављена са ликовањем — један је од малобројних преживелих јеврејских срећника са територије Хрватске из тог периода.
У “Независној Држави Хрватској” српски народ је био стављен ван закона, а убити Србина или опљачкати његово имање постало је не само право него и патриотска дужност сваког Хрвата.
По немачком историчару Карлхајнц Дешнеру (Karlheinz Descher), усташка недела су незамислива без надахнућа које је пружио Старчевић:
“Њихов духов ни родоначелник, Анте Старчевић, заступао је гледиште да Срба уопште нема, а све оно што се српским зове да мора исчезнути, због чега су Срби, како је Старчевић писао, предмет кланице. По тој доктрини, наступише сад усташе против Срба, народа који на Балкану стоји културно на највишем ступњу, али није био католички…” (K. Deschner: Abermals Kraehte der Hahn, Stuttgart 1962)
Током четворогодишњег покоља, према компетентним проценама уништено је око 750,000 српских живота.
Поред формалне паралеле између немачких и хрватских злочина, постоје и извесне разлике — барем ако би се поредили ставови Немаца и Хрвата.
Док се сви одговорни Немци данас ограђују од Адолфа Хитлера и његових расистичких идеја, идејни инспиратор хрватског злочина против Срба, Анте Старчевић, од Хрвата је био признат и слављен као “Отац домовине” и пре, и за време, и после геноцидне оргије које је његово учење надахнуло током Другог светског рата. Он је то исто и данас, после репризе те оргије у Хрватској, деведесетих година прошлога века.
Бес на Српство
У немогућности да оствари своје мегаломанске амбиције, Старчевић је тражио некога да свали кривицу за све хрватске проблеме и невоље. Кривца је нашао у Србима који су — културно и економски напредни, национално свесни и јаки — тада сачињавали једну четвртину становништва Хрватске.
Развијенији српски национализам створио је снажне српске политичке странке у тадашњој Хрватској. Као четвртина становништва, Срби су, разумљиво, били и снажан политички фактор, који није имао симпатија према правашким идејама Старчевића и круга његових истомишљеника.
Старчевић је нашао решење окомљујући се на Српство. Као ни аустроугарске државне установе, Старчевић ни Српство једноставно — не признаје. На типично својствен начин он “аргументише” да Срби нису никаква нација, јер немају документа! По Старчевићу, то би требало да буде нека врста феудалне повеље. Према томе, то нису никакви Срби (јер он тврди да таква нација не постоји) већ је то мешавина Цинцара, Влаха, Мартолога, Цигана, Арнаута и Грка, који својим присуством “оскверњују” (скрнаве) свету хрватску земљу. Србе су, тврди Старчевић, створили Беч и Пешта да би имали пету колону у Хрватској и да би спречили стварање хрватске државе. Зато Старчевић псује Србе као “влашки накот,” “посрбице,” “служинце,” итд.
И Јосип Хорват, један од најбољих хрватских историчара, потврђује да “у Старчевићевим кресевима … распром доминирају личне навале у којима је пречесто ultima ratio псовка … С том методом служит ће се Анте Старчевић у будућим својим политичким борбама.”
Од негирања народности кратак је пут до негирања људскости. Старчевић одузима Србима све што је добро и присваја Хрватима.
“Старчевић наступа као хрватски национални империјалиста,” наставља Хорват. “Старчевић хрватство протеже на цијели српско-хрватски простор: и сам Душан Силни за Старчевића је одвијетак ‘прејасне хрватске династије Немањића, који кроз вијекове као краљеви владаху източно-сјеверних покрајинах Херватске’.” [2]
Лишени својих национално-културних и историјских обележја и вредности, Срби у Старчевићевом наказном приказивању губе и људске карактеристике, постају уљези, накот. Тако је Анте Старчевић формулисао “философску” подлогу за зверства усташких кољача у том моделу од “хрватског државног права,” геноцидној НДХ.
“Славосербска пасмина” — геноцидна шифра за српски народ
Анте Старчевић, та “најлуциднија хрватска глава” (М. Крлежа) чији су ultima ratio биле псовке (Јосип Хорат), наслањао је своје расистичке, антисрпске доктрине на појам “славосербске пасмине,” којим је етикетирао цео српски народ.
За Старчевића, “славосерби”, одн. Срби, нижи су од животиња (најнижег ступња савршенства), па стога нису достојни да се убрајају у људска створења:
“Они су сужањска пасмина, скот гнуснији од икојега другога. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора и ступањ ума, душевност. Славосрсби нису потпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свијест; они не знаду као људи читат; њих се никакав наук не прима; они не могу бити гори ни бољи него ли су; они су, изузев окретности и препредености које даје вјежбање, сви у свему посве једнаки.” [3]
Из ових “размишљања” Оца Домовине следи закључак: истребити ове расчовечене креатуре није грех; напротив, очистити хрватску домовину од њиховог присуства је патриотска врлина. Геноцидно семе усташтва, чији су опаки плодови процветали 1941 – 1945, посадио је Анте Старчевић половином деветнаестог века.
Усташе су добро упамтиле Старчевићеву лекцију. У Старчевићевим “Изабраним списима,” штампаним у Загребу 1943. године, усташки идеолог Блаж Јуришић објашњава појам “славосерби” на следећи начин:
“У појам риечи славосерб сабрао је Старчевић сва најгора својства човјека, у првом реду сужањство, које му је најодвратније. Изразом славосерб хоће Старчевић да њихову сужањску ћуд прикаже као појачану на другу потенцију, јер латинске риечи sclavus и servus значе роб и слуга.”
Јуришић затим цитира самог Старчевића из његових “Неколиких успомена”:
“Славосерби су смеће народа, врста људи који се продавају свакому тко и пошто их хоће, и свакому купцу дају Херватску у наметак; … људи који су по својој сужањској нарави против свему што је добро, славно, величанствено; који су се као заклели херватски народ збрисати с лица земље, тер о тому и раде.” [4]
Као што се види, и параноидан тон, да Срби раде о глави Хрватима, чиме се хрватски прогони рационализују као поступци нужне самоодбране, Хрвати дугују својој “најлуциднијој глави,” Анти Старчевићу.
Становиште, са кога је Старчевић посматрао Србе, било је изразито расистичко, тако да је Стјепан Бућ потпуно у праву када Старчевића хвали као претечу Хитлерове расне идеје. [5] Исправно је писао правашки првак Јулије Маканец у Загребу 1944. године:
“Славосрбска пасмина био је за њега [Старчевића] строго ограничен социолошки појам, и та славосрбска пасмина угрожавала је — по његовом мишљењу — племениту расу Хрвата, т.ј. чистоћу и карактерну снагу хрватске расе. Премда је Старчевић био склон идејама француске револуције, то он ипак није присташа науке о једнакости људи, него је заступао мишљење које појам народа доводи у непосредну везу са појмом расе и крви.” [6]
Горњим ставовима једва да је потребан икакав закључак. Расчовечавањем српског народа, лишавајући га у својој пропаганди свих националних и људских ознака, Старчевић је психолошки припремао Хрвате, манипулишићи њихове перцепције и умртвљујући њихову савест, за зверски обрачун са беспомоћним српским живљем током Другог светског рата.
Значење геноцидне етикете “Славосерб”
Према томе, важност Старчевићеве идеологије за Хрвате је неоспорна. Да пређемо сада на детаљније излагање Старчевићеве геноцидне стратегије уперене против српског народа.
Зашто користимо израз “геноцидна стратегија”? Зато што се он чини најприкладнијим у овом случају. Старчевићева антисрпска пропаганда се креће на неколико нивоа, од ликовање над српским несрећама све до отворених геноцидних претњи. Дакле, то је добро разрађена вишеструка пропагандна концепција која обухвата и подстицање на покољ и оправдање покоља. Јер, када се Срби лише својих људских и народних ознака, када се коначно расчовече и унаказе у очима Хрвата, поклати их престаје да бива грех и претвара се у велико патриотско дело чишћења домовине од “влашког накота.” То је дело за које се надбискуп врхбосански Шарић у време НДХ, док су свуда око њега Старчевићеве идеје на најзверскији начин бивале спровођене у праксу, цинично изразио да “не узнемирује нашу вјерску и католички савјест.”
Пређимо сада на детаљнију анализу компонената Старчевићеве геноцидне стратегије где се, пре свега, издваја етикета “Славосерб.”
Веома је важно да пречистимо значење једног од кључних појмова у Старчевићевој геноцидној терминологији — а то је израз “Славосерб.”
Као што је познато, наслов једног од главних Старчевићевих радова је управо “Пасмина Славосербска.” За тровање хрватских маса антисрпском мржњом, тај израз је био идеалан, али од онога тренутка када је продро у културни свет, када се за употребу тог епитета сазнало изван унутрашњег хрватског дискурса, постао је извор неизмерне срамоте и бруке за Хрвате.
Да би, како-тако, пред иностраном културном публиком заташкали ствар, доцнији хрватски публицисти су измислили теорију по којој је израз “Славосерб” општа морална а не народносна (одн. да је етичка, а не етничка) категорија, која се не примењује искључиво на Србе.
Тако, на пример, хрватски публициста др М. Габријел у својој биографији Старчевића пише:
“Старчевић је створио посебну правашку терминологију. Ријеч ‘Славосерб’ Старчевић је створио за ознаку посебног типа човјека.” [7]
Истакнути хрватски историчар Јосип Хорват такође покушава да изглади ствар:
“Мисаона срж те Старчевићеве крилатице је философска, за њега су ријечи Славен, Србин деривати ријечи servus, sclavus, роб, сужањ, ознака карактера: Славосрбима означује Старчевић у свим народима групе безначајника, подлаца, компромислија, људи који не могу и немају храбрости ни за слободну мисао ни за слободну акцију. То је за њега онај етички олош који треба онемогућити и искоријенити у сваком народу, који жели бити снажан у животној борби.” [8]
Чак и на први поглед, ово је врло натегнуто и неубедљиво тумачење.
У сваком случају, најпозванији је сам Анте Старчевић да се изјасни шта је хтео да каже и да ли је крилатицу “Славосерб” користио у моралном или народносном смислу. Ево шта он о томе пише у “Писмима Мађаролацах”:
“Име Славосерб етничко је за ту пасмину, оно се никаквим другим именом не да достојно замијенити.” [9]
Мистерије више нема. Старчевићеве геноцидне тираде против “пасмине славосербске” нису биле уперене уопштено против моралних покварењака, којих има у свим народима, него су циљале колективно на један одређени — српски — народ. Јер, то је по Старчевићу етничка, а не морална категорија.
Према томе, хрватска брука пред културним светом и даље стоји: ружећи друге изразима од којих би се и Хотентоти постидели, Хрвати су само успели да цивилизованој јавности пруже више него поразну слику о себи самима. Отуда покушај неких од њихових просвећенијих глава да ствар накнадно пренесу на морални колосек и да на такав качин прикрију своју острашћену расну мржњу.
Расна деградација Српства
Старчевић се није заустављао на општим местима, нити је своју пропаганду ограничавао само на оптужбу да су Срби виновници хрватских несрећа. Он је Србе систематски и грубо карикирао и омаловажавао са чисто расистичког стајалишта.
Срби су, по њему, смеће, сужњи, преваранти:
“Ово је смеће сужањах Еуропе, Азие и Африке. Ну сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како нпр. свиње за блато. Да се сброје све опачине ових злочинацах Лепоглаве, оне не би дале три постотка опачинах што их у потаји снује, и у згоди чини најбољи, најпоштенији Славосерб. Ако то нећете держати за недвојбену истину, ви ће будете вазда налазити превареними.”
У продужетку, Старчевић извлачи свој геноцидни закључак из претходне формулације, према којој су Срби спремни за свако зло као што су свиње увек спремне да се ваљају по блату. Треба, каже он, “свињам на пут стати, за да не могу људе драпати.” [10]
Геноцидни сигнал је јасан сваком хрватском читаоцу: ако су Срби опаке свиње које људе “драпају,” и ако тим “свињама” треба стати на пут, за то постоји само један начин. Свиње се кољу. Старчевићева методолошка алузија добија пун смисао тек у оквиру стварних збивања која су уследила, усташког покоља 1941 – 1945, и подједнако жестоких зверстава током “домовинског рата” деведесетих година.
Старчевић је Србима приписао само најгоре и најниже, животињске инстинкте и карактеристике:
“Славосерби су смеће народа, врста људи који се продавају свакоме ко их и пошто хоће, и свакоме купцу дају Херватску у наметак; врста људи, које ће сватко, ако се не да више, купити и за здјелу крумпира; људи, од којих најврснији можда би добили од праве владе да чисте луле; људи, који су по својој сужањској нарави проти свему што је добро, славно, величанствено; који су се као заклели народ херватски збрисати с лица земље, тер о тому раде.” Није згорег у мало проширеном облику поновити овај елоквентан цитат. [11]
“Крађа и прељуба,” додаје Старчевић, “нису им ништа.” [12]
Геноцидне претње
У претходним излагањима документовали смо крајње антисрпски став хрватског националног идеолога и “Оца домовине” Анте Старчевића. Читава поколења Хрвата између друге половине деветнаестог века и 1941. била су отворено подигнута и одгајена у духу идеја које је Старчевић проповедао. Како се показало не само у периодима током Другог светског рата и затим деведесетих година, већ и данданас када је Хрватска прекривена споменицима, улицама и трговима у част Анте Старчевића, хрватске масе и припадници разних друштвених слојева опчињени су Старчевићевом науком. Ако се идеје по својим плодовима познају, однос према десеткованом српском становништву у постјугословенској хрватској држави је непобитан доказ живог утицаја Старчевићевих идеја.
Међутим, ма колико наведени Старчевићеви ставови према српском народу били патолошки, параноидни и нецивилизовани, ипак ћемо допустити могућност да би скептични читаоц могао да одговори да они не прелазе ону критичну границу која пуко непријатељство дели од потстицања на геноцид, у овом случају на физичко уништење српског народа.
Сада ћемо том скептичном читаоцу пружити непобитне доказе да Старчевићева антисрпска опсесија није била само академске природе, већ да је клање Срба било изричита тачка на програму духовног вође хрватског народа, и то на бар пола века пре него што се први усташа латио за каму.
Старчевићева књижевна дела врве од експлицитних геноцидних претњи уперених против српског народа. Али ни једна се не може мерити са следећим пасусом:
“Још се нисам окерљао од синоћне муке и стиске. Дођох у пиварницу код ‘Филаретове браде’ за видети тко тамо долази, за чути шта се тамо говори. У њој нађох који се мерко держаше. Одмах опазих да то нису Нашинци; к њима сести несмим, далеко од њих несмим, јер неби могао чути њихов разговор. Нетом што ми баба донесе криглец, ето нетко загерми да се сва соба стресе. ‘Славосербских можданах да се најидем, славосербске керви да се напијем.’
Па наставља: “Лагао би да кажем да ме над тими речими перпор необузе. Они готи се само посмехнуше, па ме погледаше, тер се держаше као да су привикнули на такове наруџбине. Тако и баба, него она ме керваво погледа, па замакну.” [13]
Овај пример канибалске културе требало би превести на све светске језике.
Анализирајмо, за тренутак, наведене редове.
Старчевић овде описује атмосферу у једној типичној хрватској крчми, коју је посећивао. То је било најмање пола века пре него што су Срби у злосретној “унитаристичкој Југославији” Хрватима ишта лоше могли да учине. И о чему су Хрвати тада разговарали, шта су прижељкивали? Да се наједу српских мозгова и да се напију српске крви! Иста “култура,” исте канибалске преокупације, као и сто година доцније, за време “хрватског прољећа” 1971. када су певали, “Ми Хрвати не пијемо вина, него крви од српскога сина.”
У истом “књижевном делу”, Старчевић и на другом месту позива на физичко злостављање српског народа:
“Ако, дакле, мислите да Славосерби не стоје дубоко испод животиње, да они нису права сужањска пасмина: покажите ми иједну другу животињу, која се не уклања од оне стране од које добија ударце. Тому накоту дај кору круха, па га удари, па га дери до кости.” [14]
Овде видимо сливање две геноцидне теме: да су Срби испод животиња, т.ј. да се уопште не убрајају међу људска бића, и да их треба немилосрдно ударати и драти до костију. Ово су све праслике усташких зверстава, алузије на нечувена дивљаштва (пијење српске крви, сакупљање српских очију, драње коже са још живих српских жртава) које су Старчевићеви духовни потомци буквално упражњавали у својој чудовишној НДХ, од 1941. до 1945. године.
У “Пасмини Славосербској,” Старчевић наводи још један пример хрватске бестијалности, али са неприкривеним задовољством и имплицитном препоруком да то треба поновити:
“Вјешала за ону пасмину [Србе] биаху најстраховитија места смрти. Било да Хервати то нису знали, било да их је знао гнев преузети, они нису кривце вјешали: Сењани у Перушићу набише их на ражањ пак их испекоше.” [15]
Старчевићеве геноцидне претње, као што смо у неколико наврата видели, полазиле су од чисто расистичке основе:
“Народ је херватски познао нечисту керв која му је ону срамоту и несрећу задала; народ херватски сматра ту керв за туђу, славосербску; народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах.” [16]
Суштина претње је јасна: нечиста српска крв загађује свету земљу хрватску, што Хрвати неће дуго трпети. Када дође време, они ће се те “нечисте крви” отарасити, а виновнике своје “срамоте и несреће” казнити!
У овој примитивној формулацији “најлуцидније хрватске главе” (да поновимо, по Мирославу Крлежи [17]) налазимо, можда, квинтесенцију хрватске расистичке и геноцидне мисли.
У “Писмах Мађароланцах,” Старчевић наставља да прети да се обрачуну са Србима време ближи:
“Тако сте ви Славосерби народ херватски осрамотили и омразили код свих народах. Али време вам је на измаку.” [18]
Распиривањем најпримитивнијих националистичких страсти, Старчевић је успео да својим геноцидним духом задоји читава поколења Хрвата. Њему је невероватно пошло за руком да своју мржњу и параноју пренесе на читаву једну нацију. Ево како Старчевићев хрватски биограф , М. Габријел, резимира Старчевићеву идеологију:
“У борби за опстанак Хрвати не смију бирати средства, јер да се спаси и осамостали славни род Хрвата, ниједно средство није лоше. И када је Старчевић у своме бијесу јавно бацио Србима да су ‘цигански накот зрео за сјекиру,’ а његове присташе дочекали бурним одобравањем почетак хрватско-српске борбе до истраге, сврставани су сви тријезни људи, који у овој борби виђеше несрећу и зло, у славосербску пасмину.” [19]
Изјаве Анте Старчевића, опште признатог препородитеља и духовног вође савремених Хрвата, не остављају места за сумњу да су усташки злочини били припремани деценијама пре него што је 10. априла 1941. била проглашена НДХ.
У Старчевићевим списима налазимо једну широко разрађену геноцидну антисрпску идеологију која почива на следећа три постулата: (1) Срби су расно инфериорна пасмина, која загађује хрватски животни простор; (2) Хрвати су славан и велики народ, чији напредак онемогућавају Срби; (3) Хрвати имају право и дужност да своју ‘свету земљу’ очисте од српског баласта, силом ако треба, пошто су Срби ‘накот зрио за сјекиру’.
Прихватљивост Старчевићевих идеја у хрватском друштву, у оквирима много ширим од усташког покрета, може се ценити и по писању листа првака Хрватске сељачке странке, Стјепана Радића, у броју од 22. септембра 1914. године, дакле док је још трајао први Поћореков напад после аустроугарске објаве рата Србији, да су “Срби у Хрватској Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су, дакле, Влашки накот зрио за сјекиру… Они су смет и сврбеж на тијелу хрватског народа.” Тако их квалификује гласило ХСС, највеће (како би се данас рекло, mainsteam) хрватске политичке странке под Аустроугарском a такође и у Краљевини Југославији, чији су представници седели у избегличкој влади у Лондону.
И преузимање српских националних вредности, и злонамерно приказивање српских националних особина, и расна деградација Српства, и најзад отворене геноцидне претње упућене српском народу играју одређену улогу у Старчевићевом настојању да се хрватски народ психолошки припреми за задатак. Тај задатак усташе су извршиле за време Другог светског рата, и на просторима који се налазе у власти хрватске државе створене после разбијања Југославије крајем прошлог века — он се на разне начине још увек врши.
Закључак: социјална патологија једног бедног и несретног народа
Хрватски челници одлично знају да је хронично осећање инфериорности психолошка слаба тачка код хрватског народа. Са или без разлога, Хрвати су убеђени да цео свет на њих гледа снисходљиво, да их нико не цени, а Срби поготово.
Сваки народ, као сваки појединац, настоји да стекне углед, добар глас и поштовање себи равних. То је нормално. Народ у својој историји тражи разлоге зашто би други требало да га поштују. Чак није важно ни да ли ће га други стварно поштовати. Битно је сазнање да има богату историју, испуњену великим стремљењима и достигнућима. Такво сазнање испуњава га вером у себе и самопоуздањем, па када туђе поштовање понекипут изостане, то нема трагичних психолошких последица.
Код Хрвата, ствар је сложенија. Док су околни народи хиљаду година стварали своје националне државе и установе (ма какве оне биле), или су се херојски борили за своју слободу, или су барем били неки осетан фактор на историјској позорници, Хрвати су тај дуги период провели углавном као мирни кметови, прво Мађара, затим Хабсбурговаца.
У деветнаестом столећу, мањи европски народи почели су да се буде из вековног сна наметнутог туђинским окупацијама. Сваки од њих је, претражујући своју прошлост, нашао понешто као потврду своје вредности пред суседима и пред великим народима који су словили за културније и напредније у тој епохи. Хрвати су нашли мало тога што би могло да се пореди са тековинама околних народа. Срби су имали своју снажну средњовековну државу и легенду о Косову, Грци — сећање на јелинску славу. Бугари су имали претензије на некадашње царство; расцепкане италијанске државице — на културу ренесансе и, још давније, на величину Рима. У поређењу са њима, хрватска прошлост (мада у томе нема ничег срамног) није била испуњена нарочито великим делима и догађајима, а хрватска култура била је позајмљена.
Деветнаести век, век немилосрдног такмичења малих, тек еманципованих народа за самопотврду пред културном Европом, Хрвате је гурнуо у душевну кризу и оставио им у наслеђе хронични комплекс ниже вредности и импотенције. Амбиције духовних вођа хрватског народа превазилазиле су прескромни историјски капитал којим је хрватски народ располагао. Челници су одлучили да компензацију траже не стварањем сопствених духовних вредности, него уништењем оних чије су остварене вредности претиле да Хрвате баце у засенак.
“Отац домовине,” Анте Старчевић, за све хрватске недаће бацио је кривицу на Србе, или “пасмину Славосербску,” како их је називао.
Завист је тако постала полигон националне свести. Геноцид се претворио у планирано средство националне политике.
Сада је сваки Хрват, сваки “кумек,” могао мирне душе да закоље сваког Србина, да га обеси о најближу врбу, или да га звизне секиром као зрео накот. Према учењу Оца домовине и његових наследника, оно што би се под нормалним околностима сматрало злочином, и за шта би гризла савест, постало је света дужност и велико дело националног самопотврђивања.
Формула је нађена.
Манипулишући код хрватског народа психолошким стањем неадекватности, хрватске вође су успеле да нормалну тежњу да се стекне поштовање околине изопаче у једну лудачку мржњу.
Та мржња се претворила у незапамћену геноцидну оргију током Другог светског рата и наставља да се исказује тамањењем и прогоном свога објекта, до данашњих дана.
Доказ тезе да у основи те мржње лежи комплекс ниже вредности у односу на Србе налазимо у дијалогу између вајара Ивана Мештровића и Поглавника НДХ Анте Павелића, објављеног у усташком гласилу “Хрватска,” који излази у Аргентини, у броју за април-мај 1975. године. Разговор је, по белешци која прати текст, вођен у “банским дворима године 1943”:
“Мештровић: Ви знате да ја нисам ни тренутка посумњао да ће Ниемци изгубити рат.
Павелић: Нити ја. Али да нисмо прогласили своју независну државу, сви народи би нас сматрали смећем, а не народом.
Мештровић: Зар независност значи да морамо један другог клати, ако се не слажемо?
Павелић: Народ вели: тко се не освети, тај се не посвети.
Мештровић: А шта ће бити с нама када се Балкан нама освети?
Павелић: Они су били већ увјерени да смо рођене слуге. Најприје аустријске, па онда њихове. Сигурно нас сада више поштују него прије.”
Овај дијалог је богат материјалом за анализу психијатрима и социјалним психолозима. И политолозима, наравно, уколико размишљају о начинима како да се најбоље постигне “регионална стабилност.” Али најважније од свега је да се Срби замисле над психом која се оцртава у овим редовима. За нормалне њуде, поштовање се стиче као награда за неку вишу моралну вредност или достигнуће. Истинско поштовање, као и љубав, психолошки је незамисливо без слободе код онога ко га даје и моралне вредности код онога коме се пружа.
Изгледа да су Хрвати једини народ на свету чије вође другачије мисле. Анте Павелић је 1943. године сматрао да Хрвати само покољем могу да обезбеде поштовање српског народа.
Даљњи коментар може се препустити психопатолозима, моралистима и криминолозима.
__________________________________________________________________________________________________________
Упутнице:
[1] Политика, 16. септембар 2017.
[2] Јосип Хорват: “Анте Старчевић,” Загреб 1940, стр. 96
[3] Исто, стр. 133-134
[4] “Анте Старчевић: Изабрани списи,” Загреб 1943, приредио др Блаж Јуришић, стр. 535
[5] Стјепан Бућ је у НДХ био истакнути усташки идеолог и један оснивача хрватске “Национал-социјалистичке партије.” Аутор је књиге “Темељне мисли науке Анте Старчевића,” Загреб 1936.
[6] Јурије Маканец: Entwicklung des Kroatischen Nationalismus,” Загреб 1944, стр. 19
[7] М. Габријел: “Отац Домовине, Др. Анте Старчевић,” Загреб, нема године, стр. 221
[8] Јосип Хорват: “Анте Старчевић,” Загреб 1940, стр. 308
[9] Анте Старчевић: “Писма Мађаролацах,” Сушак 1879, стр. V
[10] Исто, стр. V
[11] “Изабрани списи,” op. cit., стр. 535
[12] Анте Старчевић: “Пасмина славосербска,” Загреб 1876, стр. 103
[13] “Писма Мађаролацах,” op. cit., стр. 26
[14] Исто, стр. 76
[15] “Пасмина славосербска,” op. cit., стр. 42
[16] Анте Старчевић: “Неколике успомене,” Загреб 1870, стр. 58
[17] http://krlezijana.lzmk.hr/clanak.aspx?id=2141
[18] “Писма Мађаролацах,” op. cit., стр. 125
[19] “Отац домовине Др Анте Старчевић,” op. cit., стр. 196
