Ислам на раскрсници – од вјере до тероризма. Муслимански заборав и изнјеверени темељи ислама

389

Град Маглај одувијек је имао своју интелигенцију и своје отпаднике. Свакако и свој однос са Тешњом који је понекад био парадигма сукоба радничке средине и раје против радикалне усташке копилади (некад) и исламистичких звјери (данас). Судбина Едхема Мулабдића, аутора првог модерног романа код Бошњака, „Зелено бусење“, иначе, дуговјечног комшије и пријатеља моје фамилије, прије свега прадједа Ибрахима Хаки Галијашевића, без имало сумње свједочи о томе.

Прву етнологију појединих региона (Доње Тузле, Бањалуке и Тешањског котара) те значајан допринос у финансирању изградње Земаљског музеја у Сарајеву 1886. те приватне везе са Арсеновић Николом познатим београдским и јужно-словенским технологом и етнографом, довео је истог за чувара музеја у изградњи, уз личног пријатеља Ћиру Трухелку на мјесту кустоса музеја и избор за директора већ 1903. год. О томе постоји сачувана преписка између мог прадједа са Трухелком а дио тога је давно објавио кустос Зеничког музеја Фикрет Ибрахимпашић Фићо. Прадјед Ибрахим као богат и самосталан човјек и прије него што је напунио тридесет година, подржао је 1900. године Едхема Мулабдића, Сафвет бега Башагића и Османа Нури Хаџића око идеје покретања првог националног и културног часописа код Бошњака, „Бехар“.

Убрзо се у подршку овим процесима укључио и рођак, син Арифе Галијашевић, рођене тетке мога прадједа, иначе по злу надалеко познати Павелићев доглавник Адемага Мешић, који је, што због ривалитета богатих тешањских трговаца а што због отвореног сукоба око везивања муслимана за српску или за хрватску националну идеју, сасвим негативно дјеловао на те муцаве почетке изградње и дефинисања етничког идентитета.

Ибрахим Галијашевић је био наклоњен српској идеји а Адемага Мешић Хрватској, и он је ту своју идеју, као један од најбогатијих трговаца у БиХ (касније и банкар), наметнуо у многим интелектуалним круговима. У стварности, Адемага Мешић био је један од највећих културних мецена у Босни у првој половини 20. века и дугогодишњи донатор листова Бехар, Огледало, Муслиманска свијест, те заједно са Хакијом Хаџићем и оснивач листа Хрватска свијест. О Адемаги Мешићу Дервиш Сушић је написао сљедеће:

„Отужно би било наводити цитате из Адемагине поданичке кореспонденције с Павелићем и из његових изјава по усташкој штампи; изјава из чијих редова бију умоболно и крваво искошене претензије и амбиције. Кад су усташе и Мачекове чете – сви под фесовима, године 1941. у Кладуши и око ње, покупили око 7.000 Срба, од тринаесте године па навише, и повели их некуд, кад је кладушки кадија одјурио у Загреб и лично захтијевао од Џафербега Куленовића, предсједника бивше ЈМО, и од доглавника Адемаге Мешића да се ухапшени Срби одмах врате кућама, Џафербег и Адемага нису ни трепнули, ни макли прстом да помогну. Кад се кадија вратио из Загреба, усташе и мачековци су већ почели покољ Срба. Само у кладушкој цркви је побијено неколико стотина жена, стараца и дјеце. Кадија је, у знак протеста, скинуо фес и заувијек напустио Кладушу“.

Данас, чини се, то никоме није битно. Данашњи Бошњаци, у принципу, имају малу памет и кратко памћење, али мој прадјед је у нашој породици оставио као успомену једну реченицу коју је често, у приватном разговору волио да изговори Осман Нури Хаџић, кога је прадјед убјеђивао, готово три деценије након покретања „Бехара“, да напише књигу о исламу и да појасни, тачније „да са неба спусти на земљу, међу људе, и Божију Ријеч и Мухамедово посланство“. У пријатељским разговорима, Осман Нури Хаџић, који ће 1931. године објавити такву књигу (Мухамед а.с. и Кур’ан), одбијајући ту мисију, која би била финансијски подржана, волио је да изговори и понавља једну мисао:

„Знаш, Ибрахим беже, ислам је најбоља вјера али су муслимани најгори људи, па не знам како да пишем о исламу а како о муслиманима; није то нимало лахко“!!!

Објашњавајући овај период, у фамилији је сачувано предање о том приватном односу који је увијек неодвојив од историјске свијести глобалне групе и будуће нације.

Свакако се кроз историју мјењао однос према Едхему Мулабдићу који је анатемисан због културног и јавног дјеловања у злочиначкој НДХ али се мјењао однос заједнице вјерника и према Осману Нури Хаџићу и његовој књизи, која још увијек представља најпотпунију и најлибералнију студију о најважнијим Изворима ислама – Кур’ану и Сунету.

Пишући о идентитету у вјери, Осман Нури Хаџић је увјек истицао да ослободити се својих народних коријена, одвојити се од онога што је народу блиско, како би се приближио ономе што му је далеко, управо значи лебдјети попут слободног атома, па уз своју, полагати право и на друге припадности; а то значи властитој, родној идеји домовине, нације и културе супротставити вјеру и цивилизацију, као једну или више изабраних домовина. Другим ријечима, увијек ће бити других идентитета, подјела у вјери, језику, раси и посебности, који снажно ометају тежњу ка савршеној унутрашњој комуникацији и транспарентности народа према себи самоме. Не постоји, дакле, осим за Бога – свјетска тачка гледишта која би укључила све људе и сваки облик живота, као истурена позиција, која омогућава да се обухвати тоталитет есенција што долазе изнад и испод земље или са земље: са Сјевера, Југа, Истока и Запада.

Суочио сам се и лично са тим рјешавајући проблем прве муџахединске базе коју је Алија Изетбеговић, уз асистенцију Шефика Џаферовића и Шемсудина Мехмедовића, направио у селу Бочиња након Дејтонског мира и Устава.

Примјер одсуства „памети“, исламске агресивности и конкретног напада показао се у недјељницима „ЉИЉАН“ и „САФФ“ те на исламском веб порталу „Нови Хоризонти“, од стране заједничког аутора, по имену АХМЕД РУЖДИ:

„ …Од понедјељка, 17. до четвртка 20. јула 2000. године, у близини већ легендарног села Бочиња, група Бошњака, не својом вољом привремених становника села Бакутић, блокирала је регионални пут Завидовићи-Маглај. Према њиховом казивању, окупљање и блокада пута протест су због присилног исељења које им пријети, како би се Срби, предратни становници тог села, вратили својим кућама. Иницијална каписла за њихово окупљање била је наводно погрешна информација да у селу Бочиња треба иселити заједницу муслимана, која многима боде очи, управо зато што су у питањи муслимани који настоје живјети по правилима за која они сматрају да су исправна и да одговарају исламским прописима.

То окупљање привукло је толику пажњу, да је, поред, покоља муслимана у Чеченији, убијања муслимана у Индији, отимачине муслиманске земље у Палестини (о чему не вриједи трошити ријечи, јер, забога, кога још брига за те исламске фундаменталисте, њихову (не)срећу да су муслимани, пошто као муслимани немају људска права, резервисана за остали “цивилизовани” свијет), поред осталих кризиних жаришта у свијету, о свјетском пороблему малог босанског села Бочиња расправљао чак и Стате Департмент. Но, да о тој хипокритској недосљедности “цивилизованог” Запада, не говоримо. Интересантно је нешто друго.

Новомонтирана власт Маглаја, на челу са једним од млађахних јуришника Милошевићеве “антибирократске револуције”, чувеним мошевачким револуционарем, који носи лијепо име Џевад и још љепше презиме, Галијашевић, улизујући се Уреду Високог представника и Међународној заједници, крши све прописе ове земље, па проглашава ванредно стање и још, рушећи све одредбе војне дисциплине, непосредно се уплиће у систем руковођења и командовања Оружаним снагама и пријети употребом ТО.

Иначе, сваки, иоле писменији правник, зна да одлуку о употреби Оружаних снага, може донијети само Парламент, а ефективно командовање има само шеф државе.

Да Галијашевић није нечији (антимуслимански) фаворит, да је тако шта рекао неки од опћинских челника, који рецимо припада СДА, био би смијењен, још док би изговарао те небулозе. Иста власт, улизујући се својим налогодавцима, купи јефтине и демагошке поене на ничим обавезујући флоскулама о правној држави, уставности и законитости и добија плебисцитарну подршку Међународне заједнице која добро профитира на нашој биједи. Ми, иначе, добро знамо, како они, баш у Бочињи, функционирају.. .“!

Ето приче у муслиманима и њиховом разумијевању своје вјере а посебно о њиховој неспособности да усвоје и примјењују оно најбоље што је ислам дао.

Како, они такви, да схвате Бога и оно што се од њих као вјерника очекује?

У ствари: ни човијек, ни земља, ни рај, ни пакао, не одговарају људској визији, као ни сам Бог, али та слика, коју чува љубоморно пред свијетом и вијековима добро плаћено, покварено свештенство, је извор сваке нетрпељивости, раздора и сукоба.

Хоџе су створиле ту тачку, на којој се Божја воља дефинише као насиље и мржња, крвава и осветничка жеђ за убијањем и баш на том мјесту, у крилу те идеологије, стасају будући инквизитори и исламски фанатици опасани бомбама. Они су изградили лаж унутар које вјерска идеја престаје бити наука и љубав према ближњем и одбацује сав историјски значај, сву духовност, сав позитивни минули рад, видно упрљана пред одсјеченим главама властитих комшија, пред бомбашима самоубицама који са собом воде у смрт десетине жена и дијеце – пред лудацима који бомбама разарају џамије, јер су „шиитске“ или су сунитске!

Онај ко ту може открити Божију вољу и Божији знак – ко убиство невиних може оправдати својом преданошћу Богу – онај ко слави Бин Ладена, Завахирија и Багдадија, Ал Каиду, Нусру и Даеш, 11/9. или Шпанску жељезничку станицу – тај је луд и сигурно није муслиман, и тај никада неће схватити смисао Божије поруке, објављене у Кур’ану.

У модерном свијету, ријетко која заједница испуњена подозрењем, ксенофобијом и осјећајем „повијесне нелагоде“, може покушати да учини напор и разумије стварност: Талибани су убице, примитивне, феудалне, крвожедне звијери, а Бин Ладен, Завахири, Багдади и Алија представљају само прототип бедуина из доба џахилијата, прије објаве. Гдје су ту муслимани – у којој се њиховој акцији налази добро дијело – шта је то Богу угодно што су учинили, зар Бог од муслимана тражи крв невиних умјесто доброчинства – зар Бог од вјерника очекује да се убијају, да буду ближи смрти него животу – зар Бог тих вјерника није Бог моћи и мудрости а не бог свирепе и покварене терористичке акције?!

На овом мјесту, расправљајући о већинском разумијевању ислама и поруке коју је Бог преко Мухамеда послао људима и народима, треба говорити о тој идеји, том кукавичјем јајету, потуреном и босанским муслиманима кроз умоболне, феудалне и параноичне визије Алије Изетбеговића. Идеја агресивног препознавања различитости – која препород духа повезује са силом и тиранијом, уз причу о исламском друштву као о друштву у коме муслимани легитимно могу терорисати све што је другачије, чак и оне међу собом који не желе то друштво и односе који ће све подјармити и унизити.

Људска визија Бога као искривљена свијест препозната је и много раније:

„Колико је то наивно и глупо јер, кад би волови, коњи и лавови имали руке, и кад би могли да сликају и стварају умјетничка дијела као људи, коњи би сликали богове као коње, волови као волове – сваки би род стварао божанска тијела по своме обличју. Јер, Етиопљани праве своје богове као црне и тупоносе док Трачани кажу да су њихови богови риђокоси и да имају плаве очи“! (Ксенофан из Колофона – „Елегије“, фрагменти 15. и 16.)

Идентификацијом Божијег са сопственим ликом, трагањем по прошлости уз објављивање апсолутних истина само је један од израза људске тежње да докучи смисао живота и његову сврху, постајање и трајање а, затим, нестанак.

Свјест о немоћи и страх од непознатог покретали су човјека на пут религије, филозофије, науке… Религија, као вјековни балзам за друштвене патње народа, мјењала се кроз историју, као што се мјењало друштво и друштвено и културно искуство.

И више од тога: религија открива и нуди смисао овоземаљском животном бесмислу и патњи – а он је у Богу. Бог је, у ствари, одговор на искушења и патњу; он ствара из ничега, оживљава умрло и уздиже понижено; кроз Бога живот добија какав-такав смисао у реинкарнацији, чија могућност настаје тек послије смрти, када је све готово.

Што и јесте сврха религије, смисао њеног учења, по коме овоземаљски живот нема сврхе, нити је треба имати, сврха је на другом мјесту – у другом животу. Вјерски службеници, утјеривачи овоземаљског безнађа и идеологије покорности, постају свједоци Божије моћи, коју нису видјели ни осјетили, али знају шта ће Бог одлучити. Властиту немоћ и незнање, као кофер, човијек носи са собом на други свијет, пред Бога, који је праведан и који ће одлучити о загробној судбини сваког паћеника.

„Еј, ропски свете!

Куда ћу побећи с образа твога,

С образа твога трпежљивога?

Да пропаднем у земљу,

Од љуте срамоте са твоје грехоте?

Ил’ у небо да скачем?

У небо?

Та ту је тек

Најропскије блаженство

Блажених робова,

Највећа самовоља –

Бог! …“

(„Еј ропски свете“ – Лаза Костић)

Вјерско учење није фатализам, рећи ће учитељи вјере; то је само исказивање пуног повјерења у Божији разум и Божију вољу; у његову љубав према човјеку, према вјернику, чију ће вјеру праведно наградити, на другом свијету.

У „Анти-Дирингу“ Енгелс религију дефинише као „фантастично одражавање у главама људи виших сила које владају над њима“ , тј. као стање у коме земаљске силе добијају облик надземаљских снага. Енгелс уочава да живот није тежак због религије и њеног учења; религија је за њега само конзистентан али апсолутно неадекватан и погрешан одговор на тежак живот.

Тешко би било пронаћи одговор на питање шта је старије: човјеков страх пред силама чије посљедице осјећа а чији смисао не може докучити или, пак, човјекова тежња да то сазна и уопште тежња за знањем (филозофија). У почетку је цјелокупно људско мишљење било митотворно, прожето и засновано на митовима. Као такво, оно је израз човјековог емотивног односа према стварности, према свијету који га окружује и у коме он није способан да разликује сопствену индивидуалност од објективне стварности. Из властите немоћи, које је свијестан, човјек бјежи у визију туђе, ничим ограничене моћи, којом компензира властиту духовну празнину и физичку немоћ пред грандиозним силама природе – којима он подмеће постојање разума и рађа се Бог.

У промијени јесени и прољећа, у борби између живота и смрти, човјек је проналазио паралелу са властитим постојањем. У томе је наслућивао неку силу, коју није знао објаснити али од које је захтијевао и очекивао спас од болести, побиједу над смрћу и опроштај гријеха. У прошлости, током много миленија, с кољена на кољено, преносила су се разноврсна и богата митска (грчки: mythos – казивање, причање) и вјерска предања, која су у себи садржавала и много мудрости и филозофије.

Према индијским митским и вјерским предањима, вјерске химне индијских брахмана, зване „Веде“ (Веда – знање), спјеване у славу богова сунца, воде и ватре, чине најстарије споменике санскритске књижевности. Потичу из 14. вијека прије нове ере и дијеле се у четири групе: Риг – Веда; Шама – Веда; Атхарва – Веда и Јажур – Веда. Затим, ту је и Махабхарата: филозофско – религиозни и витешки еп Хиндуса, од око 100.000 стихова, описује борбу Бхарате са Пандовом и пропаст правог Бхарате. Рамајана је еп настао у четвртом вијеку прије нове ере (24.000 стихова у седам књига), описује доживљаје Раме, сина краља Дашарате, у коме се утјеловио бог Вишну. Рама се бори за спас своје отете жене Сите све до тренутка док је коначно не спаси. Упанишада је заправо дио Веде и представља филозофско-религиозне расправе, неке врло старе из предбудистичког доба а неке секташке из наше ере. Зенд-Авеста (сендваста – жива ријеч), представља свету књигу зенског народа старих Перзијанаца и њихових потомака, Парса и Гебара. Темељ јој је религиозно-филозофско учење Заратустре. Међу те почетке религиозне и филозофске мисли могли би убројати и „Бабилонски епос“ или „Гилгамешепос“ исписан на 12 глинених плоча, на којима има података и о древном потопу. У Кини, опет, таоизам представља мјешавину прастарог шаманизма и филозофије двају кинеских филозофа – Лаози и Зхуангзи. Буда, Конфучије и Заратустра, најзначајнији мислиоци старе Азије, појављују се као кулминација једног историјског процеса у коме филозофија нема снаге да се ослободи вјерског и митског односа према стварности, те уз промишљање о животу и смрти тражи ослонац и помоћ надземаљских сила.

Код појединих народа те силе представљају божанства са конкретним именом: код Вавилонаца је то Мардук, код Феничана Адонис, код Египћана Озирис. Германи су својим боговима приписивали свијест о кривици и учили да ће, „у сутону богова“, заједно са свијетом и богови бити повучени у пропаст. Стари Грци били су политеисти, своје молитве упућивали су боговима лова, љубави, љепоте, рата и мира те Врховном господару свих богова – Зевсу. Стари Римљани славили су властите императоре као спасиоце и избавитеље.

Од ових прапочетака вјеровања развили су се цјеловити концепти вјеровања, обреда и симбола – створено религијско вођство и религијска хијерархија, и не само то; изграђен је један универзалан поглед на свијет који се уз догматско учење у много чему наслања и на научна достигнућа епохе. Алегорије и метафоре у вјерским књигама, рјечитошћу и интелектом умних вјерника постаће пророчанства и Божја воља, написана па реализована. Тако су настале и развијале се модерне религије. Данас религије имају различите поставке и поступке, зависно од историјске свијести која ту религију обликује.

Хиндуизам познаје три пута до спасења и то: дјела, сазнање и предање.

Будисти сматрају, да је за сво зло овог свијета крива, искључиво, тежња за животом. Зато је коначни циљ будизма гашење живота и прелазак у нирвану.

Кршћанство и хришћанство сматрају да без обзира на сву узвишеност покушаја да оствари спасење, оно је немогуће ако не признаје јединог, правог Бога, оног који се открио у Библији. И многе друге религије имају своје писане, вјерске ауторитете, односно свете књиге, путем којих се Бог обратио вјерницима (Талмуд, Веде, Кур’ан).

Кур’ан је главни извор цјелокупног ислама. То је прва и посљедња инстанца којој се треба обратити у свим питањима која су у вези са исламом. Како је алегорија увијек била „језик богова“, то су она питања на која није било јасног одговора у Кур’ану рјешавана анализом живота Мухамеда а.с., његових поступака, савјета и препорука – забрана или прећутних одобравања. Из овога је настао и формулисан други извор ислама – Сунет.

Скуп Асхаба који су се састајали са циљем тумачења појединих Кур’анских одредаба или да вјећају шта је по неком питању Мухамед а.с. рекао или наредио, шта је одобрио или забранио, зове се Иџмаи – Умет, а Његове одлуке чине трећи темељни извор исламске догматике и права (иначе Асхаби су угледни и учени другови Мухамеда а.с.).

Четврти извор ислама је правна аналогија, Кијаси – Фукаха. Њоме су се користили већ први насљедници Мухамеда а.с. а разрадили су је правници и научници. Међутим, стварна суштина ислама исказана је на јасан и недвосмислен начин у Кур’ану, тако да се сви ови помоћни извори ислама тумаче као израз људске несавршености, неспособности да се у потпуности схвати Божји језик чак и када је Божја намјера схваћена. Кур’ан је „јасна књига“, која сама истиче и објашњава правила свога тумачења. Кур’ан чини 6360 ајета (по Панџа – Чаушевићевом пријеводу, мада број није строго одређен).

Ајети који имају јасно и чврсто значење су „уммул китаби“, тј. основа и темељ Кур’ана.

Они ајети који на први поглед немају чврсто и одређено значење могу се тумачити само према јасним ајетима (Кур’ан 3/7 стр. 71 и 72 – пријевод Панџа – Чаушевић).

Кур’ан је, дакле, Божја објава, упућена људима и народима са циљем да потврди раније Божје објаве и да народе уједини у исламу. У најкраћем: ислам је вјера и цивилизација муслимана (цивилизација као укупност правила живота, како интелектуалног, тако и умјетничког, моралног и материјалног, у једном друштву).

У вјерском смислу, „муслиман“ је особа која бол свладава и живот предаје једном једином Богу. Особа која вјерује у оно што је објављено Мусау и Исау, која слави Кур’ан објављен Мухамеду а.с. и која прихвата ислам као вјеру, најсавршеније и посљедње воље једног и јединог Бога.

Темељи ислама дефинисани су „шартима“ – Божјим заповједима.

Дини – исламски шарти, њих тридесет и три, могу се подијелити у заповиједи: о исламском вјеровању (шест иманских шарта), о исламским дужностима (пет исламских шарта) и о исламском обреду (четири абдестска, три тејемумска, три гусулска и дванаест намаских). То је, наравно, само једна од многобројних подјела постављених ради лакше перцепције суштине и функције ислама.

Исламско вјеровање – Иман, чини шест темељних истина:

  1. Аменту биллахи – вјеровање у Бога,
  2. Ве мелаикетихи – у Божје мелеке,
  3. Ве кутубихи – у Божје китабе, објаве,
  4. Ве русулихи – у Божје посланике, пејгамбере,
  5. Вел јевмил ахири – у судњи дан,
  6. Ве бил кадери, хајрихи – вјеровање да све што се догађа, ве шерихи миналлахи теала бива по Божјем одређењу.

Главне исламске дужности – Дин – чине:

1.Очитовати припадност исламу – Келиме и Шехадет

2.Клањати прописане намазе

3.Постити мјесец Рамазан

4.Давати зекат (покљањати властита добра, давати милостињу…)

5.Обавити Хаџ.

На жалост, вријеме вјеровања и људске бриге због обавезе извршавања дужности је прошло. Ислам је постао политика смрти и мисао да је свађа акција, а грубост исто што и енергија, да убити другачијег или му нанијети увреде значи исто што и задати му ударце.

Муслимани вјерују да је свака уздржљивост у говору и дјелу – слабост, а сваки покушај сарадње и толеранције – чиста дангуба, и да се сва животна борба састоји од непрестаног убијања и наизмјеничног лавежа и режања. Још увијек муслимани пате од нереда, насиља и неправде, исувише су навикли да их подносе са подмуклим роптањем или да се буне против њих већ према временима и околностима. Између осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст живот. За све друго муслимани су неосјетљиви и неприступачни. Због тога, све чешће се на истоку и западу поставља питање: да није дух већине муслиманских народа заувијек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго осим сљедећег: да трпе насиље или да га сами чине.

И да се хуманистички потенцијал и не може пробудити, јер га никада није ни било.

 

Наставља се…

 

 

 

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.