Када су немачке трупе ушле у Загреб, десна рука Анте Павелића Славко Кватерник је 10. априла 1941. године путем радија објавио стварање Независне Државе Хрватске (НДХ), на простору Хрватске, делова Босне и Херцеговине и Срема. Кроз НДХ је повучена демаркациона линија, која је делила немачку и италијанску сферу утицаја дуж линије Самобор – Петриња – Босански Нови – Приједор – Бања Лука – Јајце – Доњи Вакуф – Травник – Високо – Сарајево – Прача – Устипрача – Рудо. Касније је ова линија померена мало јужније.
У саставу овог само формалног сателита Трећег рајха (којим нису управљали Немци, већ само усташе) живело је више од 2 милиона Срба, што је чинило једну трећину укупног становништва НДХ. Како показују „Документи Павелића“ („The Pavelic Papers“), све заједно „мањине (Срби, Јевреји и Роми) чиниле су више од половине укупног становништва НДХ. Ипак, усташки режим је одмах започео кампању „чишћења“ Хрватске од оних које је министар унутрашњих послова Андрија Артуковић (дипломац фрањевачке гимназије у Широком Бријегу, БиХ) назвао „незаситим паразитима“. „Ужасна масовна убиства су згрозила чак и закореле нацистичке официре, који су протестовали у Загребу и Берлину… Најшокантније за италијанске војне и цивилне посматраче било је учешће представника свештенства у масовним убиствима: агресиван став Павелића према „проблему мањина“ имао је безрезервну подршку сарајевског надбискупа и десетина других, могуће стотина, представника нижег свештенства, посебно из фрањевачког реда…“ [1]. „Као следбеник оснивача Хрватске странке права, Анте Старчевића, вођа усташа Анте Павелић назвао је Србе главним непријатељима хрватског народа. Повремено је усташка пропаганда чак негирала заједничко порекло два народа, тврдећи да су Хрвати били „изгубљено племе Гота“ (дакле, „Аријевци“ у нацистичком смислу), а Срби – раса робова, доведених на Балкан као резултат турског освајања… Србима је у Независној Држави Хрватској теоретски (а у већини случајева само теоретски) било дозвољено да пређу у римокатоличку веру и стекну права која су била резервисана само за „расно чисте“ Хрвате… Министар образовања усташа и Павелићев повереник Миле Будак објаснио је расну политику НДХ према Србима у својој злогласној формули да ће усташе „трећину побити, трећину протерати и трећину превести у своју веру“, претварајући Хрватску у „католичку државу у року од десет година“ [2]. У јулу 1941. Будак је изјавио: „Усташки покрет је заснован на религији. Зато наши поступци проистичу из наше оданости религији и католичкој цркви“ [3].
„Геноцидно тројство“ у виду Немачке, Свете Столице и Независне Државе Хрватске против Срба, Јевреја и Рома деловало је усклађено како теоретски (расна теорија), тако и практично (теорија је прешла у праксу геноцида). Притом, колико год парадоксално, „трећи сувишни“ овде је била Хитлерова Немачка, за коју је био важан само стабилан, без унутрашњих побуна, стратешки простор. У први план је изашао Ватикан, који је настојао, како примећује савремени српски истраживач Лазар Лукајић, „да успостави границу на Дрини, што не значи, међутим, заустављање његових нападачких амбиција на тој реци“ [4].
Зашто су се злочиначки планови поклопили управо у области где живе „западни Срби“ (западно од Дрине)? Ствар је у томе што је још од времена османске окупације овај крај постао снажно упориште српске мобилизације и отпора [5]. Тако су река Дрина, „западни Срби“ и њихов главни град Бања Лука (данас главни град Републике Српске) доспели у центар геостратешких планова за „велику трансформацију“ простора југа Балканског полуострва од стране Римокатоличке цркве и служећи као инструмент у реализацији њених планова усташа. Поновимо тезу да су нацистички Трећи рајх и фашистичка Италија били практично неми посматрачи, чији су војни и цивилни службеници оставили сопствена сведочанства о без претеривања ужасним зверствима усташа.
Већ у априлу 1941. године, усташка власт, успостављена у Бањалуци, добила је подршку муслимана из организације „Млади муслимани“, као и водеће организације Католичке акције „Крижари“ [6]. Међутим, „Млади муслимани“ су играли споредну улогу.
Циљ усташа је био промена етничке структуре у области Бањалуке: чишћење „западних Срба“.
Ово није била спонтана одлука, још 1939. године будући поглавник (фирер) НДХ Анте Павелић означио је Бањалуку као „центар велике хрватске државе“. „Према разрађеној „структури“ у Бањалуци је требало да буде административни, у Јајцу војни, а у Загребу – културни центар Независне Државе Хрватске“. План је укључивао католичење, хрватизацију и асимилацију муслимана Бањалуке и уопште муслимана БиХ као „племенитог“ најчистијег („рајнсте“, како је Павелић говорио Хитлеру) дела хрватског народа, његовог „цвећа“. 6. јуна 1941. године у Фушлу и Бергхофу, током сусрета Павелића са Хитлером и Рибентропом, поглавник их је упознао са својом идејом да Бањалука постане престоница НДХ. Објаснио је то речима: „…биће тешко управљати земљом из Загреба. Зато ће тамо морати да остану само одређене политичке власти, а део владиног апарата ће се преместити у Бањалуку“. Први корак у том правцу требало је да буде „пресељење у Бањалуку потпредседника усташке владе на челу са потпредседником Куленовићем и неким департманима, што би посебно утицало на муслимане у смислу њихове подршке усташкој влади“. 4. маја 1941. године оно се заиста тамо преселило. Том приликом Осман Куленовић је изјавио: „Ускоро ће се у Бањалуку преселити ветеринарски и шумарски одсек, а за неко време ће се преселити и цела хрватска државна влада“ [7]. Шеф усташког штаба у Бањалуци Виктор Гутић је у својим пропагандним наступима оцртао контуре будућег усташког пројекта „Нови Васјуки“: „на изградњу државних зграда биће потрошено две милијарде динара“, „у околини Бањалуке биће изграђена једна од највећих радиостаница у Европи, биће изграђени модерни аутопутеви и железничке пруге“, „овде ће радити око 60 хиљада људи“. Камен темељац прве административне зграде усташа у Бањалуци положен је 23. јула 1941. године. Истовремено, подразумевало се да ће „бити спроведено грандиозно чишћење целе хрватске Крајине“, а посебно Бањалуке, од „нежељених елемената“, пре свега Срба. 28. маја 1941. године Гутић је изјавио: „Сада морам да приступим грандиозном послу чишћења хрватске Босанске крајине од нежељених елемената, посебно Бањалуке, јер она постаје престоница независне Хрватске… Вођа и хрватски министри једва чекају да стигну у очишћену Бањалуку, и то ће бити брзо, јер ћемо и ми брзо радити. Ја ћу овде бити снажна гвоздена метла“ [8]. Нагласимо: ово нису били планови ни циљеви немачке војне команде, ово су биле „унутрашње хрватске ствари“ – чишћење „западних Срба“ од стране усташа.
Међутим, ово није била ни „геополитика по усташки“. Они су били само инструмент за реализацију много старијег и обимнијег пројекта.
Папа Пије XII је 14. јуна 1941. године именовао Ђузепеа Рамира Марконеа, поглавара бенедиктинске опатије Монтеверђине, за апостолског визитатора (представника) у НДХ. Већ следећег дана Марконе је имао два дуга разговора са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем. 5. августа Марконе је посетио Павелића. Капелан поглавника, фрањевац Дионизије Јуричев, изјавио је да „свако мора бити усташа“, али шта је то значило показала је обимна акција насилног прекрштавања Срба из православља у католицизам, која је почела у августу 1941. године. То је рађено толико масовно и брзо да су у неким областима усташке власти престале да обраћају пажњу на било какве формалности преласка. У НДХ је у ту сврху при Директорату за обнову („Ravnateljstvo za ponovu“), у чију је надлежност спадало право располагања имовином одузетом од оних који су били означени као „непријатељи хрватске државе“, основан Верски одсек, чији је циљ био превођење становништва из православне вере у католичку. Акција преласка претворила се у систем, а о томе да су њени размери морали бити колосални, убедљиво сведочи број „милиона новообраћених“, који је био предвиђен у плану прекрштавања српског становништва [9].
Усташко „чишћење“ почиње ликвидацијама српске духовне и световне елите 1941. године – владике Платона Бањалучког, протојереја Суботића и познатог уметника Шпире Боцарића.
- фебруара 1942. године догодио се највећи покољ Срба у целој историји НДХ, извршен у току само једног дана на руднику Раковац и у три села у околини Бањалуке – Дракулић, Шарговац и Мотике.
Покољ 7. фебруара 1942. године, као „чин програмиране промене демографске структуре у Бањалуци и њеној околини“, био је озбиљно припремљен у сарадњи са одредом поручника Јосипа Мислова и монахом-фрањевцем Мирославом Филиповићем (познатим и као Томислав Филиповић, касније добио надимак-ново презиме „Мајсторовић“, он је „Отац Сатана“ или „Брат Сатана“ у зависности од обраћања монаху као „отац“ или „брат“), који је припадао братству фрањевачког манастира Петричевац код Бањалуке.
Деловање Мирослава Филиповића, како истиче савремени српски истраживач Предраг Лазаревић, „по форми психопатолошких изопачења превазишло је „индустрију смрти“ Аушвица“ [10].
„Пут патологије“ Филиповића, који је прошао пут од монаха-фрањевца до команданта логора смрти Јасеновац (нагласимо, Јасеновац је систем логора смрти, а не концентрациони или радни логор), рођен је у босанском граду Јајцу 5. јуна 1915. године од оца Антонија и мајке Марије. Сматра се да му је мајка била Српкиња из породице Радуловић, а породица његовог оца је променила веру и прешла из православља у католицизам. Године 1938. Мирослав се придружио фрањевачком реду у манастиру Петричевац у Бањалуци, где је узео монашко име Томислав. Након периода послушности, 30. јуна 1933. године примио је монашки постриг, завршио гимназију, уписао се на Филозофски и теолошки факултет у Сарајевском универзитету. У септембру 1939. године посвећен је у свештенички чин, а средином следеће године постао је капелан (свештеник) манастира у Петричевцу. Убрзо се повезао са хрватским политичарем и усташом Виктором Гутићем (будућим усташким поглаваром Бањалуке) и придружио се фашистичко-терористичком усташком покрету. Након пуча 27. марта 1941. године у Београду, када је споразум између Краљевине Југославије и Немачке поништен, Хитлер је донео одлуку о интервенцији у Југославији. Београд је бомбардован 6. априла, а већ 10. априла немачке трупе су ушле у Загреб, чији су грађани цвећем засипали нацисте који су улазили у град. Истог дана усташа Славко Кватерник је објавио стварање Независне Државе Хрватске. Мирослав Филиповић се одмах јавио да постане самопроглашени војни капелан усташких оружаних снага. Због непослушности, самовоље и веза са усташама, у јануару 1942. године му је упућен „указ о премештају“, којим је именован за капелана у области Рама-Шћит (северна Херцеговина). Међутим, уместо да прихвати ново именовање, прешао је у Другу бригаду главног корпуса у Бањалуци (елитна војна формација усташа) [11].
Мирослав Филиповић је био главни иницијатор масовног убиства становништва 7. фебруара 1942. године у три села – Дракулић, Шарговац и Мотике – недалеко од Бањалуке. Тамо је убијено више од 2300 Срба, од којих 550 деце. Од остатака 2291 жртве идентификовано је захваљујући напорима политиколога и социолога Лазара Лукајића, а број убијених је утврђен на 2400 људи. У Дракулићу се, према сведочењима преживелих, догодило следеће: „У школски разред је изненада, током часа, ушао Мирослав Филиповић, кога је учитељица добро познавала. Познавали су га и деца, јер је често пролазио кроз села Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. За њим је ушло дванаест усташа, који су стали поред катедре и табле, окренувши се према клупама и деци… Филиповић је наредио учитељици да подигне једно српско дете са клупе. Она је, не знајући шта ће се догодити, изабрала и извела лепу и уредну девојчицу Радојку, ћерку Ђуре Гламочанина. Учитељица је мислила да дете треба нешто да рецитује, као што је то било раније. Када је Радојка пришла катедри, монах ју је зграбио, подигао на катедру, извадио нож и заклао је тамо, пред очима друге деце, учитељице и усташа. Затим се мирно и достојанствено, као језуита, обратио усташама, рекавши им: „Усташе, овде ја, у име Бога, христијанизујем ове наказе, а ви ме следите. Ја први примам сав грех на своју душу, ја вас исповедам и ослобађам свих грехова“ – наводи речи Филиповића историчар Душан Лукач [12]. „У разреду је међу децом настала паника, вриштали су, покушавајући да побегну. Под претњом убиством Филиповић је наредио учитељици Добрили Мартиновић да издвоји сву српску децу, коју су усташе затим извеле у школско двориште. Филиповић је наредио деци да трче у круговима по дворишту, а на одређеној удаљености поставио усташе. Извадио је камен и рекао: „Децо, гледајте!“ и почео да ножем убија православну децу. Нека од њих су била рањена, крвава, заустављала су се и вриштала. Полузаклану децу, избезумљену од бола, усташе су дочекивале, тукле и убијале“, – то су сведочења учитељице Маре Шунић на суђењу Филиповићу. „Наредио је усташама да, када им се приближи неко дете, одсеку било који део тела – уво, нос, руку, образ, изваде око и забију у расечени стомак, али да осакаћено дете настави да трчи. И тако је рађено све док сва деца нису умрла. Ко је још дисао, дотучен је на снегу. Учитељи су од виђеног полудели“ [13].
У извештају Усташке надзорне службе из Бањалуке од 11. фебруара 1942. године, начелнику службе Еугену Диди Кватернику је саопштено да је „једна чета усташког батаљона под командом Јосипа Мислова, у пратњи пастора о. Филиповића, 7. фебруара у 4 сата ујутро заузела рудник Раковац и убила 37 радника „грчко-источњака“ (погрдан назив за православне, који је постао званичан у НДХ – А.Ф.). Они су „наставили да убијају пијуцима и секирама грчко-источњаке – мушкарце, жене и децу у селима Мотике, где је убијено око 750 људи, Дракулић и Шарговац, где је убијено око 1500 људи. Убиства су завршена истог дана око 14 часова“ [14]. У року од десет сати, према званичном саопштењу, убијено је 2287 људи. Земаљска (републичка) комисија за утврђивање ратних злочина на територији Босне и Херцеговине је 1944. године објавила извештај у којем се наводи: „7. фебруара 1942. године усташке убице, на челу са усташким поручником Јосипом Мисловом и парохијским свештеником из Петричевца код Бањалуке Мирославом Филиповићем, познатим и као усташки убица-капетан, извршили су, како по начину извршења, тако и по броју жртава, једно од најсуровијих масовних убистава невиног српског становништва Бањалуке. Жртве овог покоља биле су преко 2300 невино убијених мушкараца, жена, деце и стараца“ [15].
Покољ је преживело само седам Срба. Један од њих, десетогодишњи Мирко Стијаковић, сакрио се испод кревета и одатле гледао како усташе убијају целу његову породицу. Мирко је сведочио како је, након што су усташе отишле, покушао да спасе своју мајку, којој је из расеченог стомака испало црево. Станислав Божић, радник из Бањалуке, изјавио је 17. децембра 1943. године да је „након овог масовног убиства почело превођење српског становништва из Бањалуке и околних села из православља у католицизам. Прелазак се вршио искључиво попуњавањем одређених образаца. Није било никаквих канонских обреда“ [16].
Чин геноцида извршен је против апсолутно мирног српског становништва, које је било лојално „држави“ у којој је живело. То није била казнена операција због „прекршаја“ или побуне, већ етничко чишћење. Покољ у три поменута села на периферији Бањалуке извршен је само зато што су њихови становници били Срби православне вере. Њихови суседи Хрвати такође су учествовали у овој акцији, нико од непосредних суседа Хрвата, нити било ко изван тих села, није рекао Србима да усташе планирају 7. фебруара и није им дао шансу да побегну или се сакрију, иако су многи знали за припрему покоља. На нивоу „државне власти“ за масовни покољ одговоран је био шеф штаба НДХ у Бањалуци Виктор Гутић. Како посебно истичу преживели, „покољ је извршен уз сагласност, помоћ и непосредно учешће католичких свештеника, пре свега парохијског свештеника Бањалуке Николе Билогривића, који је насилно католичио 1500 Срба у Бањалуци, и монаха-фрањевца Томислава Филиповића, касније надзорника логора у Јасеновцу и Градишци“. Тако је у наведеном геноцидном чину демонстрирана и доказана веза између Римокатоличке цркве и усташа. „Брат Сатана“, примећује Л. Лукајић, „симболизује сву дубину патолошке мржње и размере злочина које је католичко свештенство у овој области, инспирисано и подстицано од Ватикана, могло да почини и починило против српског народа“ [17]. Од 7800 Срба који су живели пре рата у Бањалуци, око 4800 је протерано или убијено, а од преосталих 3000 половина је прихватила католичку веру“ [18].
Филиповић је 10. јуна 1942. године од усташа награђен за покољ који је извршио у Бањалуци – именован је за команданта логора Јасеновац, остајући на тој дужности до 27. октобра 1942. године, затим је именован за команданта логора Стара Градишка (који је био део система Јасеновац) до 27. марта 1943. године. У јулу 1942. године Филиповић је искључен из фрањевачког реда, али није екскомунициран из Католичке цркве. Преживели затвореник Јосип Риболи сведочио је да је Филиповић, упркос изласку из фрањевачког реда, и даље чинио злочине у фрањевачкој одећи, због чега је и добио свој надимак. Вјекослав („Макс“) Лубурић, који је током већег дела Другог светског рата руководио системом концентрационих логора у Независној Држави Хрватској и лично руководио геноцидом над Србима, Јеврејима и Ромима, дао је Филиповићу ново „презиме“ „Мајсторовић“, указујући да је био „мајстор“ убијања.
У периоду командовања логором, садизам и монструозност џелата Филиповића-Мајсторовића дошли су до пуног изражаја, о периоду његовог „руковођења“ сведоче преживели затвореници [19].
Сведок Кркач Томо описује Мајсторовића овако: „Током свог боравка у Јасеновцу врло често сам посматрао како Мајсторовић сопственом руком пуца у ухапшене на јавним наступима. Овај Мајсторовић је имао кратку гумену цев, коју је прислањао на рану жртве тако да крв тече, коју је сисао говорећи: „Хоћу да се напијем комунистичке (или јеврејске) крви“ [20]. Усташки свештеници су најпознатији по томе што су пили или лизали крв жртава. Затвореник из Јасеновца Јован Степановић, више од 60 година касније, када су га питали о „Оцу Сатани“, присетио се како је Филиповић-Мајсторовић лизао крв: „Да, њихов свештеник, онај који је убијао људе, долазио је [у Јасеновац]. Постројавао је ред од око 60 Срба. Затим је рекао: „Ти изађи [из реда]. Један врло висок момак, висок најмање 2 метра, био је много виши од свештеника, а свештеник је наредио: „Сагни се!“ [Високи момак] није хтео да се покори, а усташа га је ударио по потиљку, тако да се савио. Свештеник је узео нож и заклао га [високог момка]“. „Звао се Мајсторовић. Свештеник Мајсторовић. Затим је узео нож [и рекао]: „О, како слатка српска крв“. „Да. Видео сам то својим очима. Рекао је: „О, како је слатка та српска крв!“ [21].
Према сведочењу усташе Марка Плетикосе, датом истражитељима за ратне злочине, клање ножем је било света ствар за усташе, укључујући и свештеника Филиповића: „Монах је био врло вешт и знао је како да убија. Није хтео да користи секиру или чекић, као што су то радиле друге усташе. Секира и чекић нису стајали поред Распећа [као симболи усташа], када су усташе давале своје заклетве“. (Симболи усташа, којима су се заклињали на верност Павелићу и усташком покрету, били су распеће, нож, пиштољ и граната А.Ф.) Плетикоса је такође рекао да је „[свештеник Филиповић] највише волео да убија децу… Док је усташа држао дете тако да се не помера (то би сметало [Филиповићу]), он је једном руком хватао дете за главу, а другом држао нож“. Плетикоса описује како је „свештеник Брекало полако пререзао грло детету, како би се то могло фотографисати и користити за обуку других усташа у правилној техници клања“ [22].
Један од команданата логора смрти Јасеновац, усташа Љубо Милош, изјавио је у лето 1942. године, помињући Мирослава Филиповића: „Људи су довожени у Јасеновац возовима и пешке преко Дубице. Са мном су били доктор Оскар Турина, министар, отац Крунослав Драгановић и Ивица Матковић. Ми смо били комитет за пријем затвореника из Козаре. Неки од њих су послати на принудни рад у Немачку, док је већина остала у Јасеновцу и Старој Градишци, где су ликвидирани… Масовни покољ су предводили усташки потпуковник Матковић и отац Мајсторовић (Мирослав Филиповић), који су за ту сврху имали неколико усташа… Из разговора са оцем Мајсторовићем сазнао сам да је убијање деце много теже него одраслих, јер је дечји живот много јачи од одраслог…“ [23].
Илија Петровић је радио у радионици за израду столова, који су коришћени за одржавање мисе за Хрвате и муслимане. Он сведочи: „Видео сам Мајсторовића (Филиповића) и Матковића, два официра… поред је пролазила жена са дететом. Држала је дете у рукама… Један од њих је узео дете. Дете је било мало, не више од 2-3 килограма. И један усташа је зграбио дете за ногу и бацио у ваздух. Други усташа је ножем покушао да „ухвати“ дете. У томе је био фокус. Али дете није пало на нож. Пало је. Усташа га „није правилно ухватио“. И почели су да се смеју, смеју до изнемоглости. Усташа који је изгубио рекао је: „Један нула. Нисам га ухватио“. Други усташа је подигао дете, и овог пута га је ухватио на нож, дете је убијено. Жена је пала на земљу, изгубивши свест. И [други усташа] је узео бајонет, пробо јој груди и прислонио руку детета на њене груди. То нису била њих двојица [Филиповић и Матковић], то је био други [усташа]…“ [24].
По нашем мишљењу, сведок Боро Пропос савршено резимира оно што се догодило: „Како су се школовали, како су почели тако да мисле, тако да осећају, никада нећу разумети. Ако доживим хиљаду година, никада то нећу моћи да разумем…“ [25]. Овде је умесна следећа корелација. Појам „серијски убица“ у криминологију је увео профајлер ФБИ Роберт Реслер. Према његовој дефиницији, серијски убица је злочинац који изврши више од три убиства у периоду дужем од 30 дана, са периодима емоционалног хлађења, при чему се мотивација убистава најчешће заснива на постизању психолошког задовољства убице. Сумирајући своја истраживања, дошао је до закључка да се манија формира у узрасту од 8-10 година [26]. Мирослав Филиповић, како смо раније напоменули, у детињству се „придружио“ фрањевачком манастиру. Љубо Милош, кога не без разлога називају „најизвраћенијим убицом НДХ“, завршио је фрањевачку гимназију. Његов рођак, Вјекослав „Макс“ Лубурић, како наводе савремени хрватски аутори Гордан Карлић и Вишеслав Оралица, већ је у детињству „био политички укључен у рад католичких организација Домагој и Орао. Важност ових организација за Лубурићево политичко сазревање очигледна је у његовим сећањима, када каже да су га „васпитале мајка и монах Жарко Влахо, Орао и Домагој“, и управо из овог последњег удружења потиче његов псеудоним „Домагој“, који је користио у другој емиграцији (и према сопственим сведочењима у првој)“ [27]. Лубурић није завршио гимназију, отишао је у Загреб ради „ослобођења Хрватске“, и, према тврдњи Томислава Сертића, у Загребу се запослио као коњушар на имању бившег министра Ивана Ковачевића, међутим, пошто је Лубурић „ужасно злостављао кобилу о којој је требало да се брине“, Ковачевић га је убрзо отпустио“ [28]. Овде је такође умесно објашњење патологије са неочекиване књижевне стране. Тако, на пример, описујући роман „Замак Броди“ („Hatter’s Castle“, 1931) шкотског лекара и писца-реалисте Џозефа Кронина (1896-1981), руска критичарка Н.П. Михаљска изражава своје виђење Бродијевог карактера: „Обраћајући се при опису Бродија хиперболизацијом, Кронин открива и социјалну суштину карактера свог јунака, не сводећи његове особине на биолошке факторе“. Броди је „формиран потпуно одређеним начином живота, свим коренима своје природе везан је за тло… и законе и обичаје који овде владају“. Н.И. Вајсман подржава ово тумачење: „Само појављивање и постојање карактера, сличног Бродију, условљено је окружујућим светом… морална изопаченост Бродија не може се приписати његовим индивидуалним природним недостацима, већ је производ његове околине“ [29].
Уз једно важно појашњење у овом случају: средина није „дозвољавала“ зло, већ га је пројектовала.
Усташе су за убијање углавном користиле варварска оруђа: ножеве, бајонете, секире, тестере, чекиће, изгладњивали су и смрзавали жртве, нису им давали воду, стварали су услове за ширење пандемија, тровали воду и храну. Како примећује америчка истраживачица Ванда Шиндли, „групна убиства, са беспомоћним жртвама, била су лична и интимна, уз коришћење симболике и инструмената Библије и Анте Старчевића (секира и чекић код врата Срба)“ [30]. Невољно падају на памет следеће аналогије: познати руски стручњак за серијске убице А. Бухановски овако карактерише природу садизма серијског убице А. Пичушкина, познатог као Битцевски манија: „Серијски убице пате од бројних комплекса, пре свега комплекса инфериорности. По правилу, то су кукавички људи који показују жеђ за влашћу над сексуалном слободом, неповредивошћу, здрављем и животом жртава. Убијајући, Пичушкин се ослобађао осећаја психичке и физичке нелагодности. Прати се развој његовог садизма: прво је једноставно давио или бацао још живе људе у бунар, затим их убијао чекићем, а затим је почео да убија на крајње редак начин за „серијске убице“ – ватреним оружјем…“ [31]. Нагласимо специфичност девијације: ватрено оружје – крајње редак начин убијања за серијске манијаке.
У књизи „Сећања Јевреја на логор Јасеновац“ налази се сведочење Алберта Маестра о ужасима ратних година у Независној Држави Хрватској: „Празник Свих Светих 1. новембра 1942. године био је мрачан јесењи дан. Претходног дана су одвели неколико људи, жена и деце и сместили их у Кулу. Тражили су по списку ко је из пакрачког краја, јер је то предузето као одговор на деловање партизана у том крају. У затвору су биле две цркве. Једна за католике, друга за православне. Православна црква је срушена почетком 1942. године, а католичка је била ограђена жицом и такође је служила селу. Служба се прво одржавала за грађане, а затим за затворенике. Тако је и тог дана Свих Светих ова црква била пуна народа и усташа. Уз звоњаву звона, поворка од око 1500 људи осуђених на смрт, жена и деце, ишла је од цркве до реке Саве. Никада, вероватно, није било веће колоне живих мртваца. Мушкарци су ишли напред, за њима су следиле жене и деца… за њима су ишли усташе са Мајсторовићем на челу, обучени у фрањевачку мантију“ [32].
Државна комисија Југославије утврдила је да је Мирослав Мајсторовић-Филиповић „у новембру 1942. године у Бистрици дао да се убије 48 Јевреја под изговором одмазде за наводни покушај бекства Јевреја Бека“. На Божић 25. децембра 1942. године усташе су убиле неколико стотина жена и деце. Затвореник Јасеновца Звонко Ткалец испричао је о „божићним зверствима“ Мирослава Филиповића: „пред католички Божић 1942. године, због бекства четворице затвореника из Јасеновца, лично је стрељао двојицу, а затим још 56 Јевреја на раду у селу Бистрица. Сутрадан је убио још девет људи. Уочи Божића, заједно са својим усташама, убио је око шест стотина српских жена и деце, затворених у Кули и доведених однекуд из Козаре. Прво их је оставио неколико дана без воде и хране, док жене нису почеле да се бацају на прозоре и вриште. Уочи Божића су их убили“ [33]. Истог Божића 1942. године, Филиповић је, према једном сведочењу, стрељао тројицу пред стројем ухапшених, које је оптужио да су хтели да побегну. Једна жртва није убијена, само је јечала. Отац Сатана је узео свој нож, гурнуо песницу под грло жртве, пререзао га и попио пуну чашу крви, рекавши: „Ах, како слатка партизанска крв“ [34].
„Када је душегуб Мајсторовић дошао у Бистрицу, својим рукама је убио 45 младих људи, углавном занатлија, јер других није било, па су морали да шаљу занатлије на теренске радове…. Првог дана Божића, у грозничавом страху, заказан је наступ. Знали смо да ће нас уништити. Када су нас постројили у ред, дошао је поп Мајсторовић са осталом бандом, издвојили су 25 ухапшених… Џелати су се такмичили ко ће брже и више стрељати. После сат времена сви су пали и лежали непомично у локви крви… Тако се завршио живот још 72 човека, који нису дочекали нову 1943. годину. То је био усташки Божић, који су усташе славиле у Старој Градишци“ [35].
Током суђења Динку Шакићу 1999. године, сведок Шкргатић Драгутин, Хрват, који се нашао у Јасеновцу јер је био партизан, изјавио је да је „отац Мајсторовић вршио убиства као неку врсту ритуала, покушавајући да уведе нешто „оригинално“, „после ових злочина терао нас је, католике, да идемо на мису, где је главна тема била – воли ближњег свог, не убијај и томе слично, а после тога је поново наставио да убија“ [36].
„Ови монаси-злочинци, које свет не познаје, нису заборављали ни богослужења. У току две или три недеље служили су мису у једном од одељења столарске радионице, чак и са олтаром, са свештеничким одеждама преко њихових крвавих униформи и ножевима затакнутим у чизме. После једне такве мисе, коју су служили Филиповић и Брекало, Филиповић је одржао проповед у којој је рекао: „Не треба да бринете о телу. Брините о души, да буде чиста, јер је само душа вечна, а тело смртно“. Међу усташким џелатима била је и службеница Маја Буждон. Када се вратила у логор после покоља на Сави, сва крвава, гласно се хвалила монаху Филиповићу: „Убила сам седморицу од њих“. Монах Филиповић је био толико узбуђен да је притрчао, загрлио је и притиснуо на груди, сву крваву, речима: „Сада те волим, сада видим да си права усташа“, – каже сведочење једног од затвореника [37].
Новинар Ђорђе Милша, један од сведока из Јасеновца, у својим сећањима на период заточеништва рекао је: „Отац Филиповић-Мајсторовић је у делу убијања својим знањем и суровошћу био ненадмашан. Дуго времена је био главни извршилац масовних убистава у Градишци, за шта се облачио на посебан начин. Обично би увече облачио чудан зеленкаст кућни огртач, вршио покољ и тек ујутро следећег дана се враћао – сав крвав. Неко време је са собом водио бројне усташке агенте, затворенике, који су му помагали у покољу у Градишци. Пре свега их је добро напојио у официрској мензи и одатле су заједно ишли путем својих зверстава. Навикнут на стални покољ, ниједан од масовних џелата није се тако дуго задржавао на овом сатанском послу као он…“ [38].
Динко Шакић, један од команданата логора Јасеновац крајем 1944. – почетком 1945. године, када је постало јасно да ће нацисти и усташе изгубити рат, заједно са бившим командантима логора III Циглана Јасеновац, по наредби Љубе Милоша, Мирослава Мајсторовића и Хинка Пичилија, „радили су на организовању уклањања трагова злочина против Срба, Јевреја и Рома, ископавајући и спаљујући лешеве затвореника“. Шакић је поново дошао у Јасеновац у априлу 1945. године ради уништавања доказа заједно са Максом Лубурићем. Љубо Милош, усташки злочинац и један од команданата Јасеновца, дао је следеће сведочење на суду: „Почетком априла 1945. године Лубурић нас је позвао и послао мене и Шакића у Јасеновац, да Пичили организује спаљивање трагова. Пошто нисмо могли да нађемо јаме, замолили смо Мајсторовића да то уради, и он је такође дошао у Јасеновац, и по наредби пуковника Џала, који је у то време преузео команду логором, заједно са капетаном Пудићем, капетаном Сударом и неколицином других прапорника из Пичилијеве групе, извршили смо спаљивање трагова у Градишци и Уштици“. Затвореник Драгутин Шкргатић био је сведок уништавања доказа геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу: „Лешеви убијених затвореника су ископани у Градишци и спаљени на импровизованим ломачама, на шинама са железничких пруга, где су их поливали нафтом…“ [39].
Почетком маја 1945. године Мирослав Филиповић је побегао у Аустрију, где су га ухватили Енглези и убрзо изручили југословенским властима. Одмах је предат суду у Загребу, 29. јуна је проглашен кривим за извршење масовних злочина лично или као командант и осуђен на смртну казну вешањем, без повратка грађанске части и конфискације имовине. Обешен је у фрањевачкој одећи [40].
На суду је, између осталог, изјавио: „Признајем да сам лично, приликом јавних стрељања, убио око стотину затвореника логора Јасеновац и Стара Градишка. Такође признајем да су током мог управљања логором Јасеновац у Градишци вршена масовна убиства, али ја у њима нисам учествовао, иако сам знао за та масовна убиства. Исправљам се, био сам присутан на тим масовним убиствима, али их нисам починио. Допустио сам та масовна убиства као управник, јер сам имао усмене наредбе од Љубе Милоша, највише од Матковића Ивице, а понекад и од Макса Лубурића. У Градишци су убиства вршена чекићима, и то тако да је жртва морала да сиђе у ископану јаму,
након чега је са задње стране ударана чекићем по глави. Осим тога, људи су стрељани и клани. Када су у Градишци вршене ликвидације жена и девојчица, знам да су над млађима вршена силовања… за моје време (за 4 месеца), по мојим проценама, у логору Јасеновац је ликвидирано 20-30.000 затвореника. Према речима Макса Лубурића, који је, вероватно, водио евиденцију убијених Срба, за ове четири године у НДХ је убијено око пола милиона Срба“ [41]. У свом признању Филиповић покушава да свали кривицу на своје подређене и умањи број убистава, као и своје лично учешће у њима. Међутим, врло је индикативно позивање на то да је Лубурић документовао убиство у Јасеновцу не мање од 500 хиљада само Срба.
Према до сада прикупљеним подацима, усташе су оскрнавиле или уништиле 420 православних цркава у НДХ [42]. У Бањалуци су биле три православне цркве. Две су уништене (прва – најлепша саборна црква Свете Тројице и капела), трећу су усташе претвориле у католичку.
Број прекрштених Срба до краја Другог светског рата достигао је 450 хиљада људи [43].
Франц Боркенау у књизи „О европском комунизму“ пише: усташе су се појављивале у српским селима и, „по правилу, захтевале од српских становника, у случају да их одмах не побију, – да се одмах врате у римокатоличку веру. Тако би од Срба одмах постали Хрвати… Велика већина несрећних „западних Срба“ одбијала је да изврши овај прелазак (у римокатоличку веру), јер је за њих православна вера била све и свуда“ [44]. Јирген Холткамп у немачком илустрованом часопису „Штерн“ („Звезда“) у издању од 17. октобра 1965. године даје осврт на књигу Карла Фалконија „Ћутање Пија XII. Буди католик – или умри“, у којој пише: „…Католички Хрвати на челу са фрањевачким свештеницима у периоду од 1941. до 1945. године преобратили 240 хиљада православних Срба, убили око 700 хиљада Срба, Јевреја и Рома… Врховни поглавар Цркве… није изговорио ни реч о томе. Папа Пије XII је ћутао о ономе што се дешава у Хрватској…“. „Православни Срби… морали су, хтели или не, да се крсте силом. Или Рим, или уништење – то је била њихова алтернатива!… Хрвати су имали посебну расну теорију: онај ко прихвати католичку веру, од тог тренутка се сматра добрим Хрватом, иако је раније био Србин. Прелазак у хрватску „господску класу“, наравно, био је забрањен српским свештеницима, интелектуалцима и вишим слојевима, који су нешто поседовали. Морали су да „нестану““ [45].
Л. Лукајић истиче да „апостолски визитатор Марконе није био гост у Загребу, већ домаћин“. „Политика, благословена од загребачког надбискупа Алојзија Степинца, била је политика Свете Столице. Сви хрватски бискупи су се идентификовали са усташама. Најжешћи усташе су били: сарајевски бискуп Иван Шарић, далматински бискуп Квирин Бонефачић, крчки бискуп Јосип Сребрнић, сењски бискуп Виктор Бурић, отац Срећко Перић из манастира Горица код Ливна, дубровачки бискуп Антун Акшамовић и парохијски свештеник Бањалуке Никола Билогривић, почасни каноник папе“. „Свештеници Ивана Шарића, у сарадњи са усташама и у терору против Срба, надмашили су остали католички клер, били су заклети усташе, џелати, борци и нова власт“. Фрањевци су „скоро сви били усташе и радили су за усташки покрет“, „свим силама су се трудили да Независна Држава Хрватска буде само католичка, у којој би играли истакнуту улогу“. „Сви центри католичке вере у НДХ били су истовремено центри усташтва, као, на пример, поповске гимназије у Сињу, Широком Бријегу, Травнику и Високом, богословске школе и семинари у Макарској и Мостару, богословски факултет у Загребу“. „Католичко свештенство је свуда формирало католичка друштва, као што су Крижари, Католичка акција, Друштво духовне омладине, Домагој и друга“. „Добро је познато колико су усташе натопљене српском крвљу, али је мање познато и мање се истиче да су их инспирисали и предводили Ватикан и католичко свештенство“. „У нашој земљи деценијама је синтагма „геноцид над Србима“ била везана за мали број католичког свештенства. У ствари, сви католички свештеници у НДХ су подржавали, а многи од њих и директно учествовали, у прогонима и убиствима Срба 1941-1945. године. Изузеци су врло, врло ретки, занемарљиви. Најстраственији џелати потицали су управо из редова католичког свештенства. Покољ Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама припремили су усташе и католичко свештенство заједно“ [46].
Историја Мирослава Филиповића-Мајсторовића је хроника индивидуалног и колективног зла дела Римокатоличке цркве, која је свесно издала Јеванђеље и заменила духовно вођство саучесништвом у убиству. Када се свештеник, позван да спасава душе, претвори у џелата, наређујући убијање деце и вршећи ритуалне садистичке радње, то постаје злочин без застаревања, као и богохуљење, које се заувек уписује у историјско памћење као чин духовног самоубиства. Зверства „Оца Сатане“ вршена су у фрањевачкој одећи, планирана су у фрањевачком манастиру – у самом срцу верске институције. Немачки истраживач Карлхајнц Дешнер истиче да је у јесен 1942. године логором Јасеновац руководио Мирослав Филиповић-Мајсторовић, прозван „Отац Сатана“, њему је „помагао цео ред свештеника – Бркљанић, Матковић, Матијевић, Брекало, Челина, Липовац и други. За четири месеца, под овим фрањевачким свештеником, ликвидирано је 40 хиљада људи“ [47]. Њему се придружује католички свештеник, италијански истраживач Карло Фалкони: „…било је немогуће замислити било коју казнену експедицију усташких ескадрона без икаквог свештеника, без фрањевца, који би их предводио и подстицао“ [48]. Италијански писац Виторио Горезио, који је био у НДХ током рата, истиче да главни црквени убица (еклезијастик – католички свештеник), „није био ни обичан католички свештеник, ни фанатични језуита. То је био ни мање ни више него члан фрањевачког реда: Мирослав Филиповић, усташа још пре рата и фрањевачки монах“, „Јасеновац, концентрациони логор усташа, раван ужасима Дахауа, добио је новог команданта: оца Филиповића. У својој новој улози Филиповић је, у сарадњи са оцем Звонком Брекалом, Звонком Липовцем и оцем Кулином, током свог управљања логором проузроковао смрт 40 хиљада људи, жена и деце“ [49].
Након завршетка Другог светског рата, бањалучки католички бискуп Алфред Пихлер, Немац по пореклу, био је једини католички свештеник који је на Божић 1963. године у обраћању својој пастви затражио опроштај од православних за злочине почињене над њима током рата: „…у овој земљи у прошлом рату погинули су многи наши православни браћа, погинули зато што су били православни. Они који су их убијали, у џепу су имали католички крштени лист. Називали су их католицима. И ти хришћани су убијали друге људе, такође хришћане, зато што нису били Хрвати и католици. Са болом признајемо ову ужасну заблуду ових заблуделих људи, и молимо нашу православну браћу да нам опросте, као што је Христос на крсту опростио свима. Такође опраштамо свима који су нас, можда, мрзели или нам неправедно поступали“ [50].
Папа Јован Павле II је два пута посетио Хрватску, али Јасеновац ниједном. Током посете Босни и Херцеговини 2003. године, одржао је мису у манастиру Петричевац – управо тамо где је фрањевац Филиповић планирао геноцид над православним Србима [51]. Сведочења преживелих говоре да су Немци погрешно протумачили ситуацију. Павелић није извршавао мисију Трећег рајха. Павелић је извршавао мисију Католичке цркве [52]. Покољ у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, са циљем претварања Бањалуке у „етнички чисту“ престоницу НДХ, превазилази оквире регионалне историје. То је универзални преседан, који показује како државна машинерија, која је објединила расистички покрет и фанатизовану верску институцију, може да легитимише крајње зло. Пример Мирослава Филиповића-Мајсторовића показује да када идеологија „чистоте вере и нације“ замени етику Јеванђеља, религија се претвара у инкубатор за џелате. Како сасвим исправно примећује Ванда Шиндли, „усташки свештеници су постали „крсташи“, војском лидера католичке цркве, а не библијског Бога или Христа. Поред кршења Десет заповести и проглашавања јеретицима оних које је папа Римски, а не библијски Бог, сматрао јеретицима, усташки „крсташи“ су прекршили суштину хришћанства и католичке доктрине – Христову поруку о миру и љубави, која позива „воли ближњег свог као самог себе“ [53].
Све заједно, католички клер и усташе створили су простор у којем су се „мисионарско“ лудило и злочин објединили. У НДХ су над човеком постале две највише инстанце – Држава (Павелић) и Бог (у лику Степинца), његова лична савест је искључена „као непотребна“, јер почиње да делује формула „Убиство шизматика-Срба, „расно инфериорних Срба, Јевреја и Рома“ није грех, то је чишћење“. Под притиском ауторитета цркве и власти у души човека ствара се вакуум, који се попуњава „спољним софтвером“. И то је безусловно отежавајућа околност за национализам-расизам, јер било који национализам-расизам није ништа друго до политика. Али када му се дода религија, насиље постаје сакрално: ако убијаш „непријатеља нације“, ти си само војник. Али ако убијаш „шизматика“ или „наказу у име Бога“ (како је говорио Филиповић), онда си „Христов ратник“. То даје злочинцу осећај вишег права. Међутим, религија у овом контексту не оплемењује примитивног човека, она легитимише његове најмрачније, животињске инстинкте, уздижући их у ранг подвига. Овај систем уздиже на пиједестал најпразније, најсуровије и најпримитивније извршиоце. Зато су у НДХ такве особе, као М. Филиповић, В. Лубурић, Л. Милош, постали кључни функционери, својеврсни „лидери мишљења“, штавише, лидери који „формирају нову нормалност“. И они који првобитно нису били девијантни, манијаци, почели су да их опонашају из страха или жеље да се уклопе у „нови поредак“. Тако се човек претвара у оно што филозофи називају „функционалном звери“: може да чита, пише, служи мису, али његово унутрашње „Ја“ је избрисано, остаје само примитивна мисао „ми смо чисти, они су нечисти. Уништење нечистих је угодно Богу“.
Осим тога, постоји још један застрашујући друштвено и геополитички значајан аспект. Клинички манијаци не мисле исто, то је у принципу немогуће, јер је „индивидуални манија“ биолошка или психичка аномалија, која делује хаотично. Али систем НДХ је створио „идеални инкубатор“, где је манија убијања уздигнута у ранг државне и црквене врлине. Убица је престао да буде субјект моралног избора, претворивши се у инструмент „више воље“, коју су преносили и држава и црквени јерарси. То је довело до масовне деперсонализације: индивидуална патологија није спречавана, већ легитимисана као чин служења. Овде су кључну улогу одиграли представници цркве, управо је њихова сакрализација насиља претворила злочин у обред, што је омогућило учесницима да се осећају припадницима „светог чишћења“. Крв жртве постала је залог политичког и верског „хрватског јединства“. Размотрени злочини, са фокусом само на једног представника Римокатоличке цркве и фрањевачког реда, Мирослава Филиповића, у Бањалуци и Јасеновцу, живо су демонстрирали антрополошку деградацију као апогеј етничког инжењеринга, који су спровели католички клер и радикални националистички покрети. Њихови уједињени напори потпуно су потиснули људски садржај, претворивши човека у „празну љуштуру“, испуњену политичким и верским фанатизмом. Експеримент НДХ је „славно“ успео: хрватски народ је претворен у контролисану масу „нискофункционалних манијака“ (за разлику од софистицираних високофункционалних интелектуалних девијаната), способних за радње које превазилазе биолошко и психолошко разумевање норме. Ово је изванредно демонстрирало могућности потпуне деконструкције људске личности у оквиру тоталитарно-клерикалног пројекта.
Или, рецимо јасније, клерикалним усташама је успело оно што се у природи не дешава: једноумље у лудилу. За разлику од клиничке психопатије, која је увек индивидуална и спорадична, етнички инжењеринг у НДХ довео је до формирања феномена индустријализоване и социјално санкционисане девијације. Ако обичан манија делује у простору личног лудила, онда је клерикално-усташки систем створио услове за колективно лудило, где крајња суровост није била одступање, већ норма. Клерикално-усташки пројекат Павелића-Степинца створио је феномен колективног инстинкта истребљења, који је по нивоу своје организованости и масовности превазишао деградацију индивидуалних манијака који делују изван система. У суштини, то превазилази оквире пројекта етничког инжењеринга и долази до
нивоа деконструкције човека као врсте, стварајући популацију „нискофункционалних манијака“, уједињених фанатичном вером у своју праведност.
У историјском смислу, глобални обим ове трагедије не лежи само у броју жртава, већ и у системском ћутању и свесном саучесништву, које је деценијама скривала Света Столица. Трагедија српских села 7. фебруара 1942. године стоји у истом реду са највећим катастрофама човечанства 20. века, као што су Хатињ или Аушвиц. Порицање или прећуткивање ове везе није случајност, нити немарност, већ саучесништво, које траје све док се институционална одговорност не призна у потпуности. Продорна бол и неподношљиви цинизам ових догађаја заувек су утиснути у историју региона и света, позивајући на вечно сећање на жртве и вечно проклетство џелата, који су издали Бога и људе.
Списак извора:
[1] The Pavelic Papers. The Independent State of Croatia: 1941-1945. Document count: 76. https://archive.org/stream/208040482-the-pavelic-papers-pdf/208040482-THE-PAVELIC-PAPERS-pdf_djvu.txt
[2] The Pavelic Papers. Serbian Victims. Document count: 15. https://archive.org/stream/208040482-the-pavelic-papers-pdf/208040482-THE-PAVELIC-PAPERS-pdf_djvu.txt
[3] Schindley Wanda Religious Ritual and Symbolism in the Croatian Church-State Genocide // Proceedings of the First International Conference and Exhibit on the Jasenovac Concentration Camps (October 29-31, 1997), edited by Wanda Schindley and Petar Makara. Dallas, TX: Dallas Publishing, 2003. P. 9.
[4] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу – злочини и сведоци – покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 24.
[5] Предраг Лазаревић Предговор // Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 9.
[6] Предраг Лазаревић Предговор // Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу – злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 9.
[7] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу – злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 38-39.
[8] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 41.
[9] Krizman Bogdan NDH između Hitlera i Mussolinija. Zagreb: Globus, 1983. S. 142-143.
[10] Предраг Лазаревић Предговор // Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу – злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 12.
[11] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone” je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[12] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[13] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću
[07.05.2026 22:44] ChatGPT | Nano Banana: … [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[14] Извештај Усташке надзорне службе из Бање Луке број 69/42. 11. вељаче 1942 г. // Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и пискавици и ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 5.
[15] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[16] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 41.
[17] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 30.
[18] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 41.
[19] Ковачевић Антоније Мајкka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[20] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[21] Schindley Wanda Religious Ritual and Symbolism in the Croatian Church-State Genocide // Proceedings of the First International Conference and Exhibit on the Jasenovac Concentration Camps (October 29-31, 1997), edited by Wanda Schindley and Petar Makara. Dallas, TX: Dallas Publishing, 2003. P. 12.
[22] Schindley Wanda Religious Ritual and Symbolism in the Croatian Church-State Genocide // Proceedings of the First International Conference and Exhibit on the Jasenovac Concentration Camps (October 29-31, 1997), edited by Wanda Schindley and Petar Makara. Dallas, TX: Dallas Publishing, 2003. P. 10.
[23] Ковачевић Антоније Маjka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[24] Schindley Wanda Religious Ritual and Symbolism in the Croatian Church-State Genocide // Proceedings of the First International Conference and Exhibit on the Jasenovac Concentration Camps (October 29-31, 1997), edited by Wanda Schindley and Petar Makara. Dallas, TX: Dallas Publishing, 2003. P. 15.
[25] Schindley Wanda Religious Ritual and Symbolism in the Croatian Church-State Genocide // Proceedings of the First International Conference and Exhibit on the Jasenovac Concentration Camps (October 29-31, 1997), edited by Wanda Schindley and Petar Makara. Dallas, TX: Dallas Publishing, 2003. P. 16.
[26
[07.05.2026 22:44] ChatGPT | Nano Banana: ] Карасева Екатерина Андреевна Психологические особенности формирования личности серийного убийцы // Science Time. 2016. №12 (36). URL: https://cyberleninka.ru/article/n/psihologicheskie-osobennosti-formirovaniya-lichnosti-seriynogo-ubiytsy
[27] Gordan Karlić Višeslav Aralica Život i djelovanje Vjekoslava Maksa Luburića do proglašenja Nezavisne Države Hrvatske // Radovi Zavoda za povijesne znanosti HAZU u Zadru, No. 58, 2016. S. 316.
[28] Gordan Karlić Višeslav Aralica Život i djelovanje Vjekoslava Maksa Luburića do proglašenja Nezavisne Države Hrvatske // Radovi Zavoda za povijesne znanosti HAZU u Zadru, No. 58, 2016. S. 319.
[29] Бурыгина Татьяна Сергеевна «Замок Броуди» А. Дж. Кронина. История одного помешательства // Studia Humanitatis. 2013. №3. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/zamok-broudi-a-dzh-kronina-istoriya-odnogo-pomeshatelstva
[30] Schindley Wanda Religious Ritual and Symbolism in the Croatian Church-State Genocide // Proceedings of the First International Conference and Exhibit on the Jasenovac Concentration Camps (October 29-31, 1997), edited by Wanda Schindley and Petar Makara. Dallas, TX: Dallas Publishing, 2003. P. 11.
[31] Карасева Екатерина Андреевна Психологические особенности формирования личности серийного убийцы // Science Time. 2016. №12 (36). URL: https://cyberleninka.ru/article/n/psihologicheskie-osobennosti-formirovaniya-lichnosti-seriynogo-ubiytsy
[32] Ковачевић Антоније Маjka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[33] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[34] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[35] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[36] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[37] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[38] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinj
[07.05.2026 22:44] ChatGPT | Nano Banana: a-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[39] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[40] Ковачевић Антоније Маjka „Fra Sotone” je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[41] Ковачевић Антоније Majka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[42] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 39.
[43] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 55.
[44] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 57.
[45] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 57.
[46] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 58-59.
[47] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 75.
[48] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 76.
[49] Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 76-77.
[50] Предраг Лазаревић Предговор // Лукајић Лазар Фратри и усташе кољу злочини и сведоци покољ Срба у селима код Бање Луке Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године. Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005. С. 12.
[51] Ковачевић Антоније Маjka „Fra Sotone“ je bila srpkinja: Na Badnje veče ubio je 600 srpskih žena i dece! klanje je za njega bio ritual za koji je imao posebnu odeću… [Электронный ресурс] // Serbiantimes.info. 26.12.2025. URL: https://serbiantimes.info/majka-fra-sotone-je-bila-srpkinja-na-badnje-vece-ubio-je-600-srpskih-zena-i-dece-klanje-je-za-njega-bio-ritual-za-koji-je-imao-posebnu-odecu/
[52] Schindley Wanda Religious Ritual and Symbolism in the Croatian Church-State Genocide // Proceedings of the First International Conference and Exhibit on the Jasenova
[07.05.2026 22:44] ChatGPT | Nano Banana: c Concentration Camps (October 29-31, 1997), edited by Wanda Schindley and Petar Makara. Dallas, TX: Dallas Publishing, 2003. P. 17.
[53] Schindley Wanda Religious Ritual and Symbolism in the Croatian Church-State Genocide // Proceedings of the First International Conference and Exhibit on the Jasenovac Concentration Camps (October 29-31, 1997), edited by Wanda Schindley and Petar Makara. Dallas, TX: Dallas Publishing, 2003. P. 17.
