Још пре тридесет година амерички стратези су увели појам „Велики Блиски Исток“ (The Greater Middle East), којим је означен простор од Магреба до Бангладеша, а ту огромну територију они су прогласили за зону приоритетних интереса САД. 2006.године тај програм америчке доминације је обновљен и конкретизован: Кондолиза Рајс, амерички државни секретар, увела је термин „Нови Блиски Исток“, који је означио прекрајање граница Блиског Истока од Либанадо Сирије, Ирака, Ирана и све до Авганистана. То је названо стратегијом „конструктивног хаоса“… Исте године је у америчком журналу Armed Forces Journal објављена карта „Новог Блиског Истока“ коју је направио пуковник Ралф Петерс, и која је почела да циркулише у државним, политичким, војним, па и ширим круговима, што је јавност припремило за предстојеће промене на Блиском Истоку.[1]
Са почетком „арапског пролећа“ Американци су прешли на геополитичко престројавање региона када се, природно, поставило и питање судбине Израела. Од тада оно не нестаје. И какав год облик да добија, оно је увек једнострано усмерено тако да се Израел прикаже као жртва. Тако су у пролеће 2011.године, у јеку рата против Либије, када је Палестинска аутономија поставила питање свог пријема у УН, светски медији истовремено заграјали о издаји Вашингтона, јер он јеврејску државу „издаје“ исламистима. Данас, када је апсурд такве тврдње постао потпуно очигледан, акценат се ставља на то да најтежа претња Израелу долази од Ирана, и та се тврдња појачава онако, како се заоштрава ситуација у Сирији.
При том остаје у сенци, или се једноставно само прећуткује оно најважније, а то је најјачи могући интерес Израела да се ситуација у земљама арапско-муслиманског света које га окружују потпуно дестабилизује, као и да се рат у Сирији распламса што је могуће јаче.
Међутим, разлоге за ту заинтересованост је у интервјуима из 2011.године отворено изнео рабин Аврам Шмулевич, један од оснивача доктрине „хиперционизма“, која је међу израелском елитом врло проширена. Интересантно је да је Шмулевич „арапско пролеће“ оценио као добру ствар по Израел. „Муслимански свет ће, – писао је Аврам Шмулевич, – потонути у стање хаоса, и то ће за Јевреје бити добро. Хаос је најбоље време за преузимање ситуације у своје руке, односно за увођење јеврејског цивилизацијског система. Сада се води борба ко ће бити духовни вођа човечанства – Рим (Запад) или Израел… Ми смо ти, који треба да у своје руке преузму потпуну контролу. Нећемо само да купимо арапску елиту, већ ћемо је хранити из руке и васпитавати… Човек који стекне слободу треба истовремено да добије и савете како да ту новостечену слободу користи. А те савете човечанству ћемо да напишемо ми, Јевреји… Процват јеврејства стиже кроз пламен арапских револуција“ (подвукла О.Ч.).[2]
Говорећи о спољнополитичким циљевима Израела, Шмулевич је подвукао потребу да се заузму „природне границе које воде Нилом и Еуфратом, а које је одредила Тора“, после чега треба да дође до друге етапе напада – до ширења хегемоније Израела на целу област Блиског Истока. И ту је Шмулевич безгранично отворен: „Паралелно на Блиском Истоку почиње ланчани процес распадања и преформатирања. Асад који у Сирији сада натапа крвљу револуционарне процесе, неће издржати више од годину-две. Почеће револуција у Јордану. Дићи ће се Курди и Кавказ као саставни део Блиског Истока…“ (Подвукла О.Ч.). Све то треба да изгледа као јединствени Ирак или Авганистан.
Шмулевич би могао да се сврста у маргиналце, да не понавља основне ставове стратешке замисли израелског врха, познате као „план Инона“ који је објављен још 1982.године. Тај план који је био усмерен ка постизању регионалне премоћи израелске државе преко дестабилизације и „балканизације“, односно преко ситњења суседних арапских држава, фактички је обновљен – преписан у пројекту „Нови Блиски Исток“ који су објавили Кондолиза Рајс и пуковник Ралф Петерс.
Ради се о плану „Стратегија Израела '80.година“ који је припремио Одед Инон, израелски новинар, припојен Министарству иностраних послова Израела. Тај план је први пут објављен на хебрејском, у журналу „Кивуним“ (Путеви) у фебруару 1982.године, у издању Информационог одељења Светске ционистичке организације. Исте године је Асоцијација арапско-америчког универзитета објавила превод његовог текста познатог израелског публицисте Израела Шахака, заједно са Шахаковим коментарима уз текст.[3] У октобру 2013. чланак И.Шахака је објављен на сајту М.Хосудовског Global Research.[4]
„Објављени документ , – писао је Хосудовски у свом предговору том чланку, – односи се на формирање „Великог Израела“ и представља камен-темељац утицајног ционистичког покрета, које данас оличава влада Нетанјахуа (фракција партије Ликуд), и који је широко заступљен у војној и интелектуалној елити Израела… Зато ратове у Ираку и Либану (2006), у Либији 2011.г., рат у Сирији који и даље траје, као и процесе у вези са сменом режима у Египту, у данашњим условима треба разматрати као део ционистичког плана о Блиском Истоку“ (подвукла О.Четверикова).[5]
Тај план се заснива на два основна става којима се одређују услови за опстанак Израела у арапском окружењу: 1. Израел мора постати регионална империјална држава, 2. Израел мора да изврши ситњење свих суседних територија, тако што ће разбити постојеће арапске државе. Величина тих држава ће зависити од њиховог етничког или религиозног састава. А издвајање нових држава, направљено на религиозној бази, постало би извор моралне легитимације јеврејске државе.
Треба рећи да идеја фрагментације држава Арапског света није нова, она одавно постоји у ционистичком стратешком начину мишљења[6], али Инонова публикација, како је то још 1982.године рекао Израел Шахак, представља „прецизан и детаљан план садашњег ционистичког режима (Шароновог и Ејтановог) на Блиском Истоку, заснованог на подели комплетне територије на ситне државе и на растурању свих арапских држава“. Ту Шахак скреће пажњу на два момента: 1. У израелској стратешкој мисли се увек изнова појављује став да све арапске државе морају бити уситњене колико год је могуће. 2. Пада у очи веза са неоконзервативним мишљењем САД у коме је присутна идеја о „заштити Запада“, али је то само формална веза, док је стварни циљ аутора плана да направи Израелску империју и да је претвори у светску („другим речима, – коментарише И.Шахак, – Шаронов циљ је да превари Американце пошто прво он лично, Шарон, превари све остале“).
Главна идеја од које полази Одед Инон је да се свет налази у раном стадијуму нове историјске епохе, чија је суштина „распад рационалистичког и хуманистичког погледа на свет као камена-темељца који још од времена Ренесансе одржава живот и достигнућа западне цивилизације“. Затим Инон говори о мишљењу „Римског клуба“ да на Земљи постоји помањкање енергената, да количина енергената не одговара потребама човечанства, његовим економским потребама и демографским карактеристикама. „У свету, у коме живе четири милијарде људских бића, а економски и енергетски ресурси се не повећавају пропорционално како би задовољили све веће потребе човечанства, било би нереално очекивати да се испуне основни прохтеви западног друштва, тј. жеље и тежње за безграничном потрошњом. Гледиште према коме правац постојања који Човек бира одређује не етика, већ пре његове материјалне потребе, – такво гледиште данас постаје најзаступљеније, јер ми видимо свет у коме нестају скоро све вредности. Губимо способност да процењујемо најједноставније ствари, посебно уколико се оне тичу оног најпростијег – питања шта је Добро, а шта Зло“.
(Крај у следећем броју)
[1] Карта „Новог Блиског Истока“
[2] После арапских револуција Велики Израел ће владати Блиским Истоком? // http://www.chechenews.com/world-news/worldwide/3555-1.html
[3] Израел Шахак (1933 – 2001) је познат по својој критици јудаизма и расистичких погледа израелских политичара у односу на нејевреје. Као професор органске хемије на Јеврејском универзитету у Јерусалиму он је био на челу Израелске лиге за људска и грађанска права и објавио је више истраживачких радова, међу којима су и „Нејевреј у јеврејској држави“, „Глобална улога Израела: Оружје репресије“, „Јеврејска историја, јеврејска религија: бреме од три хиљаде година“.
[5]Ibid.
[6] Објављено је у књизи Ливије Роках „Свети тероризам Израела“ (1980), коју је објавила већ помињана Асоцијација. Књига је написана на бази сећања Моше Шарета, првог у историји Израела министра иностраних послова и бившег премијера, и описује ционистички план према Либану и процес његове разраде средином педесетих година 20.века. Прва масовна инвазија на Либан 1978.године је допринела разради тог плана до најситнијих детаља, а упад из јуна 1982.године је био усмерен на остварење дела тог плана према коме је требало да се распадну Сирија и Јордан.
