Овај текст је био припремљен као теоријска основа за припрему чланова Клуба генерала и адмирала Србије за учешће на Конференцији The Economist: „Свет 2019.“, Панел бр.5 – „Какав ће Балкан бити 2029.“, који је на Панелу требао да излаже генерал у пензији др Винко Пандуревић. Међутим организатор Конфренције је изненада због „скраћивања панела и због више силе“ у последњем моменту отказао учешће генерала Винка Пандуревића, иако је предходно на сајту организатора била истакнута његова слика и биографија и био највљен као панелиста.
Говорити на тему како ће Балкан изгледати 2029. и јесте и није тешка и захтевна тема. Можемо казати, с једне стране, да је реч о теми о којој је незахвално говорити са аспекта прорицања будућности, с обзиром на свеукупну сложеност данашњице, далеке и ближе прошлости Балкана, које су одређене снажним историјским, цивилизацијским, политичким, геополитичким и другим процесима, који су обликовали и који обликују Балкан, као трусно и нестабилно подручје у сваком погледу. С друге стране, сва та кошмарна сложеност Балкана представља једну историјску константу која нам помало необично, омогућава да закључујемо какви процеси ће доминирати на Балкану у наредној деценији.
Сигурни смо да ће се географи сложити у вези са географским границама Балкана, његовим рељефом и физичко-географским карактеристикама, међутим када је реч о цивилизацијским, политичким и геополитичким схватањима Балкана, тада наступају различита мишљења и развијају се различити теоријски дискурси. Данас се користи синтагма „Западни Балкан“. Појам „Западни Балкан“ уведен је употребу пре једну деценију, између осталог и као последица транзиционих процеса и евроатлантских интеграција бивших Југословенских република. Није реч о географском појму, него се ради о геополитичком схватању простора Балкана који обухвата земље: Албанију, Србију, Македонију, БиХ и Црну Гору и Хрватску, до њеног уласка у ЕУ. Међутим, Балкан је, посматрано географски много шири простор, који обухвата Југоисточну Европу, омеђен Јадранским, Јонским, Егејским, Мраморним и Црним морем. (Винко Пандуревић, Србија и нови хладни рат, Београд, 2018. Стр.121).
Данас САД и ЕУ простор Западног Балкана сматрају „најтруснијим подручјем у Европи, потенцијалним војним жариштем, нестабилним подручјем које може да угрози и безбедност ЕУ“.(Др Александра Пећинар, Међународна политика, Београд, бр 1171, Јули-септембар 2018. стр.46.).
Да ли је то баш тако? Ако јесте, због чега је то тако? Где леже главни узроци нестабилности и конфликтности? Да ли је реч о аутохтоним, домаћим, унутрашњим разлозима, или је пак реч о алохтоним – спољним факторима, односно утицају кључних светских и европских сила и њихових интереса? Одговоре на сва ова питања можемо делимично пронаћи у историји Балкана, а у већем обиму у савременим геополитичким процесима, који дубоко задиру у простор Балкана. Знамо да уситњеност, фрагментираност и међусобна конфорнтираност балканских земаља, као једне од главних одлика процеса балканизације, проистичу из низа историјских детерминанти. Балкан, а посебно Западни Балкан је простор додира, или боље речено судара контактних цивилизацијских зона, простор судара различитих религија, простор који је био територијално саставни део великих царстава (Османског и Аустроугарског), простор који је (осим Албаније) био у јединственој држави модерног доба (СФРЈ), и коначно простор који чини стратешки значајну копнену везу средње Европе са Блиским и Средњим истоком и медитераном. Балкан и даље има трансрегионални, трансконтинентални и глобални значај „геополитичког чвора“.
Колико је времена потребно да историјски чиниоци нестабилности Западног Балкана буду неутралисани и превазиђени? Покушаји да „Балкан припадне балканским народима“, неуспевају. Балкан Балканцима је „племенита идеја“, али све до сада геополитичка утопија. (Начело које је актуелно крајем 19. и почетком 20.века, истицао је и Н. Пашић, у току преговора са аустроугарским изаслаником Угроном 10.новембра 1912. у вези захтева Аустроугарске да се српска војска повуче из Северне Албаније, коју је била запосела у Првом Балканском рату).
Велике силе се и данас држе аксиома да је „Балкан и сувише важан да би био препуштен само Балканцима“. Зато су се идеје ослобађања јужнословенских народа претворале у сопствену супротност, гурајући те исте народе у наручје светских центара моћи, који су етничко, национално и културно јединство Јужних Словена стављали у функцију сопствених интереса. Ставарње јужнословенске државе неки су сматрали „племенитом идејом“. Међутим Миломир Степић се пита: „Шта има племенито у вештачком споју историјских, географских, етничких, економских, политичких и других различитости које су произвеле дубоке унутрашње расколе током постојања, и море крви, масовне патње и огромна разарања приликом разби-распада“. (Миломир Степић, Геополитички смисао југословенства и југословенске државе, Историја једне утопије, књига I, 2018.).
Распад Југославије пратило је стварање нових националних држава и нових националних и културних идентитета. Одвајање од Југославије, за многе народе је значило „бегство“ од Срба и Србије, одвајање од српског идентитета, одвајање у односу на „другог“, због чега некима, чак и данас, ни државне границе нису довољне. Верска разноврсност, нетолеранција и несношљивост на Балкану допринеле су разбијању и распаду државних заједница јужнословрнских народа. Ниједна Југославија није могла да оствари максималистичка национална очекивања и жеље хрватског, словеначког, македонског, муслиманског, албанског народа, па ни српског, посебно онога дела који је живео ван Србије. У чему је лежао проблем? Проблем је био у процесу такозваних геополитички нелогичних „прекоредних интеграција“, како их назвао професор М. Степић, у које је ушла и српска држава без предходног формирања сопствене јединице која би обухватала све српске земље. (Историја једне утопије, 2018.)
Историја нас учи да је врло тешко на Балкану успоставити начело правичности да свако треба да добије своје, јер испуњење територијалних захетва једног народа обично значи наношење неправде другом народу. Ово посебно важи за простор бивше Југославије. Како Срби живе скоро у свим областима бивше заједничке државе, њихову тежњу да се окупе и уједине у заједничку државу, други народи, а пре свега Хрвати и Бошњаци, доживљавали су као посезање за туђим зериторијама. И обнрнуто. Сваки покушај других народа да у своју федералну јединицу укључе области у којима, као мањина или већина живи срски народ, Срби су доживљавали као велику неправду која им се наноси. (Коста Чавошки, На рубовима српства, Терсит, Београд, 1995, стр.23-43.)
СФРЈ је управо пример дезинтегрисања једног недовршеног мултикултурног пројекта, како би потом државе са засебним државним и идентитетским суверенитетом приступиле новом мултикултурном пројекту и новој заједници држава – ЕУ. ЕУ је шира заједница различитих култура, којој је предходио процес хомогенизације идентитета у државама и државним заједницама које су имале бикултурне и мултикултурене идентитете.
Међусобна супростављеност народа на Западном Балкану је и даље веома присутна. Она се и подстиче, за рачун спољних интереса. Покушаји зближавања и братимљења народа у СФРЈ није дао резултате. Распад СФРЈ је још више продубио сукоб између јужнословенских народа као и сукоб између Српског и Албанског народа у који се отворено укључила и Албанска држава и моћне земље запада, оружано подржавајући албански сепаратизам и тежње за стварањем нове албанске државе на тлу Србије. Оружана агресија САД и кључних чланица НАТО пакта на Србију допринела је максимализацији албанских захтева и самопроглашења Албанске државе на КиМ.
Покушаји да се кроз бриселски дијалог дође до „решења“ Косовскометохијског проблема који за Србију значи „успоставу уставноправног поретка Србије на КиМ“, а за приштинске власти значи „утемељење њихове државотворности“, уз помоћ својих западних савезника, показали су се као илузија. Питање косовске независности и питање тероторијалног интегритета Србије остаће још дуго отворена – нерешена питања. Србија неће признати косовску независност, нити ће лако моћи повратити своју сувереност на КиМ.
Односи између Србије и Македоније имају успоне и падове. Много је више тачака на којима се Македонски и Српски народ спајају, него тачака на којима се раздвајају. Дестабилизација Македоније као државе, и борба за њен опстанак, под снажним је притиском албанских захтева и албанске идеје и процеса стварања “Велике Албаније“, па у том смислу неке партије и македонски политички лидери, али нажалост не сви; покушавају формирати заједнички фронт са Србијом у супростављању идеји „Велике Албаније“.
Србија и Црна Гора, некада као две српске државе, историјски блиске, две државе једног народа, прошле су необичан историјски пут од уједињења у једну државу, до живота у федералној заједници као две државе два „различита народа“ Српског и Црногорског, до таквих фаза затегнутих односа и сукобљавања, као две државе које су се сврстале у различите геополитичке таборе. У геополитичком смислу бити „за“ или „против“ независности Црне Горе је бити „за“ или „против“ Србије. Међутим, односи између Србије и Црне Горе могу да буду врло стабилни и да две државе и два народа буду и даље врло блиски, уколико би се смањио спољни притисак и на једну и на другу државу.
БиХ је типичан пример сусрета контактних цивилизацијских зона и трију религија. Стање међунационалних односа у БиХ је врло сложено. Ти односи су увек били под снажним утицајем спољног фактора, како светског и европског, тако и регионалног карактера. БиХ као Дејтонска творевина више од две деценије неуспева да изгради стабилну унутрашњу структуру. Као баук за политичко Сарајево повремено се у Бања Луци појави идеја о самосталности РС и њеног присаједињења Србији. За стање односа у БиХ су посебно заинтересоване Србија и Хрватска, као суседне државе. Односи између БиХ на једној страни и Србије и Хрватске на другој, зависи ће од унутрашњег стања односа између Бошњака, Срба и Хрвата.
Односи између Србије и Хрватске варирају у зависности од остваривања права националних мањина у обе државе, и од приступа хрватског државног руководства према историји односа Срба и Хрвата током 20.века о оквирима заједничке државе, сматрајући „да је у Хрватској владао стогодишњи српски терор“, као и од односа према недавној прошлости Другог светског рата и последњег грађанског рата. Хрватска као чланица ЕУ има одређену политичку предност у односу на Србију, која је у процесу приступања ЕУ.
У целини гледано између држава Западног Балкана могуће је, условно речено, формирање неколико различитих савеза, и то у зависности од деловања домаћих политичара, интереса појединих западно-балканских држава и притисака и интереса кључних држава ЕУ, САД и Русије. Могући су блискији односи и везе између Србије и Македоније, којима би се под одређеним условима могла придружити и Црна Гора; затим у одређеним околностима и интересна веза и сарадња Македоноје, Косова, Црне Горе и Хрватске; посебно велика блискост постоји између Албаније, Хрватске и Косова, којима би се под спољним притиском могла придружити и Црна Гора. БиХ се односи према свим другим земљама Западног Балкана у зависности према којој држави Западног Балкана, укључујући и Турску, инклинира неки од конститутивних народа у БиХ. Међутим било какви тешњи савези између западно-балканских држава у целини нису могући, осим чврстог савеза између Албаније, Косова, као делова Западног Балкана и Хрватске, као чланице ЕУ. Ипак, свака од појединачних земаља могла би ступити у одређени чврст савез са неком другом изванбалканском државом у зависности од актуелних политичких кретања, осим БиХ, јер она због унутрашње располућености, као целина не може бити поуздан савезник ниједној другој држави. Она може послужити као реметилачки фактор у стварању бољих односа између Србије и Хрватске, односно између Србије и Македоније, Србије и Турске.
Као главни реметилачки фактор и извор нестабилности на западном Балкану јесте покушај формирања „Велике Албаније“. Тежња ка „Великој Албанији“ неминовно изазива сукобе албанског етноса и албанског руководства у целини, са Македонијом и Србијом, а у одређеним околностима и одређеној фази и са Грчком и Црном Гором.
Као добар пример развијања добросуседских односа на Балкану и јачања сарадње балканских земаља чланица и нечланица ЕУ, супротно процесима на Западном Балкану, показује квадрилатерала – периодични сусрети председника и премијера Србије, Бугарске, Румуније и Грчке, где се посебно истиче важност Балкана који треба постати „пример мира, стабилности и напретка“.
До мира и стабилности на западном Балкану би се могло лако доћи када се не би укрштали интереси великих сила на овом простору. Борба за успоставу равнотеже великих сила на Балкану ће се наставити. Геополитичке силнице над Балканом ће и даље бити снажне. Западни Балкан ће остати у својеврсном геополитичком троуглу између САД, њених савезника и Русије, као и под утицајем глобалне конфронтације САД са Кином (иако Кина, по речима својих лидера, форсира искључиво мирољубиви развој).
САД своје војно присуство на Блакану уопште, темеље на: властитом војном присуству на КиМ, као део снага КФОР-а; чланством балканских земаља у НАТО, укључујући и Црну Гору, а у најскорије време и Македонију; високим степеном војне сарадње са Србијом; на верном служењу Албанаца, који су у вазалном односу према САД; добром војном сарадњом са Хрватском, као могућим „бичем“ за Републику Српску. Снажно присуство САД на Балкану подразумева истискивање Русије са Балкана и у војном и у економском смислу, истискивање тзв. „малигног утицаја Русије на Балкану“.
Русија своје присуство на Балкану настоји обезбедити одржавањем и продубљивњем пријатељских односе са Србијом и РС кроз војно-техничку сарадњу, екномско и енергетско повезивање на европском тлу. Русија ће штитити међународно право, Резолуцију СБ УН 1244 и интегритет Србије, остварити свој утицај у Македонији, подржавајући целовитост Македоније, као и кроз подршку Српском народу у Црној Гори и БиХ, односно кроз подршку РС ради очувања њеног уставног статуса.
ЕУ такође има своје интересе на Балкану. ЕУ је потребна стабилност на целом континенту, између осталог због све већих неспоразума са САД на различитим пољима. Немачка као кључна чланица ЕУ, заједно са Француском настојаће, свака из својих интереса, одржати Балкан под својом контролом, пружајући „одговарајућу подршку евроинтеграцијама западног Балкана“, пре свега ради истискивања руског утицаја на том простору. Истовремено Велика Британија, као земља која је у фази изласка из ЕУ игра важну улогу на Балкану као близак савезник САД од утицаја на европске токове у целини.
Међутим, за мир и стабилност Западног Балкана потребно је између осталог и следеће: одустајање Албанаца од идеје „Велике Албаније“ уз снажан притисак ЕУ и САД на Албанце; поштовање Дејтонског уређења БиХ, уз снажан притисак на Бошњаке у БиХ од стране САД и ЕУ, да одустану од покушаја унитаризације БиХ; гарантовање националних права Срба у Црној Гори, поштовање права националних мањина у свим државама Западног Балкана; финализација Бриселског дијалога између Приштине и Београда, без условљавања европског пута Србије признавањем Косова; поштовање граница и суверености држава и без непринципијелне подршке појединим западно-балканским државама од стране САД, ЕУ.
Балкан ће још дуго остати зона нестабилности и простор геополитичких надметања великих сила. Присетимо се Балканског Самита на Криту који је одржан 1997. на иницијативу Грчке, уз свесрдну подршку Србије. Све позитивне иницијативе са овога скупа, због каснијег снажног утицаја спољних фактора, су брзо замрле и пропале. Проблеми о којима је било речи на том Самиту, скоро у истом обиму постоје и данас, упркос „силним напорима ЕУ и САД“ да Балкан у целини постане зона мира и стабилности. Ништа од идеје „Балкан балканским народима“. Остаје и даље борба за европеизацију Балкана, упоредо са процесом постепене балканизације Европе.
Актуелно стање ЕУ показује да се она налази у стању стагнације, замора од проширења, унутрашње неконсолидованости, а после брегзита у стању дезинтеграције. Све је ово довело до трагања за новим облицима унутрашњег уређења и даљег развоја ЕУ. Процеси „балканизације ЕУ“ имају и имаће негативне процесе на евроинтеграције балканских земаља.
Веома велики проблем за Балкан, па и за Европу представљаће радикализовани исламски фактор. Све је више исламских бораца поражене државе ИСИЛ, који су пореклом са Косова и Балкана и који своје уточиште налазе на простору КиМ, као својој новој бази за будућа терористичка деловања.
Борба за успоставу равнотеже великих сила на Балкану ће се наставити. САД и кључне земље ЕУ настојаће да се боре против „малигног утицаја Русије на Балкану“. Као какв такав ослонац Русије на Балкану су остале Србија и РС као део БиХ. Русија ће се борити за очување својих интереса у Македонији, штитиће међународно право, Резолуцију СБ УН 1244 и интегритет Србије, уставну позивију РС у оквирима дејтонске БиХ. САД и НАТО форсираће убрзан пут Македоније у НАТО, стварање војске тзв. државе Косово и пријем у НАТО, притискаће РС да се сагласи да БиХ приступи НАТО савезу, инсистираће да Србија призна Косово, а онда да полако почне процес приступања НАТО савезу. САД ће вербално подржавати ЕУ, али ће снажити билатералне односе са појединим чланицама ЕУ, посебно онима које боре против уједињене Европе као заједнице са европским суперидентитетом, и које су против хомогенизације хетерогености појединих чланица ЕУ, за јачање националних идентитета, а против заједничког европског идентитета који ће имати наднационални карактер.
Дакле Западни Балкан ће 2029., односно неке његове земље, још увек бити прилично удаљен од ЕУ, бар овакве каква је данас. У сваком случају Балкан неће до 2029. бити комплетан у ЕУ. Биће нестабилан, онакав какав једино и може бити. Биће позорница сучељавања „истока“ и „запада“. И спољне и унтрашње границе Балкана се могу мењати, али Балкан неће у целости припадати једном истом цивлизацијском кругу. Врло су извесне корекције граница између неких балканских држава, као и унутрашње корекције граница појединих држава. Дакле западни Балкан ће остати и даље као конструисана геополитичка творевинма у којој ће се одржавати натегнути билатерални односи западнобалканских земаља.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
