Изгледа да многи западни политичари ипак не подржавју ову веома ризичну игру: „Или ћете у НАТО, или вам укидамо име, а можда и Републику“
Да ли је идеја о укидању имена Републике Српске играње ватром или плашење мечке решетом?
Да подсетим, СДА је 23. јануара 2019. године издала саопштење у ком је најавила да намерава да покрене поступак пред Уставним судом БиХ ради преиспитивања имена Републике Српске. Према овом саопштењу, „досадашњи назив Република Српска интензивно је кориштен у сврху дискриминације Бошњака и Хрвата“, јер „не може само један народ бити заступљен у називу, а други искључени“ (овде).
За ову идеју одмах је процењено да нема превише смисла. Дејтонски споразум, као међународни уговор, од преамбуле на првој страни, па надаље, изричито говори о Републици Српској. Устав БиХ, пак, експлицитно вели да се „БиХ састоји од два ентитета: Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске“ (чл. 3).
Уставни суд, наравно, може да оцењује усклађеност појединих закона са Уставом, али не може да оцењује „уставност“ појединих чланова Устава. Јер, сви су чланови Устава у конституционалном смислу једнаки: не може бити супремације једних чланова Устава над другим.
Појавио се, међутим, страх да ипак може доћи до прегласавања не само српске стране на Уставном суду, већ и елементарне правне логике. Суд се, наиме, састоји од девет чланова: три странца које именује председник Европског суда за људска права, те по двоје Бошњака, Срба и Хрвата. „Из РС годинама стављају примедбе због прегласавања од стране троје страних судија и двоје бошњачких“ (овде).
Додик је одмах, након најаве из СДА, сазвао састанак лидера свих српских странака у парламентима РС и БиХ, када је усвојена заједничка изјава (текст овде).
У њој се могућа апелација СДА Уставном суду БиХ назива „у потпуности антиуставним и антидејтонским дјеловањем“, затим се „изражава потпуно неповјерење према оваквом Уставном суду БиХ“ и на крају најављује да „уколико апелација буде поднета и узета у разматрање, сматраћемо то флагрантним кршењем Дејтонског споразума и затражићемо одржавање посебне сједнице Народне скупштине Републике Српске на којој ћемо донијети одлуку о будућем статусу Републике Српске и њених представника у заједничким институцијама БиХ“.
Ово заоштравање конфликта између сарајстанских унитариста и представника Срба пало је у време када двојица чланова Председништва БиХ – Шефик Џаферовић (СДА) и Жељко Комшић (крипто-СДА) – одбијају да именују Зорана Тегелтију (СНСД) за председавајућег Савета министара (Владе БиХ), иако је сада Србин на реду за ту функцију. Образложење је да се Тегелтија противи уласку БиХ у НАТО (РС је донела резолуцију о војној неутралности): „Мислим да је илузорно очекивати да ми, као Предсједништво које иза својих леђа има одлуку о НАТО путу БиХ и Акциони план за чланство, дамо мандат особи која ће унапријед рећи да неће то да реализује“ (овде).
„Блокирате улазак БиХ у НАТО? Онда нећете добити функције и угушићемо Српску!“ – тако су ову поруку атлантистичке закулисе протумачили многи српски политичари и аналитичари.
„Иза иницијативе СДА за промену имена српског ентитета у БиХ стоји недвосмислена намера западних сила да се укине Република Српска“, изјавио је Ивица Дачић (овде).
Ненад Кецмановић је скренуо пажњу (овде) на недавни чланак у америчком „Националном интересу“ под насловом „САД морају да ударе на Дејтонски споразум!“ (превод овде), а Предраг Ћеранић је подсетио (овде) да је, недељу дана пре СДА објаве, и турски председник Ердоган изјавио да „Дејтонски споразум обавезно треба ревидирати“ (овде; Турска је једна од гаранта Дејтона).
Вечерње новости су свој извештај о кризи у БиХ насловиле „Захтев СДА по налогу Запада: руше Српску да пресеку утицај Руса“ (овде), а Војислав Савић је написао да је „лако препознати истинског покретача иницијативе – то су атлантске силе“, због тога што је „главна кочница уласку БиХ у НАТО Република Српска“, због чега се и „врши притисак на СНСД и Додика да прихвате улазак у НАТО, у замјену за очување имена Републике Српске“ (овде).
Међутим, изгледа да многи западни политичари ипак не подржавју ову веома ризичну игру: „Или ћете у НАТО, или вам укидамо име, а можда и Републику“.
Најпре, Високи представник ОУН за БиХ, Валентин Инцко критиковао је иницијативу СДА речима: „уздржите се од поларизујућих поступака и фокусирајте се на успостављање власти“ (на нивоу БиХ – С. А.), подсетивши „да се према Уставу, БиХ састоји од два ентитета – ФБиХ и Републике Српске“ (овде).
Мисија ОЕБС-а у БиХ подржала је Инцка, нагласивши да „Дејтонски мировни споразум и Устав БиХ јасно препознају два ентитета – ФБиХ и Републику Српску“, те да је „иницијатива СДА нарочито непожељна у јеку формирања власти“ (овде).
И делегација ЕУ у БиХ упозорила је да „поларизујући ултиматуми и потези, укључујући преиспитивања уставног оквира земље, неће олакшати формирање власти у кључном тренутку за пут земље ка ЕУ”. Овој оцени се придружила и Британска амбасада у БиХ (овде).
Сличне ставове изнели су и бивши амерички амбасадор у БиХ, Ричард Каузларич и некадашњи Високи представник ОУН у БиХ, Волфганг Петрич (овде).
На подстицај амбасаде Русије у БиХ – која је иницијативу СДА оценила као „опасни покушај ревизије мировног споразума“ (овде) – заказана је за 29. јануар 2019. године у Сарајеву ванредна седница Управног одбора Савета за провођење мира ПИК (овде).
Ово противљење ЕУ, Британије и Русије ризичној акцији СДА довело је до тога да су бошњачки унитаристи морали донекле да устукну.
Иницијатива СДА Уставном суду БиХ одложена је „за пола године“, у очекивању да ће се „односи промијенити“, па ће, ето, и они „промијенити своју одлуку“ (овде).
Али, овај својеврсни притисак на Републику Српску остаје. Бакир Изетбеговић каже: „Пријете нам отцјепљењем. Зашто се боје? Нека нас пусте да се обратимо Уставном суду и нека он каже имамо ли право. Можда немамо?!” (исто).
Но, проблем је што не само да Уставни суд може да надгласавањем донесе било шта, него што и, после Уставног суда, незадовољном парничару остаје могућност да иде до Европског суда за људска права. А он је у случају „Сејдић и Финци“ довео у питање одељке IV и V Устава БиХ, односно дерогирао је одредбе по којима се за чланове Председништва БиХ кандидују припадници хрватског, бошњачког или српског народа (а не јеврејског, ромског итд; овде).
Иако судија Европског суда за људска права, Фарис Вехабовић, процењује да „апелација СДА нема шанси ни да дође до Европског суда за људска права“ (овде), чињеница је да СДА непрестано из фиоке вади поднеске којима оспорава Републику Српску. Тако је било и 2004. године, када је СДА, такође, Уставном суду БиХ поднела захтев за оцену имена Републике Српске, али се под притиском западних партнера, СДА на крају повукао (овде). Тако је и сада када се, наизглед потпуно немотивисано, поново отвара питање имена Републике Српске.
Последице оваквог неодговорног играња с миром, демократијом и вољом народа су непредвидиве.
На протеклим изборима већ је де факто поништена изборна воља Хрвата (избором Ж. Комшића), а сада је на делу покушај да се поништи и изборна воља Срба у БиХ тиме што се избор председавајућег Савета министара БиХ (Владе БиХ) практично условљава уласком у НАТО (овде).
Зар је могуће да се не види да се тиме суспендује и демократски легитимитет БиХ?
Алтернатива томе је насилно (војно) решење конфликта.
Желимо ли стварно нови рат у БиХ? После кога ће опет морати да се разговара?
Наслов и опрема: Стање ствари
