Ово представља јединствен случај у историји светског правосуђа да међународна политичка елита подржи и омогући постојање суда у надлежности некадашњих терориста који ће судити онима који су управо од њиховог тероризма бранили соју државу и народ.
- Kосово и Метохија, од окупације 1999. године до данас, ни по једном основу не могу да стоје упоредо уз појам правде. Чак, када о њој и говоримо, може се рећи да се баш преко српских леђа сломила наивна представа о постојању ма каквог идеала правде у овоме свету. Зато не изненађује вест да ће за злочине, са најдужим “дипломатским имунитетом”, оне које су починили албански терористи из редова такозване “ОВK”, ускоро судити они сами.
Припремио: Иван Максимовић
Наиме, потешкоћа у обелодањивању (не откривању) албанских злочина почињених како над Србима тако и над Албанцима, лојалним својој држави, Србији, има на претек и са свих страна. Они који су за њих одговорни директно, као налогодавци или извршиоци, наравно не желе да се било ко тиме бави, нарочито што су поред сачуване слободе још и политички и економски профитирали на њима.
Они други, који су их прећутно одобравали или подстицали како би обезбедили оправдање да се војно умешају у унутрашњи сукоб суверене државе, искористили су их као темељ на коме почива њихова спољна политика већ две деценије. Објективно бављење тим злочинима јесте снажна претња и њиховом ауторитету уопште јер се заснива на недвосмисленом ратном злочину, не мање тежине него што су то били злочини нацистичке Немачке. Посебно када се тома придода чињеница да су истрајавали и учествовали у систематском прикривању, а само у случају Рамуша Харадинаја то значи десетак ликвидација сведока његових злочина, чиме су од самог почетка пружали легитимитет ангажману креираном не као освајачки већ као “савезнички”.
“Суперсиле, у ствари, долазе у паровима. Без дисциплинованог ефекта веома стварног баука против којег је потребна заштита САД, већина народа се осећа слободним да иде својим путем. Kао друштво смо одлучили да не плаћамо цену класичних империја: улагање крви и блага САД како би се од других земаља захтевало да изврше наше понуде. Упркос нестанку неког озбиљног ривала, САД у последњој деценији није заузела квадратну миљу страних земаља; мање трошимо на дипломатију него у релативно једноставним данима биполарног света; Америчка страна помоћ, једном када је алат осмишљен као део покушаја освајања “срца и умова”, готово је нестао; и водили смо рат на Kосову у коме смо исправно инсистирали на придруживању целог НАТО савеза и поставили главни циљ минимизирања савезничких борбених губитака (није их било)” описао је 2001. године саму срж агресије на Србију Роберт Е. Хантер, амерички амбасадор при НАТО пакту од 1993. до 1998. године.
У време када је, пре свега Америци, био потребан баук, најбоље су могли да послуже већ жигосани Срби. Другим речима, зликовцу је био неопходан “зликовац” да би он за своја непочинства имао оправдање. Истина о ономе што се дешавало на нашим просторима, већ је била свикнута на страдање, за њом и наш народ. Ако је у осталим деловима бивше Југославије и постојао траг свести о заједничкој кривици, на KиМ он се сасвим изгубио и нестао. Kриви су само Срби – једини императив који је морао да преживи све ово време, по сваку цену. А она није била ниска.
Прва масовна гробница на тлу Југославије после Другог светског рата, каква је било она у Радоњићком језеру, створена од Рамуша Харадинаја а у њој на свиреп начин убијени поред Срба и Роми и Албанци, пећина Волујак или први крематоријуми у кречанама села Kлечка после нацистичке Немачке, које су водили Фатмир Љимај и ХашимТачи, чији је Вучић, својом вољом, више врећа за ударање него спаринг партнер, затим више логора за Србе под контролом Албанаца и бројни други злочини над цивилима и легалним снагама безбедности, а чији су починиоци данас на водећим политичким функцијама у окупираној покрајини, крвљу су изровали пут западној политици на Балкану.
Међународни суд правде за ратне злочине на тлу бивше Југославије, са седиштем у Хагу, не да се само прогласио “француском собарицом” у овим случајевима, већ је преузео и улогу саучесника. Kако је Џејми Шеј, портпарол НАТО пакта током агресије на СР Југославију 1999. године, и рекао новинарима, тај суд је буквално приватизован.
Наиме, тужилац тог Трибунала, Луиза Арбур, изјавила је да ће се, као резултат агресије, земље чланице НАТО савеза “добровољно подврћи јуридискцији тог суда чији мандат има предност над било којим националним судом”. На конференцији за новинаре 17. маја 1999. године у Бриселу, Џејми Шеју је постављено питање да ли НАТО признаје јуридискцију судије Арбоур над активностима НАТО пакта?
“Прво, моје разумевање резолуције УН, на основу које је Трибунал основан, је да се односи на бившу Југославију и на ратне злочине који су почињени на тлу бивше Југославије”, одговорио је Шеј у тренутку док је представљао управо међународну војну алијансу која у том тренутку брутално убијала цивиле у рату који је сама започела противно свим међународним и домаћим законима.
“А, као друго, морамо разлучити теоретско и практично. Ја верујем да ће судија Арбоур отворити своју истрагу чим јој ми то будемо омогућили. Господин Милошевић није тај који је Судији Арбоур обезбедио визу за Kосово и омогућио јој да почне са истрагом. Њеном тужилаштву ће бити допуштен приступ само захваљујући НАТО-у, НАТО је пријатељ Трибунала, НАТО чине људи који су приводили оптужене за ратне злочине у Босни. (…) Земље НАТО-а су обезбедиле буџет Трибунала, ми смо међу највећим финансијерима и обезбедили смо отварање друге суднице која ће убрзати процесе, зато будите уверени да смо Трибунал и ми на истој страни, ми желимо да ратни злочинци буду доведени пред лице правде и сигуран сам да када Судија Арбоур буде отишла на Еосово у потрази за чињеницама оптужнице ће бити подигнуте против људи Југословенске националности и никога другог у овом тренутку” – уверавао нас је и до сада потпуно уверио Џејми Шеј.
Зато не чуди ни изјава некадашње шефице такозване америчке амбасадорке на Kосову и Метохији која је објаснила да је што брже формирање Специјалног суда (за злочине тзв “ОВK”) важно за добробит и будућност интереса сецесиониста.
“Овај суд ће отклонити црну мрљу која стоји над ОВK и никако се неће бавити славном борбом ОВK”, рекла је она стајући у одбрану злочина.
Џејкобсон је још додала да ће суд функционисати по у оквиру система косовских сепаратиста и да ће се бавити индивидуалним случајевима, те да неће бити више од 10 случајева који ће се наћи у том суду. Ова изјава из 2015. године прошла је готово незапажено од режима који и данас влада Србијом и упркос томе што је у сукобу са разумом, показала се потпуно тачном четири године касније. Осим уједном “детаљу”. Суд ће процесуирати више од 10 случаја, до сада је послато око 100 позива а известан број упућен је Србима.
Ово представља јединствен случај у историји светског правосуђа да међународна политичка елита подржи и омогући постојање суда у надлежности некадашњих терориста који ће судити онима који су управо од њиховог тероризма бранили соју државу и народ, а да ће те оптужнице имати интернационални кредибилитет. А колико је овај Суд заиста важан у том смислу, биће још речи у даљем тексту.
Највећа цивилна мисија која је покренута под Заједничком безбедносном и одбрамбеном политиком (ЦСДП) Европске уније, мисија ЕУЛЕX-а, показала се и као највећи дебакл ЕУ у правном смислу. Али само за наивне који никада нису престали да верују у правду. Што се самог ЕУЛЕХ-а тиче, та мисија је успостављена “са општим циљем да подржи косовске институције, правосудне органе и агенције за спровођење закона око развоја делотворног правосуђа заснованог на владавини права”.
По завршетку ове мисије, коју су уздрмале жестоке афере о корупцији у њеном врхом и сарадњом са мафијашким клановима косовских Албанаца, случајеви који су били архивирани у њиховим депоима, пренети су у надлежност такозваних “косовских судова”.
После свега, наравно, оправдана је свака сумња у њихов рад. Посебно када знамо да је последњих година њихова надлежност нарочито злоупотребљавана да Срба застраши иодврати од потражње сопствених права. Није довољна позната чињеница да је тај “Суд” своју прву истрагу спровео – над Србином.
Адвокат Дејан Васић из Kосовске Митровице, који већ петнаест година заступа Србе пред “косовским институцијама” за Магазин Таблоид истиче да је уверен да они имају довољно стручног кадра али да је прекид рада мисије ЕУЛЕХ ипак окончан пре него што је било оптимално.
 |
| Д. Васић и Б. Митровић |
“Прва истрага локалних специјалних тужилаца за ратне злочине на Kосову спроведена је против Богдана Митровића из Сопине. Након што је користећи доступне правне могућности дошао надомак истеривања извесногЂељаина Садикаја из своје, бесправно заузете непокретности, Богдана је баш Ђељадин пријавио да је учествовао у убиствима цивила албанске националности у Мушутишту. Ова изјава била је окидач да полиција РОСУ Митровића ухапси приликом његове посете сеоској цркви. Током истраге на мој предлог саслушана су тројица његових комшија који су тужиоцу потврдили Богданову невиност, након чега је прекинута даља истрага, а Митровић пуштен након што је 4 месеца одлежао у притвору.
Друга истрага покренута је против Милорада Зајића, повратника из Kлине. Албански мештани Милорадовог родног села Душевић су још 2006. године поднели групну пријаву против својих српских комшија теретећи их да су у селу палили куће и убили троје инвалида. Милорад се у Kлину вратио отприлике исте године и мирно живео, све док није отишао у полицији да пријави крађу у кући. Тада је ухапшен и доведен у сумњу да је у овим догађајима учествовао. Након десетине саслушаних сведока и године дана проведене у кућном притвору, суд га је ослободио због недостатка доказа. Имајући у виду ова два предмета, сматрам да постоје квалификоване, непристрасне и праведне судије. Обзиром да сам поступао пред свим косовским судовима у својој петнаестогодишњој каријери, из свог искуства одговорно могу да потврдим да сваки суд на Kосову има довољно оспособљеног судијског кадра који поседује капацитет да суди ове предмете, а будућност ће показати исправност ове моје процене. Морам да нагласим и свој став да је правосудна компонента мисије Еулекса прерано окончана, јер је неутралност овог особља ипак представљала јак предуслов правичности” упозорава Васић.
 |
| Милорад Зајић и Дејан Васић по изрицању ослобађајуће пресуде |
Он жели да верује у независност правосуђа, и искључи утицај лаика на његов рад.
“Са друге стране, одавно сам научио да правосудни апарат често себи дозволи да буде продужена рука извршне власти. Између ове две крајности варира и одговор на питање да ли ће доћи до злоупотребе” у процесима против Срба.
На прерано повлачење чак и овакве мисије ЕУЛЕХ-а упозорава и његов колега и некадашњи бранилац покојног Оливера Ивановића, адвокат Небојша Влајић.
“Ако је икаква нада постојала док је ЕУЛЕХ-ово правосуђе на Kосову радило, па је било и ослобађајућих пресуда, она изречена Оливеру Ивановићу је у највећем делу била ослобађајућа, такве наде сада има све мање. Такве предмете ће судити локалне судије, без икаквог утицаја или учешћа страних судија. Од јуна прошле године ЕУЛЕХ више нема ту извршну функцију, односно немају право да директно учествују и пресуђују предмете. Они кажу да су задржали посматрачку улогу али, могу слободно да кажем, то је врло неважна улога која нема никаквог утицаја на судије” – изјавио је Влајић гостујући на РТС-у.
“Суђења против Срба су веома мучна и мукотрпна јер морате да доказујете невиност људи пред људима за које унапред не верујете да могу да донесу правичну одлуку” прецизирао је Влајић.
Чак и Васић, који је на основу досдашњег искуства ипак оптимистички расположен ,добрим делом, види разлог за забринутост.
“Бити косовски Србин сваким крвним зрнцем подразумева угроженост у најширем обиму те речи” каже Васић за Магазин Таблоид.
Овакав положај Срба није инициран само претходним ратом и нетрпељивошћу насталом у периоду албанског насртаја на српску територију.
“Kада год су Албанци на KиМ незадовољни односом дела међународне заједнице према њима, они се одлучују да своје незадовољство, па и бес искале над Србима”, рекаоје историчар Немања Старовић за РТС.
А разлога за незадовољство косовски Албанци имају на претек. Срба, такође још увек има а њихов статус очигледно незаштићеног дела народа примамљив је искаљивање беса, посебно у традиционалној некажњивости за злочини над Србима могу јер се и за најтежа кривична дела добијао кућни притвор а починилац се најчешће проглашавао неурачунљивим или малолетником.
Западни ментори су косовским Албанцима по први пут омогућили да своје етнички мотивисано насиље институционализују и сместе у законске оквире.
Развој друштва по највишим светским стандардима, довео нас је на ниво примитивне заједнице. Лажна демократија гради лажну албанску државу на тлу Kосова и Метохије па је она буквално као кула од карата, што је виша то је нестабилнија. Све је већа нужност прибегавању ирационалних потеза како би се наизглед одржала. Тако је упоредо са објављивањем стотинак позивница косовским Албанцима, да се пред судом појаве као окривљен или сведоци (саслушања се за сада одржавају у Хагу али се надлежност несумњиво преноси на албанске локалне “судове”), почиње да се говори о још стотинак позива предвиђених за Србе. Међу њима и тројица српских генерала. Правдање двојице од њих и изражена забринутост, сведочи о незаштићености било кога пред овим судом за који се објективно може очекивати не само да суди из освете па и мржње, него и из потребе да осудама изреченим Србима пред својом јавношћу ублажи реалну неопходност да казни зликовце из редова свог, албанског народа.
Али, ако се сетимо да је основни услов за напредовање Србије на европском путу, којим додуше српски народ није ни изразио жељу да иде, била пуна сарадања са Хагом то ће нам додатно расветлити околности које су нас довеле у ову позицију. У то време се знало и отворено говорило о пристрасности Трибунала у Хагу који је важио за “Суд против Срба” па су позвани пред њим с правом уживали заштиту у Србији и били недоступни. Временом је услов прихваћен, сви које је Хаг тражио су изручени а пред нама су нови услови…
Данас се отворено говори о још већој нерегуларности судова у оквиру система албанских сецесиониста а заштиту не уживају чак ни највише рангирани офцири Војске Србије упркос чињеници да је овакво стање започето широком медијском сатанизацијом Срба, лажирањем масакра у Рачку, продубљено агресијом НАТО пакта, одржавано прогоном и каснијим злочинима над Србима…
Међутим, најтежа околност везана за рад овог суда, јесте чињеница о његовој дубокој нелегалности и нелегитимности. Тачније, злочини извршени макар до јуна 1999. године, почињени су на територији Републике Србије и над припадницима снага безбедности и грађанима Републике Србије свих националности. Управо одатле црпимо право да пред Интерполом расписујемо потернице против албанских злочинаца, да их гонимо, судимо им, захтевамо њихово изручење. Пристанак, треба нагласити – пре свега режима Александра Вучића на овакво устројавање процесуирања ратних злочинаца, не само да признаје сепаратистички систем који није ни међународно признат ван интересних оквира Америке и неких земаља ЕУ, већ непосредно признаје легитимност борбе албанских терориста као војног покрета на тлу Еосова и Метохије. Тиме, наравно, аболира известан број злочина смештајући их у контекст легитимне борбе, односно рата. На тај начин држава Србија је недвосмислено доведена у позицију агресора, коју нам Запад намеће деценијама, али овај пут од стране свог Председника који се тако истиче у безочном криминалном непочинству над сопственим народом и државом какво до сада није виђено у светској историји.
У више наврата су про-европски аналитичари и историчари постављали питање – шта би било да се Србија у светским ратовима налазила на другој страни? Па чак, да ли би смо у ствари доживели национални развој да смо у потпуности прихватили аустроугарски диктат пред Први светски рат? Бивајући увек на страни праведника, Србија је то скупо плаћала жртвујући већи део свог народа,то знамо.
Политика Александра Вучића Посилног, његова неизмерна сервилност према потврђеним српским крвницима, политичка и мафијашка коалиција са најтежим албанским ратним злочинацима са KиМ, по први пут нас позиционира “на другу страну”, страну агресора чија смо жртва. За ових неколико година његове владавине изгубили смо готово све српске институције на Kосову и Метохији, један део независности и у осталом делу Србије у оквиру подређености европским и НАТО утицајима, већи део народа који одлази трбухом за крухом а државни апарат је у потпуности криминализован. Kако сада ствари стоје, изгубићемо и прошлост, невиност у страдањима, право на одбрану, част, достојанство….
Ако ништа друго, Вођа је пружио најупечатљивији и најсликовитији одговор на питање – шта би са нама било да смо се нашли на страни фашиста, империјалиста, освајача? Било би много тога, само нас не би било а ако Александар Вучић ускоро не буде свргнут и процесуиран због својих погубних недела и издаје српских интереса, неће бити ни нас.
Аутор:
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
