Драган Крстић
Основно извориште из ког су касније произашле психолошке разлике између словенских персоналиста (славјанофила) и западноевропејаца налазило се у догматским разликама источног и западног хришћанства, посебно из њиховог различитог понашања. Седиште тада јединствене хришћанске цркве било је премештено из Рима у Константинопољ (Цариград, Истанбул), ближе самом извору хришћанства, и у главни град све моћнијег и већег Византијског царства, историјског наследника све слабије и све мање Римске империје. Тиме нису могле бити избрисане велике разлике у целокупном историјском наслеђу тих двају моћних центара европске историје. Неслагања и у догматици и у понашању цркава довела су до првог раскола (482) са међусобним проклетством папе у Риму, по пропозицији духовног наследника апостола светог Петра, и васељенског патријарха у Константинопољу, легитимног представника заједничке и јединствене хришћанске цркве. Нешто касније (519) дошло је до помирења, са покушајима да се изгладе размирице, углавном на саборима у Никеји. До коначног раскола двеју цркава дошло је, ако се не варам, на осмом Никејском сабору (1054) због неслагања у догматском дефинисању изворишта Светог духа. Западна црква је предлагала да се измени првобитно дата одредба у Светим списима да Свети дух исходи само од Бога-Оца, и да се дода „… и сина“ (ех Patre et Filio), што је остало као догматски проблем филиокве (лат. filioque). Источна црква није пристала на измене, задржала је „ортодоксију“, правоверност, остала је православна (ортодоксна), док се западна црква одвојила и постала Римска католичка црква, римокатоличка, за разлику од других православних цркава које су такође задржале у свом наслову „католичка”, наглашавајући да су и оне универзалне, свеокупљајуће. И руска и српска православна црква су католичке, јер и оне догматски истичу своју „саборност“, само су у свом наслову истакле своју правоверност, за разлику од оних који су се отцепили од праве вере. Римска црква је убрзо после отцепљења постала моћна теократска организација, са непосредним и великим утицајем на понашање европских држава. Иако се она отцепила, наметнула је свету концепт да је она друга, православна црква шизматична, и да су припадници тих цркава обични шизматици са којима се ваља обрачунати. После пропасти Византије и пресељења православних центара у далеки Кијев или још даљу Москву, на европској позорници остала је само Римска црква.
Обрачун са исламом на Пиринејском полуострву био је при крају или је већ био завршен, а после слабљења и пропасти европског дела Отоманске империје отварало се поглавље коначног обрачуна и са исламом у југоисточној Европи и са православним „шизматицима“.
(Извор)
Филиокве је једна од оних малих, „једва приметних“ разлика које су суштински измениле свет и његову историју. Само један верник и једна именица изменили су целокупну структуру порука старих светих књига, као што једна тачка или црта могу да измене структуру и смисао једне реченице, или неког цртежа, као што се добро зна у гешталт психологији.
Првобитни постулат хришћанског веровања подразумевао је да Свети дух са својим Логосом може да исходи само од Бога, а не и од сина, Исуса Христа, који је сишао из трансцендентног света на земљу и имао овоземаљску улогу. Тиме је онемогућено да било која овоземаљска личност, па макар да је у питању и син Божји, поседује божански Логос и да њиме управља. У датом концепту трансцендентни свет постоји као такав по себи и за себе, и нико изван њега, у овоземаљском свету, не може имати његове атрибуте. У грчкој и римској антици постојали су богови који су лако прелазили из трансцендентног у овоземаљски свет, и који су поседовали атрибуте једног и другог света, наизменично или једновремено. Прелазак на монотеистичке религије није подразумевао само постојање једног јединог извора трансцендентних сила, већ и апсолутно раздвајање оностраности од овостраности, са људима који по основној пропозицији не могу располагати трансцендентном моћи, не могу бити њени наследници, и не могу ту моћ предавати другом, нити је посредовати на било који други начин.
Увођењем оног додатка „… и сина“ у пропозиције фундаменталног веровања (религиозности), Западна црква је разрушила првобитну структуру односа човека према Богу и Светом духу и поставила нове односе. Ако је Божји син такође исходиште Светог духа, онда и наследници Исуса Христа, његови апостоли, наслеђују и носе у себи ту трансцендентну моћ, располажу Логосом и могу њиме управљати. Сматра се да је први поглавар тада заједничке хришћанске цркве био један од Христових апостола, свети Петар, тадашњи бискуп у Риму, и по том основу Римска црква би требало да представља наследника Исуса Христа. Заједно са тим наслеђем преносе се по тој схеми и сви атрибути који произлазе из оног додатка „… и сина”, па поглавар Римске цркве репрезентује и Бога (који је послао Христа на земљу) и Свети дух, са Логосом, апсолутном истином и непогрешивошћу. Монотеистички концепт веровања је остао, али не и потпуна раздвојеност оностраности и овостраности. Чином веровања које се односи на трансцендентни свет, апстрактан, непостојећи у конкретном свету, требало је придодати одлике божанског бића обичном човеку, од крви и меса, смртном. Пред тим смртником припадници римокатоличке цркве морали су бити апсолутно послушни, јер је он поседовао Логос, и јер је одређивао начине мишљења и понашања, а веровање је већ било одређено претходним постулатом. Тај исти обични човек, један међу многима, требало је да посредује односу појединца са трансцендентним светом, и да поседује вољу трансцендентних сила овде, на земљи, одређујући судбине исто тако обичних људи.
Андреј Рубљов, Пресвета Тројица, 1411. или 1425/27. (Фото: Викимедија)
У време развоја догме о Христу као изворишту Светог духа и апостолима као његовим наследницима и папама као апсолутним наследницима Светог духа, слична учења развијана су и у исламу. Мухамед је узлетео право на небо и придружио се Алаху, али је на земљи оставио много синова, који су сви задржали атрибуте непосредних посредника између неба и земље. У исламу је било више центара моћи религиозних односа према трансцендентном свету, док је у западнохришћанској цркви остао само један. Постоје и друге разлике, које са становишта религиозних учења могу бити велике и значајне, али оне ме овде не занимају, јер се бавим само оном сличношћу која је оставила најдубљег трага у психологији нашег времена, и која је битно утицала на понашање великог броја људи. То је модел религиозног веровања који је задржао један аспект античког многобоштва, са непосредним преносиоцима трансцендентних сила у овоземаљску раван понашања. Појединац се нашао у положају да мора бити посредован не само од цркве као Божје установе, али која би у концепту требало да буде деперсонализована, већ и од конкретних појединаца, који су по пропозицији веровања носили у себи онострани Свети дух, са његовим речима и Логосом. Независно од било каквих декларативних исказа, та позиција појединца морала је водити теократском понашању, потенцијалном, или оперативном тамо где је нека држава прихватила тај концепт религиозности. На тим психолошким основама почивали су верски ратови са привидно божанским налозима за истребљење противника. Није била у питању победа, већ уништење оног другог, онаквог како постоји, било биолошким уништењем било његовим преласком у „праву“ веру. И тај налог долазио је из оностране реалности, право од Светог духа и његовог Логоса, свеједно што је био изговорен од овдашњег смртника. Пошто су ти налози стизали са највише инстанце, изнад које нема ниједне друге, а испод које су све остале, то се захтевала апсолутна послушност, пред којом нису могли постојати никакви етички или естетски обзири. Чак је и дете у колевци, ако је припадало оној другој страни, морало бити уништено, у славу Бога и Светог духа, или Алаха.
Све идеологије нашег времена почивале су на оном додатку „… и сина“ који је такође исходиште Светог духа и божанске моћи. Због тога су све и морале бити тоталне и тоталитарне, али и тотално ирационалне. Све су оне трансцендентну природу егзистенције, једнакост пред смрћу и пред Богом, сводиле на земаљске односе, прокламујући да доносе апсолутну истину и непорециву правду, да ону једнакост у трансцендентном свету превлаче овде на земљу, све су оне имале своју трансцендентну иницијацију, свој неумитни историјски ход, своје прве покретаче тог фаталног историјског точка, и све те идеологије имале су своје вође, са особинама античких богова. У својим конкретним програмима све су нудиле замену највиших вредности оним најнижим, и све су биле одушевљено дочекане од великог дела становништва. Све пропозиције тих идеологија имале су апсолутну природу, изнад њих није се могло наћи ништа, а испод њих је хијерархијски морало бити све. По тој паралели били су постављени и сви међуљудски односи.
Папа Пије IX благосиља војнике Папске државе; у његово време проглашена је догма о папској непогрешивости (Фото: Викимедија)
У тим психолошким условима била је могућа промена когнитивних, афективних и конативних димензија психичког, и то у самим његовим основама, у архетипској грађи. Принцип филиокве пренесен у текуће идеологије одиграо је улогу оног лоботома, који је у личностима испресецао и испретурао све везе између осећања, хтења и сазнања, и који је и само сазнање, чија би природа морала бити рационална, учинио ирационалним, а понекад и понегде и схизоидно инкохерентним. У оквиру прерушеног принципа филиокве у некој од тоталитарних идеологија, убице су могле бити учтиве, могле су се осећати раздрагано и племенито, биле су савесне у трагању за свим или свачим што треба уништити, марљиво су и спокојно припремали та уништења. У случају прогона и уништавања Срба, психолошки принцип и механизам филиокве јављао се на два начина, понекад у оба облика истовремено, или у брзом и наизменичном смењивању. Једном као верски принцип (никада није био ни тада чист, јер је по правилу био удружен са тежњом ка пљачки) у перманентном верском ратовању римокатолика и мухамеданаца против православаца на овом простору, а други пут у прерушеном виду, као идеолошки образац вође који посредује трансцендентним силама кроз сопствену вољу, и који затим посредује и свим личностима које су му хијерархијски подређене. Само те и такве личности могле су имати осећај херојства када су мучиле и убијале децу, оне су имале осећај части када су групно силовале и убијале своје сусетке, оне које су нешто пре тога помагале њиховим женама на порођају, или које су лечиле њихову децу, такве личности осећале су се градитељима правне и поштене државе када су из заседе сачекивали и хладним оружјем касапили своје дојучерашње пријатеље и познанике, јер су ти несретници припадали другој вери и нацији.
Изворник: Драган Крстић, Психолошке белешке 1974-75, Балканија, Нови Сад, 2016.
О аутору
Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због „вербалног деликта“. Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1988. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер.
