Политичко-културни сепаратизам у данашњој Црној Гори има своје дубље корене, свакако дубље него што то данас сматра један део необавештеног света склоног да узроке томе покрету тражи у политичким збивањима последњих година. Његова идеологија није рођена у Црној Гори већ је унета са стране. Суштина таквог покрета је у покушају, насталом уочи Другог светског рата у оквиру нацистичко-фашистичких пројеката разбијања Југославије и српске етничке целине, да се Црној Гори наметне сасвим нови културни и духовни идентитет – путем идеолошке пропаганде, образовних програма, културних установа, уметности, научног рада и мноштвом сличних активности. Прави корени политичко-културне сепаратне свести не могу се разумети без ширег идеолошког и културног амбијента 20. века у коме ваља посматрати и Црну Гору и српски народ у њој.
Црногорски национализам и сепаратизам израстао је на старој стратегији разбијања српског етничког, културног и духовног простора, и није успевао да ухвати било каквог корена у Црној Гори све док није силом наметнут током и после Другог светског рата. Творци тог идеолошког концепта – Ђула Андраши, Бењамин Калај, Лајош Талоци и слични – проистекли су из бечких и пештанских државних канцеларија и њихових сателитских центара као што је Загреб, а разуме се и из других суседних центара, у првом реду Рима као седишта Римске курије. Основни циљ те стратегије био је онемогућавање, свим средствима, српског националног уједињења и стварања јединствене српске државе, али и било каквих облика снажнијег српског духовног и културног повезивања. Мноштво различитих политичко-културних мера те стратегије могло би се свести на два основна правца делатности: први, српску склоност ка регионализму и партикуларизму (истина уочљиву већ у средњем веку, а добрим делом ојачану дуготрајним животом у разним државама под туђинском влашћу) ваљало је свим средствима продубљивати и политички експлоатисати; и други, верске поделе и културне разлике међу Србима, проистекле из живота под туђинском влашћу, требало је непрекидно наглашавати и давати им посебна политичка значења.
На овом послу радило се већ током 18. века, са првим озбиљнијим плановима о преуређењу Југоисточне Европе у духу политичких интереса Аустрије, али и других западних сила. Тај рад је врло уочљив након Српске револуције 1804. године, а долази до пуног изражаја – плански, организовано и делотворно – након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године. Није реч само о пројектима политичке природе, већ о широком фронту активности који је поред класичних политичких, војних и економских мера, у први план стављао и научноистраживачки и културни рад; у тим областима се непрекидно провлачила суптилна али увек уочљива стратегија изазивања пометње у плановима својих противника, са основним циљем да се прихвати лажни идентитет који ће бити у функцији политичких планова Хабзбуршке монархије. Таква је, поред осталог, била идеологија бошњаштва, са ослонцем на богумиле, али и многи други пројекти који су се тицали нарочито Старе Рашке, Косова и Метохије, Македоније и других области у којима је живео српски народ.
За све време постојања независне Црне Горе, нико у Црној Гори није доводио у питање општепознату чињеницу да су Црногорци део српског народа настањен у Црној Гори. Говорим о Старој Црној Гори, јер је већи део данашње Црне Горе, почевши од Бањана, преко Пиве, Дробњака, Васојевића, затим Полимља и Потарја (Беране, Бијело Поље, Пљевља) и иначе насељавао српски народ у својим историјским областима познатим као Стара Херцеговина и Стара Рашка. Чак ни веома искључиви хрватски идеолог др Иво Пилар (псеудоним L. von Sudland), који је био узор хрватског усташког покрета и црногорских сепаратиста, није могао уврстити Црногорце у посебан народ. Он пише: „Познајемо четири народа Јужних Славена: Словенце, Хрвате, Србе и Бугаре“. (L.V. Sudland, Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja, Izdanje Matice Hrvatske, Zagreb 1943, страна 3.)
Иво Пилар (Фото: Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje)
Први покушај да се Црногорци прогласе посебном нацијом у односу на Србе долази уочи Другог светског рата, из пера Савића Марковића Штедимлије, следбеника идеја хрватских идеолога Анте Старчевића и Јосипа Франка, утемељивача идеологије хрватског усташког покрета. Штедимлија је рођен у Стијени, у Пиперима, 1907. године, гимназију је учио у Подгорици и у више места у Србији, а права и филозофију студирао је на Универзитету у Загребу. У исто време када и Штедимлија, са нешто другачијим аргументима, ту идеју заступају југословенски комунисти, нарочито у годинама уочи Другог светског рата, када стари хабсбуршки концепт дезинтеграције српске етничке целине постаје званични програм Комунистичке партије Југославије. Да ли случајно или не, тек пада у очи да се врхунац Штедимлијиног политичко-пропагандног рада, временски поклапа са политичко-пропагандним радом КПЈ у периоду 1937-1941. године.
Средњоевропски римокатолички клерикализам, који чини окосницу већине политичких снага тога региона – било оних „левих“ било „десних“ – лежи у корену идеје црногорске нације, иако то на први поглед може изгледати парадоксално. Њега је политички најдоследније уобличио већ поменути хрватски политичар др Иво Пилар који је под псеудонимом у Бечу 1918. године објавио обимно дело Die Sudslawische Frage und der Weltkrieg – Ubersichtliche Darstellung des Gesamtproblems (Јужнословенско питање и светски рат – приказ целокупног питања). Књигу је потом на хрватском језику објавила Матица хрватска у Загребу 1943. године, а ново издање објављено је у Хрватској 90-тих година овога века. (Усто, у Загребу је, тих година такође, основан и Институт „Др Иво Пилар“, задужен да се бави питањима хрватске националне стратегије – прим. уред.)
У својим политичким разматрањима са позивом на наводне историјске изворе, Савић Марковић Штедимлија темељи целу своју конструкцију на гледиштима Ива Пилара. Суштина те конструкције је у следећем: Црногорци су потомци „Црвених Хрвата“, јер је Дукљанска област била део „Црвене Хрватске“, и у културном погледу припадају западном свету, па, иако су у неким приликама били принуђени да прихвате српско име, по Штедимлији они у суштини нису никада напустили свој западни културни идентитет.
Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија (Извор: ИН4С)
Пилар, коме је Јакоб Фалмерајер, баварски историчар и један од водећих идеолога непомирљиве борбе против свега што је православно и руско омиљени писац, као што је Анте Старчевић узор Штедимлији, полази од Теодосијеве поделе Римског царства 395. године на Источно и Западно (својим синовима Аркадију и Хонорију), и наглашава да је римска провинција Далмација „од Београда на Дунаву до Скадра“ била придружена Западу (Исто, страна 13). Када говори о досељавању Словена и уопште о „јужнословенском питању“ Пилар, за разлику од Штедимлије потом, наводи, као што је већ изнето, само четири народа. Али, истиче да се Дукља развила из „Црвене Хрватске“ („која је првотно хрватска насеобина“), и која је у почетку обухватала „данашњу Херцеговину и Црну Гору“ (Исто, страна 45). Захваљујући јаком византијском утицају, пише Пилар, потиснут је утицај католичких Хрвата. Придолажењем Срба у Дукљу (Зету) ојачао је српски елемент „толико, да од 11. столијећа не можемо Дукљу више сматрати чисто хрватском него мијешаном хрватско-србском државном творевином“ (Исто, страна 48). У следећим вековима Дукља је своју судбину везала са Рашком „с којом бијаше геополитички боље везана него с осталом Хрватском.“ Овако, пише Пилар,
„припаде Дукља постепено све више у дјелокруг србског утјецаја. Постаде у неку руку другим политичким средиштем србског народа. Али првотно хрватско насељење као етнички момент, и јаки утјецај католицизма, ударили су овом подручју тако неизбрисиво, посебно обиљежје, да се Дукља, касније Зета, кроз читаву србску повијест јавља као посебна индивидуалност, која обично стоји у некој противности са етничким средиштем у Рашки. Ови разлучни елементи показали су се тако јакима да их до данас није било могуће савладати, па тако видимо још и данас покрај праве Србије још и Црну Гору, насљедницу некадање Дукље и Зете.“ (Исто, страна 47)
У закључку савремених политичких разматрања Пилар истиче да су Срби, помоћу „бољег црквено-политичког устројства“ отели Бугарима и Хрватима већа подручја: „Хрватима отеше данашњу западну Србију, некадашњу Дукљу, а једна од главних сила која је довела до данашњег рата (Први светски рат – прим. аутора), јест загрижено настојање Срба да Хрватима коначно отму и Босну и Херцеговину“. (Исто, страна 150)
Ово дело је очигледно главни извор целокупног Штедимлијиног концепта црногорске нације. Тај дух провејава и у другим његовим, углавном пропагандистичким радовима. После брошура Горштачка крв – Црна Гора 1918-1928 (Београд 1928), Антикрлежијанци или како се код нас пишу „марксистичке“ критике (Крагујевац 1933), Штедимлија пише и брошуре као што су Школовање црногорске омладине (Загреб 1936), Русија и Балкан (Загреб 1937), и Црвена Хрватска (Сплит 1937).
Године 1937. у издању Политичке библиотеке „Путови“ у Загребу је објављена Штедимлијина брошура Основи црногорског национализма од 127 страна. Међу делима у рукопису која су најављена за објављивање, на почетку ове брошуре стоји и наслов: »Хрватска и Црна Гора, чланци и есеји« а сама књига има три дела: Црвена Хрватска и њени културни трагови, Претапање имена Црвена Хрватска у Црна Гора, Од Црвене Хрватске до Црне Горе: Између два национализма. За мото књиге узети су стихови Ивана Мажуранића.
Културно-политичку судбину Црне Горе Штедимлија већ на почетку изводи из њеног географског положаја: „Затворена са истока и са сјевера високим планинским вијенцима (Проклетије, Комови, Дурмитор и др.) Црна Гора је била увијек отворена само према мору и, нешто проходнијим путем, према западу, преко Херцеговине.“ (Исто, 5. страна) Већ овде, на почетку, види се да Штедимлија изневерава истину и кад је реч о географији, уколико не одговара његовој унапред задатој тези, јер је готово половина данашње Црне Горе оријентисана према Полимљу, а вековима је била одвојена од мора. Али њему се то не уклапа у тезу коју жели да докаже наводним историјским и географским аргументима. Зато наставља у истом духу:
„Благодарећи својој широкој вези морем са Западом, старо словенско становништво данашње Црне Горе било је у повољнијој могућности да пренесе у своју средину насаде западне културе и да се подвргне њеном утицају. То је био пут, којим је овамо дошло хришћанство, а затим пут којим је вјековима допирао западњачки културни утицај, чији се трагови и данас увелико опажају“. (Исто)
У теоријском приступу, Штедимлија се ослања на Стаљинову дефиницију нације. Нарочити рељеф, клима, а тиме и услови живота утицали су да Црногорац стекне „нарочити физички и психички облик“. (Исто, 8. страна). Даље каже:
„Црногорци су неколико стотина година, прилично самостално издвојени, на јединственом и непрекидном територију међусобно опћили и заједнички живјели. Тако је њихова нација историјски постала заједница језика, територије, економског живота и психичке конституције, изражене у заједници свеукупне њихове духовне и материјалне културе“. (Исто, 9. страна).
Фердо Шишић (Фото: САНУ)
Главни Штедимлијин став темељи се на следећем закључку: „Претци данашњих Црногораца дошли су у своју земљу као Хрвати и ту, под тим именом, живјели неколико вјекова“. (Исто, страна 10). Он нашироко образлаже своју тезу позивајући се углавном на Летопис Попа Дукљанина (према Константину Јиречеку насталом између 1160. и 1180. године). Упорно се труди да докаже да су „данашњу област Црне Горе насељавали Хрвати од доласка Словена па све до стварања државе Немањића“. (Исто, страна 16). Прибегава, затим, смешним аргументима, указујући на топониме који наводно упућују на „хрватско име“ (у колашинском срезу „Хрватске ливаде“, „код мјеста Тутин у Санџаку још постоји запуштено „латинско гробље“, које потиче „свакако од католичких Хрвата“. (Исто, стране 28-29). Штедимлија настоји да оповргне и становиште познатог хрватског историчара Ферда Шишића (пореклом иначе од православних Шишића из Грбља) о овом питању: „Али ако се не може порећи – бар са ваљаним разлогом – постојање хрватског имена у Горњој Далмацији 11. и 12. вијека, тај резултат још не значи да је она била и саставна чест државе Хрватске, па чак ни то, да се овдје ради о етничким Хрватима у оном смислу као у Хрватској, гдје је то име било не само национално, него и политичко (државно). То значи само толико, да је и међу Србима Дукљанима било извјесне скупине народа, која се звала Хрвати, баш онако као што је таквих скупина Хрвата било и међу Чесима 10. и 11. вијека и међу Пољацима онога времена“ писао је Шишић. (Исто, 30. страна) Даље Шишић изричито тврди да ниједно друго историјско сведочанство не потврђује постојање имена „Црвена Хрватска“, као ни то да се хрватска државна власт икада простирала на Горњу Далмацију. То Штедимлији не смета да тврди да је у оно време „за земље Црвене Хрватске био у употреби обично назив Дукља, Приморске Стране, а касније Зета“. Уласком „у састав Немањине државе нестало је 1184. Црвене Хрватске као самосталне земље“. (Исто, 38. страна).
Иако Штедимлију не интересује историјска истина, и мада је за њега прошлост само поље за доказивање његових унапред задатих политичких концепата, он ипак не може да сасвим пренебрегне опште познате историјске чињенице. Тада приступа довијањима разних врста, вероватно и сам свестан нечувеног насиља које чини над историјом народа коме припада. Не једној страни каже да је Црна Гора у време Немањића
„била већ у знатној мери натруњена Србима из Рашке и прећутно се подавала србизирању, јер је у стварању једне славенске државе на Балкану видела најсигурнију гаранцију за очување своје независности и опстанка. Њено национално идентифицирање са Рашанима под српским именом имало је карактер, не само прихватања једног заједничког државног имена више категорије по њиховом хотимичном схваћању, него и давање потпоре Немањи као Зећанину, да позивом на национално јединство створи према вани слободну и независну државу“. (Исто, страна 36).
Пошто не може да негира чињеницу да је управо Црна Гора била баштиник великог српског епског наслеђа, косовског култа и нарочито култа Милоша Обилића, Штедимлија то објашњава тиме да „слободна Црна Гора није имала тада бојазни за своју егзистенцију од државне концепције поробљеног српског народа“. Опасност је претила од турске државне концепције и најезде, па је, домишља Штедимлија, Црној Гори у њеној ослободилачкој мисији на Балкану „било потребно да се за моменат поврати опет српском имену и да тиме освешта своје право ослободитељке“. Према њему, јединствена српска црква била је такође носилац српског имена, а протежирана од стране државе она је „била у повољној могућности да сузбије друге цркве и врши задатак наметнут јој од државе“. (Исто, страна 38). Али ни успех државе ни цркве у доба Немањића „није био толики, да би они могли област некадање Црвене Хрватске прогласити српском облашћу и та имена брисати из именика земаља уједињених у заједничку државу“. (Исто, страна 39). Штедимлија се позива на тврдњу хрватског историчара Клајића да је у „ширењу српског имена у Дукљаниновој Црвеној Хрватској допринијело још и непрестано сељење Срба у ту земљу“.
Глас Црногрца, издање за 13. јул 1941. (Фото: ИН4С)
Потом следи врхунац Штедимлијиних домишљања, у виду теорије о наводно оригиналној етничкој и културној симбиози у Зети:
„Зета је постепено постала засићена српским становништвом, којем је она указивала гостопримство. Док су досељеници као жртве политичких борби и ратних неуспјеха доносили јаче развијену политичку свијест и већу борбеност, дотле је код домородаца била већа културна и цивилизаторска премоћ. У помирењу ових разлика логично је било да побиједе и одрже се у земљи обиљежја политичких настојања дошљака, а културна и цивилизацијска садржина народног и државног живота и уређења домородаца. Постепено је тако створен један нови тип државе са националним именом дошљака (српским) и политичким тежњама, које су они донијели са собом, а са културном оријентацијом и цивилизацијом домородаца, које су били насљедили од својих предака, Црвених Хрвата.“ (Исто, страна 41).
Дакле, „српски емигранти из Рашке“ су извршили пресудан утицај на национални преображај и преоријентацију Дукљана својим досељавањима, под чијим је утицајем почело „да се име Хрват замењује именом Србин“. (Исто, стране 41-42). Утицај Хрвата се није могао очувати, каже Штедимлија, јер геополитички положај Дукље „није допуштао да се она сједини са Хрватском у једну државу“. [Штедимлија бележи да] Примивши
„српско име, Дукљани, односно Зећани, нијесу били примили и остале атрибуте и одлике српског народа. Они су остали у католичкој вјери и изложени утицају запада, те су се тако изграђивали као посебан народ, макар што су имали формално заједничко име са Србима. Чак су и језично наријечје задржали исто оно које су имали и остали Хрвати (ијекавско). Путеви утицаја источне, византијске културе и менталитета изграђених на балканском поднебљу под окриљем Византије били су и остали до краја за Дукљу затворени.“ (Исто, страна 46).
Наравно, Штедимлији је најтеже да објасни откуд тако кристално јасна српска мисао и српска идеја код свих црногорских владика и државника, нарочито код Његоша, али и код Петра I, и књаза Данила и краља Николе. Он то објашњава наводним политичким разлозима који су били узрок „што је Његош онако гласно истакао српску националност Црногораца“. Али упркос томе, каже Штедимлија, Његош је као песник у својим књижевним делима „остао чисти западњак, са најмање православног у себи“. Он је тиме одолевао „гласу своје унутрашњости“, „гласу свога срца“ који је „одзвањао западњачки на вибрације мисли којима је упућивао своју земљу ка истоку и ка Русији“. Затим следи носећа мисао ове политикантске конструкције која је, на известан начин, све до данас платформа црногорског сепаратизма с циљем наметања лажног идентитета Црногорцима: „У борби ових опречности, којима је ношен кроз свој живот, он (Његош) остаје типични представник западњаштва на једном вјештачки застртом терену духом византијског православља“. (Исто, страна 48). Тако јасно проговарају из ових Штедимлијиних речи сви његови узори као што су Фалмерајер, Анте Старчевић и Иво Пилар!
Анастас Јовановић, Петар Други Петровић Његош
На крају свој псеудофилозофски приступ Штедимлија завршава следећим речима:
„У коначном сукобу двију супротности исток-запад, у Црној Гори, а у недостатку оних политичких разлога који су наводили Његоша да се оријентира према истоку, у овој земљи данас односи тријумфалну побједу дух западне културе и цивилизације, дух одбране традиција чуваних вјековима предака данашњих Црногораца. Вођена тим духом она полази у будућност путевима којима се крећу велики западни народи, а да ли ће њено кретање бити за њима или са њима, зависиће од брзине којом ће Црна Гора стрести са површине лица свога наслагане слојеве мртве историјске прашине, коју су за собом оставили мучни догађаји из њене дуге прошлости“. (Исто, стране 51-52).
„Мртва историјска прашина“ – то је српски идентитет Црногораца, срж целокупне историје Црне Горе, али, Штедимлији и није било стало до било какве историјске истине. Његова „прича“ намењена је била надолазећим господарима уочи Другог светског рата, и требало је да буде „улазница“ за „нови европски поредак“ који су, тада у пуном замаху, стварали Адолф Хитлер и Бенито Мусолини.
Окупациона подела Краљевине Југославије (Фото: Википедија)
Међу многим „бисерима“ Савића Марковића Штедимлије јесте и онај да су Црногорци имали своју „народну вјеру“, и своју „народну цркву“. Он је опчињен идеологом хрватског усташтва Антом Старчевићем. Сматра да је Црној Гори потребан један Анте Старчевић. Старчевић се требао појавити у Црној Гори и 1912. године, када је „нестало оног турског појаса који је раздвајао Србију и Црну Гору“. (Исто, страна 117). Тог момента се и појавила опасност за Црну Гору. Старчевић је, каже он, повео борбу за формирање хрватског културног национализма. Својом „смјело постављеном тезом о Славосрбима он је допринијео потпуном и правилном очишћењу хрватског културног национализма од свих страних и негативних примјеса, које су га разарале и чиниле стерилним“. Црногорски национализам „није доживио своју историјску ријеч као хрватски у Старчевићевој ријечи“ јер није имао одговарајућу културну садржину и номенклатуру. „Формирање политичког национализма могуће је само онда ако му предходи истоимени и садржајно подударни културни национализам. Завршна фаза формирања културног национализма је његов извана политички, а изнутра културни садржај, фаза у којој национализам у остварењу народне државе задобија свој дефинитивни облик и садржај“. (Исто, страна 125). Црногорска православна црква, пише Штедимлија „није била носилац и чувар српске, него црногорске државне мисли, али под српским именом.“
Главни идејни извори и инспиратори целокупне Штедимлијине списатељске делатности су екстремни хрватски идеолози попут Анте Старчевића, Милана Шуфлаја, Јосипа Франка и других. У завршетку своје брошуре о црногорском национализму, подстакнут Шуфлајевим речима о томе да „име хрватско, крв хрватска не значи само нацију! Хрватска крв ту значи и цивилизацију. Хрватство је синоним за све што је лијепо и добро створио еуропски запад“, он изводи такође „епохалан“ закључак о улози Црне Горе у историји:
„Она је била међа, којом је ишла граница између истока и запада кад се дијелило велико римско царство, граница између источне и западне цркве, заправо граница између два свијета. И кад се мисли на пластику тла, на геополитичке силе и на к истоку зрачеће силе из старе црногорске културе и цивилизације, онда се не може избјећи мисли о опасности, која пријети црногорском народу и ономе што је њему свето као и осталим цивилизованим народима, од претензија завојевача“. (Исто, стране 126-127).
Завршавајући своје у широком замаху постављено фалсификовање целокупне историје Црне Горе, Савић Марковић Штедимлија у личности Секуле Дрљевића види црногорског Анту Старчевића: „Стога данас у Црној Гори, као и у Хрватској, куца једно срце и живи један јединствени дух“. А у брошури Црногорско питање коју је објавио Црногорски национални комитет у Загребу 1941. године под окриљем нове усташке власти, понављајући старе тезе да је 1918. године Црна Гора била окупирана од стране „србијанских и француских чета“, Штедимлија у духу идеологије ондашњег Новог светског поретка закључује: „Кад се исправе тешке verseilleske неправде Црна Гора ће под водством Др-а С. Дрљевића у новом европском поретку, који се ствара, заузети мјесто које јој припада по заслугама и по страдањима у ослободилачкој борби.“
Секула Дрљевић (Извор: ИН4С)
Штедимлија је током Другог светског рата био десна рука хрватског нацистичког вође Анте Павелића. У Загребу је 1943. године објављена и његова књига Auf dem Balkan. Године 1945. Црвена армија га је ухапсила негде у Аустрији, куда се повлачио заједно са хрватским усташама. Провео је извесно време у затвору у СССР-у. Интервенцијом руководства нове комунистичке државе враћен је у земљу. На суђењу, које је било својеврсна фарса, осуђен је на краћу временску казну и убрзо пуштен из затвора. Запослили су га у Лексикографском заводу у Загребу, под руководством свемоћног Мирослава Крлеже, чију је благонаклону подршку уживао све до краја свог угодног загребачког живота. Уосталом њих двојица су, очигледно, били у вези и пре Другог светског рата. Зар сама чињеница да је Штедимлија наставио да делује из Загреба са својих предратних позиција, не говори довољно о идеолошкој клими у југословенском друштву после Другог светског рата? Разлика је само у томе што Штедимлија сада није више био усамљен као пре рата. Иза њега је стајао, пре свега, Мирослав Крлежа, главни идеолог свеукупне културне политике у Титовој Југославији. Стајале су иза њега и многе политички моћне личности у државном и партијском руководству Југославије и Црне Горе. Видело се то нарочито током акције рушења старе Његошеве капеле на Ловћену.
Анте Павелић (Фото: Викимедија)
У сличном, у основи средњоевропском клерикалном духу, заснована је теорија Комунистичке Партије Југославије (КПЈ) о Црногорцима као засебној нацији. Она проистиче из познате тезе о томе да је Југославија „версајска творевина“ и да су у њој све друге нације жртве „великосрпског угњетавања“ и „великосрпског унитаризма“. Свој најјаснији израз тај концепт је нашао у одлукама Пете земаљске конференције КПЈ у Загребу (1940). Међутим, политика КПЈ у том питању је током рата, а и после рата, била релативно обазрива, све док се нови режим није идеолошки и политички потпуно учврстио.
Црногорска нација је насилно наметнута, вољом руководства КПЈ, и била је супротна не само духу званично прокламованог комунистичког интернационализма, него и духу европског концепта нације и европских националних покрета. Јединствен је пример у Европи да становници једне провинције, односно републике, практично преко ноћи постају припадници нове нације. Слободно народно изјашњавање онемогућено је репресивним мерама комунистичке власти. Процес однарођавања Срба у Црној Гори био је саставни део свеукупне државне и партијске политике – од уставних решења, државних и партијских докумената, до научне, просветне, образовне и културне политике. О дојучерашњем српском народу у Црној Гори није више било ни речи, као да је наједном нестао без трага. Сваки израз српске свести идеолошки је жигосан као израз „четништва“ и „великосрпства“. Српски народ у Црној Гори остао је без иједног политичког представника, без иједне научне, културне, образовне и просветне установе, будући да су српске културне установе које су постојале до Другог светског рата или укинуте, или промениле назив а тиме и целокупни програм свога рада. Да би се такво насиље без преседана на известан начин рационализовало и било лакше прихваћено у народу, ширена је пропаганда да је свеједно ко је у Црној Гори шта по националности, јер „смо ми и Срби и Црногорци“. На сличан начин тумачене су и административне границе међу републикама. Знамо да су касније постале гвоздене, што је и био циљ од почетка.
Блажо Јовановић говори на митингу у Херцег Новом (Фото: Вијести)
Идеолошка индоктринација је ишла постепено. Требало је прво пронаћи одговарајуће историјско утемељење за нову нацију, а оно је почело да се тражи у постојању црногорске државе, будући да је Црна Гора у 19. и почетком 20. века била једна од двеју тада независних српских држава. У немачком и италијанском народу такве државе са својим династијама постојале су вековима, и у много већем броју него код Срба. Тако је посао издвајања црногорских Срба из Српства започет писањем Историје црногорског народа из пера Јагоша Јовановића. Затим следи из године у годину све снажнија, и постепено све боље организована акција изградње новог, црногорског идентитета. Одмах после рата почело се и са прилично масовним слањем студената из Црне Горе на Загребачко свеучилиште. Потом долази до оснивање Црногорске академије наука и умјетности у Титограду, као додатног атрибута националне особености. Идеолошки, нови идентитет намеће се преко Редакције Енциклопедије Лексикографског завода у Загребу за Црну Гору. На челу Редакције је председник ЦАНУ, сада члан председништва тзв. Дукљанске академије наука и умјетности. (Бранко Павићевић, прим. уред.) Партијски, нови идеолошки правац најјасније осветљава једна изјава Владимира Бакарића о „црногорском језику“. Истовремено, сваким даном је јачала кампања у науци и култури да су Црногорци нешто сасвим посебно у односу на Србе, и то уз прећутну подршку партијских и државних врхушки и Црне Горе и Југославије.
‘Стварање црногорске државе’ Јагоша Јовановића (Фото: Хало огласи)
Са политичком победом у Европи снага поражених у Првом и Другом светском рату, цела идеолошка стратегија у погледу Срба и Југоисточне Европе се још радикалније враћа старим идејним изворима – гледиштима Анте Старчевића, Шуфлаја, Ива Пилара, Штедимлије и широког круга њихових следбеника који су били носиоци средњоевропског освајачког духа у Југоисточној Европи. У Црној Гори иницијативу је сада преузела тзв. Дукљанска академија наука и умјетности, која није ништа друго до истурено одељење Хрватске академије знаности и умјетности у Подгорици. Један од њених првих људи др Ротковић тврди, још радикалније од Штедимлије, да су Црногорци „стари словенски народ, западно-словенског поријекла, западни сусједи Пољака, с којима имају заједничку ијекавицу“. Црногорци су, пише овај идеолог црногорског сепаратизма, „дошли на Јадран послије 568. године“. Све оно што данас раде тзв. ДАНУ, Матица црногорска, и група људи окупљених око тзв. „Црногорске православне цркве“ показује да текући политичко-културни сепаратизам у Црној Гори иде много даље од својих претходника у фалсификовању свеукупне политичке, културне и духовне историје српског народа у Црној Гори. Главни удар тога покрета усмерен је на српски културно-духовни идентитет Црне Горе те би, имајући у виду чињеницу да тај покрет има данас и финансијску и политичку подршку са стране, разоткривање његовог правог циља требало бити и организовано и свеобухватно. Темељ тој активности треба да буде научна истина.
