Џевад Галијашевић
Ко је ставио на коцку и мир и Босну?
Да Мухамед Велић није хоџа, његова претећа порука да у Босни живи сто хиљада Босанаца с ратним искуством не би завредела посебну пажњу. Али када хоџа дословце каже: „Муниција у Коњицу и Горажду! Хаубице у Травнику! Ручни бацачи у Хаџићима! (…) Знају они да ово није шала и да босанска снага није мала маца!“, онда овај скандал завређује реакцију правосудних органа. Уместо Тужилаштва у Босни, реаговао је конзул ове државе у Франкфурту тако што је, преносећи надахнуте хоџине речи, дописао Алаху екбер. Случајно или не, баш неколико дана пошто је, уз исте речи, у цркви у Есексу ножем избоден посланик Конзервативне странке Дејвид Амес.
РЕГРУТОВАЊЕ ЈЕ ПОЧЕЛО
Ово тајновито Алаху екбер које је конзул дописао уз хоџино „молитвено правило“ озбиљно је схваћено. Већ сутрадан Сарајево је освануло облепљено плакатима „И ти си потребан за одбрану БиХ“. Да је рат пред вратима могао се тог јутра заклети сав поштен свет у чаршији. Они подозривији,а њих је све мање, назирали су позадину…
Како су се на истом задатку Странке демократске акције нашли хоџа Мухамед Велић, публициста и члан Свјетске уније исламских учењака и муслимански дипломата Адмир Атовић, који је правничка звања стицао на травничком универзитету?
Ако се у први мах тешко у везу могу довести ова два посве различита човјека – један је имам, други дипломата – мали напор у политичка стремљења владајуће странке понудиће објашњење за ову необичну појаву. А владајућа странка овако мисли: пошто је хрватска народна конститутивност већ сломљена ангажовањем Жељка Комшића, ред је да се сломе Срби и њихова Република Српска. За обрачун са њима, зна СДА, неопходно је мобилисати сав кадар, и онај световни и онај вјерски, и онај са ове и онај с оне стране Дрине. Међу првима, очекивано, одазвао се Чеда Јовановић, Комшићев саветник, изјавом да „рата може да буде, али то није Додиков хир него Путинов пројект“. Више од њега чуди Атовић, који је 1993. са 17 година задобио тешке тјелесне повреде и тако стекао болно искуство грађанског рата.
ЧИЈА СЕ КРВ НИЈЕ ОСУШИЛА?
Да није хоџиног позива на рат који Атовић преноси уз муслимански поздрав Алаху екбер, лако би човек могао помислити да је образовани дипломата само у духу своје вере написао „Алах је већи“. Али Атовић иначе не слови за загонетног човека. У „Дневном авазу“ на питање шта је спорно у његовом писанију, објашњава: „То је опомена свима који намјеравају дићи руку на Босну да ми нећемо допустити да се неко игра с државом у којој се још није осушила крв.“
П
итање на чију тачно крв мисли, новинар га није питао. То да су због ритуалног клања Срба на Озрену и Хрвата у Средњој Босни, баш уз узвик Алаху екбер, осуђени генерал Сакиб Махмуљин и његов командант генерал Расим Делић, знају обојица.
А шта о исламизму мисли земља домаћин у којој босански конзул столује?
Нешто пре него ће Атовић изнети свој поглед на босанску стварност, предсједник Бундестага Волфганг Шојбле, на конференцији за новинаре у немачком граду Нојштату, упозорио је да размишљање у етничким категоријама „уз дјеловање центрифугалних сила под утицајем сусједних земаља“ може довести до распада државе и формирања „муслиманског острва“ у Европи са „знатним конфликтним потенцијалом и као стални извор немира“.
Очито да СДА кадар машта о овом острву стављајући на коцку и мир и Босну.
Потенцијал за рат у БиХ, што можда не зна предсједник Бундестага, мјери се са 4.800 тона експлозивних средстава и муниције. У кућама се крије око 65.000 јединица стрељачког наоружања – митраљеза, аутоматских и полуаутоматских пушака. Поред тога шест фабрика наоружања и војне опреме: „Претис“ Вогошћа, „Бинас“ Бугојно, „Игман“ Коњиц, „Ремонтни завод“ Хаџићи, „Братство“ Травник и „Унис Гинекс“ Горажде допуњују залихе.
МИЛОРАДЕ, НИСМО ТИ МИ БАКИР
Са овим подацима или без њих, Волфганг Шојбле је уочио проблем, али не и тзв. високи представник Шмит. Како је могуће да се упркос чврстим аргументима, читава савремена, германска, а привидно европска политичка мисао исцрпљује у покушајима механичког оптуживања Срба, због насиља и злочина почињених од свих зараћених страна, деведесетих година током распада Југославије? Види ли Шмит да јачају масовни удари из Африке и Азије и да цијели исламски свијет, у таласима, удара на врата Европе. И да ће опет као некад Срби затребати да послуже као санитарна завеса која ће штитити западни свет од најезде исламиста? Слути ли бар нешто од тога док му на сто с извештајима стиже и гостовање на телевизији Фејс Фахрудина Радончића, који на очи исте те Европе поручује српском члану Председништва БиХ: „Милораде… нисмо ти ми Бакир. Нема подјеле без рата“.
