После убиства краља Александра видљиво је почео процес растакања државе, намесник кнез Павле није имао потребни ауторитет да држи полуге власти онако чврсто као сам краљ, а јачање немачког нацизма додатно је отежавало међународни положај краљевине Југославије.
Иако су у браварово време упорно лагали како су у казаматима комунисти мучени и прогањани, чињеница је да политички затвореници нису морали радити, те је Моша Пијаде на миру превео КАПИТАЛ, својеврсно „свето писмо“ комуниста.
Ипак је врхунац политичког деловања у затвору Лепоглава био споразум усташа и комуниста из 1935.године о заједничком деловању против „великосрпске творевине“ краљевине Југославије (у чије темење је уграђено више од милион и сто хиљада српских живота!).
Сам споразум је откуцан на писаћој машини, истој оној на којој и текстови превода Капитала, потписан и изнет ван затвора, али није никако разјашњено да ли су га изнеле комунистичке или усташке везе и однеле у Загреб, где је тада деловао и тајни усташки центар у држави, али и комунистички ЦК!
Чињеница је да од тада усташки покрет и комунисти на терену делују скоро па као једна организација у наступу наспрам државне власти у западном делу заједничке државе, с тим да је усташа било далеко више, и да су већ били инфилтровани у бановинску управу, али и у полицију, где комунисти немају позиције!
После овог споразума, у самој Москви почео је обрачун са бројним српским кадровима у чему се и сам бравар истакао током свог тамошњег боравка, о чему у архивама постоје бројни докази!
Током 1937.године створена је КPH са својим CK, иако је још 1936.године руководство СССР дало препоруку Коминтерни да се не делује на слабљењу и разарању држава које су угрожене од стране фашизма и нацизма јер је подузета политичка иницијатива на стварању широког антифашистичког фронта, након пуча генерала Франка у Шпанији и почетка грађанског рата!
У самој Хрватској, почео је унутарпартијски сукоб између фракције чланова КPH и њихових противника који су осуђивали сарадњу са усташама, залажући се за стварање будуће совјетске републике Хрватске, верујући у неминовну победу социјалистичке идеје. Историјска је чињеница да су бановинске власти хрватске бановине у јесен 1940.године похапсиле већину чланова управо ове фракције, и задржале их у конфинацији у логору Керестинец (стари дворац недалеко од Загреба), предајући их усташкој власти одмах по проглашењу NDH, иако је нови југословенски министар унутрашњих послова Срђан Будисављевић одмах 28.марта 1941.године наредио да се сви логори распусте!
Покушај организованог бекства из логора Керестинец у јуну месецу није успео, јер прихват бегунаца није квалитетно испланиран и усташка потерна одељења су лако похватала распршене бегунце, који су потом враћени у дворац, али сада држани стално под кључем. Док су водили преговоре са представницима КPH о преименовању у КP NDH, усташки изасланици су са истакнутим појединцима покушавали да се нагоде, да се они као Хрвати, додуше левичари, ангажују у друштвеном животу нове хрватске државе, што ти појединци нису прихватили, јасно истичући да са фашистима не сарађују! Наравно, исталнути појединци Срби, били су искључени из ових комбинација!
После потписивања споразума са представницима КPH, усташке власти су почеле да стрељају логораше из Керестинца након напада Немачке на Совјетски Савез.
За браваровог живота, било је историчарима забрањено да истражују споразум из Лепоглаве и нарочито неуспели бег логораша из Керестинца. Многи међу тим логорашима су мртви коришћени у пропагандне сврхе, јер су по њима називане културне установе, друштвене фирме, а управо су иницијатори тога били они потписници споразума са усташком власти о стварању КP NDH, јер су дошли на власт после победе над фашизмом! Ти су потписници натурили лаж звану „братство-јединство“ да тако сакрију почињени хрватски геноцид над Србима, Жидовима и Ромима у NDH, припремајући своје наследнике у SKH (Savez komunista Hrvatske) да добровољно предају власт неоусташама у тадашњој републицн, када почне насилно растурање заједничке државе Југославије крајем прошлог века!
