Заштићен у Аргентини као бели медвед (од англо-америчких служби и од Ватикана), поглавник Pavelić је врло брзо почео да окупља усташке емигранте пристигле „пацовским каналима“, како би обновио активности тобожњег континуитета хрватске клерофашистичке државе NDH, склапајући споразум и са десним крилом HSS!
Чак је формирао и владу у емиграцији, те почео да штампа новине “Хрватски домобран”, али су његови заштитници саветовали да промени име како би се изгубила повезница са претходном емиграцијом у Италији и усташким програмом, који је донео геноцидне планове који су делимично остварени током трајања NDH!
Југословенска комунистичка власт реаговала је на ове скоро јавне активности и затражила изручење Pavelića (да би умирила српски народ), иако тада није постојао међудржавни споразум са владом Аргентине о екстрадицији злочинаца!
Ипак, подузета је опсежна акција прикупљања сазнања о кретању и активностима Pavelićа, који се превентивно пасивизирао и смањио појављивање на јавним скуповима Хрвата у Аргентини, вешто пребацујући појавни рад своје владе у емиграцији у Боливију да завара југословенске обавештајце!
Како је југословенска власт већ претходно сарађивала са Миланом Стојадиновићем који је легално боравио у Аргентини радећи као финансијски саветник тамошње владе, покушали су да њега искористе за прикупљање сазнања о поглавниковим активностима!
Комунисти су обећавали да му ослободе брата Драгољуба који је био утамничен у затвору Сремска Митровица (зато да се отме укупна имовина браће Стојадиновић лажно оптужених да су непријатељи) ако им сачини петогодишњи план привредног развоја Југославије, што је он стручно урадио! Међутим, пошто су у Швајцарској примили комплетан план браварови комунисти су слагали.
Док је преко утицајних међународних кругова вршио притисак за ослобађање брата из затвора и његов одлазак са породицом из Југославије, Милан Стојадиновић (незадовољан што није испуњен договор) је објавио неколико својих текстова у новопокренутом хрватскoм емигрантском листу „Избор”!
То је послужило кроатокомунистима да лансирају причу о његовом споразуму са Pavelićem, о некаквом хрватско-српском разграничењу и подели БиХ, истичући како је Стојадиновић као радикал некада био следбеник политике Николе Пашића, а сад се „предомислио“!
Тобожњи извор ове приче (католички свештеник и публициста Đuro Baloković) је наводно на вечери код хрватског угледника у Аргентини чуо „детаље“ које су убрзо објавили емигрантски листови!
Овом причом је заправо покушано убити две муве једним ударцем, јер су поједине групе хрватских емиграната (десни HSS) одмах бурно осудиле поглавника за наводну издају, али је искусни Стојадиновић мудро одреаговао потпуним игнорисањем те приче, настављајући успешну каријеру у Аргентини!
У својим мемоарима који су расветлили много закулисног у политици краљевине Југославије, Стојадиновић уопште не помиње тај наводни договор са Павелићем о хрватско-српском разграничењу и „подели БиХ“!
Када је почетком деведесетих година прошлог века почео насилни распад Југославије, поново је извучена из нафталина прича о, хрватско-српском разграничењу и „подели БиХ“, само су сада нови актери били хрватски врховник Тuđman и председник Слободан Милошевић!
Cаму наводну поделу БиХ цртао је на салвети драги врховник FRANCEK током вечере са страним дипломатом, али не са Милошевићем коме се упорно подмеће та намера, иако је био заговорник очувања заједничке државе (али као преуређене федерације)!
Стварну поделу БиХ у Дејтону урадили су Американци, створивши два државна ентитета и договорну заједницу БиХ (али без икаквих државних надлежности)! Државне надлежности БиХ сада упорно покушавају да наметну преко улоге ОHR као јавног отимача надлежности Републике Српске, које су и писмено потврђене међународним споразумом!
