Прво нас побију, па онда: „Мир, мир, мир, нико није крив“. Али, треба смањити број побијених Срба, и Јасеновац унеколико ослободити монструозне непребројивости
Порицање рада знаменитог геноцидолога
Међу Србима се нашло грлатних ревизиониста, који траже да се као жртве Јасеновца признају само они пописани именом и презименом – стотинак хиљада, мање или више. Наш угледни антрополог Бојан Јовановић је, управо ових дана, све опасне ревизионистичке тенденције око броја јасеновачких жртава описао као настојање да се из историјске свести овог народа уклони научни допринос оснивача Музеја жртава геноцида, стручњака за међународно право, покојног др Милана Булајића: „Тенденција умањивања броја српских жртава у НДХ може се пратити после протеривања оснивача и првог директора Музеја жртава геноцида у Београду Милана Булајића, и сагледавања извештаја и изјава потоњег директора, затим кустоса и садашњег председника УО ове установе. Она се јасно види у намери да се институционализује и спроведе ревизија броја српских жртава у НДХ и у Јасеновцу као државна политика и овај најболнији део српске историје прилагоди актуелним политичким захтевима. Уколико је циљ оваквог рада Музеја жртава геноцида долажење до броја српских жртава у НДХ прихватљивог и за данашњу Хрватску, онда би њихово умањено озваничење могло да се утврди и меморијалним законом који би сакрализовао државну истину о овом догађају и санкционисао њено оспоравање.“ (овде)
Милан Булајић (Извор: Политика)
Озаконити безакоње – колико се то пута десило у нашој несрећној Србији. Зар није Броз говорио да се судије не смеју држати закона као пијан плота?
Бизарност домаћег ревизионизма
Бизарност тежње да се као жртве признају само пописани види се, каже Бојан Јовановић, из чињенице да се тај критеријум нигде другде не примењује: „У досадашњим проценама број од 60 милиона жртава у Другом светском рату је званично признат, као и број од шест милиона страдалих Јевреја. Нико није тражио пописе имена и презимена свих тих жртава да би се ови бројеви и накнадно верификовали у документима Уједињених нација и званичној историографији. Сва имена нису пописана нити је то могуће учинити сада после толико протеклог времена. У односу на реално приближно процењен, минималан број је могуће релативно лако утврдити. Тај посао се сада или у догледно време може привести крају, али су закључци који се изводе на основу тих пописа о приближном броју страдалих непримерени и далеко од истине.“ (овде)
Наравно да геноцид није само физичко истребљење, подсећа нас Јовановић, и наравно да је Булајић на то упозоравао, због чега је сметао НАТО досократији у Србији после 5. октобра 2000. године: „Жртве геноцида су и Срби који су преживели Јасеновац и друге хрватске логоре, затим избегли са тог подручја, као и они који су присилном променом вере постали Хрвати. Сагледавањем свих ових српских жртава моћи ће да се одреди и величина злочина који је извршен над Србима у НДХ. Музеј жртава геноцида је и основан са циљем да се тај посао адекватно обави, а његов оснивач га је у време док је био на његовом челу и водио ка остварењу тог циља. Променом власти у Србији после 5. октобра 2000. године дошло је и до радикалне промене која се огледа у тежњи да се процењен број страдалих Срба у НДХ и у Јасеновцу ревидира и радикално умањи на основу поименичног списка убијених жртава који се прави после скоро осамдесет година. Уклањањем Милана Булајића из Музеја долази до промене у његовом раду. О својој калварији Булајић је и оставио потресно сведочанство: ’Запрепашћујуће је то што је мени забрањен даљи рад. Жарко Кораћ је сменио мене са места директора Музеја геноцида, сменио Управни и Надзорни одбор и преместио музеј у Крагујевац. Мени је забрањен улаз у Музеј жртава геноцида, иако је тамо и моја документација, моји рукописи. Ту је документација Одбора САНУ за прикупљање грађе о геноциду и документација државне комисије.‘“ (овде)
Оснивачу Музеја жртава геноцида су забранили да узме СВОЈУ документацију из Музеја жртава геноцида! После досократије коју смо преживели, нема сврхе да се питамо – зашто? Јасно нам је.
Нови директори – нова „бројидба“
По Јовановићу, „постављањем новог директора долази и до успостављања другачијег односа како према релевантним изворима за процену приближног броја страдалих Срба у НДХ, тако и негирања резултата остварених до сада у проучавању геноцида над српским народом. Зато аутори који се опиру тим ревизионистичким тежњама наилазе на осуду и омаловажавање управо оних који претендују на ексклузивитет у бављењу геноцидом над Србима. Најпре тежња да се наметне став да осим ускостручних историчара геноцидом не могу да се баве и стручњаци других професија како не би довели у питање њихову будућу сакрализовану истину о броју страдалих, а потом и омаловажавање других стручњака, који се називају аматери, шарлатани, циркусанти, и негирање значаја резултата које су остварили.“ (овде)
У томе је суштина овог опасног (и опаког) процеса: Срби лажу кад говоре о својим жртвама. На крају крајева, никаквог србоцида није ни било.
Булајић смета и још због нечег – нашим евроунијатима из Цркве и државе су потребни што бољи односи са Ватиканом, а Булајић је знао колико је Ватикан удела имао у послератном спасавању усташких крволока од руке правде.
Ватикан и усташе, по ко зна који пут
У свом тексту „Послератни документи о одговорности Ватикана и Каптола за злочине у Јасеновцу“, објављеном у Кијуковој „Катени Мунди“, он се позабавио документима који доказују непосредну умешаност Ватикана у прикривање усташких ратних злочинаца после Другог светског рата. Он каже: „Према документима у архиви Контраобавештајног корпуса Counter Intelligence Corps (C.I.C.) Армије САД – британске и америчке окупационе власти у Риму су знале да се у ватиканском скровишту, у Хрватском заводу Светог Јеронима у Риму, под окриљем представника хрватске Католичке цркве – загребачког надбискупа др Алојзија Степинца, свећеника др Крунослава Драгановића и других – крију најодговорнији геноцидни злочинци и непосредни извршиоци злочина у логору смрти Јасеновцу, на челу са усташким поглавником др Антом Павелићем. Амерички војни обавештајци су 1947. г. написали да се зна да је Павелић био у вези с Ватиканом, да Ватикан „у њему види борбеног католика, који се јуче борио против Православне цркве, а данас се бори против комунистичког атеизма“. Спомиње се да је Павелић, за време свог боравка у Хрватском заводу Св. Јеронима у Риму, имао контакте са кардиналом државним секретаром Монтинијем (потоњим папом Павлом VI) који је надзирао рад семинара за стране свећенике па, у њиховом оквиру, и рад Хрватског завода Св. Јеронима. Кардинал Ђовани Батиста Монтини (Giovani Battista Montini) је, према једном извештају C.I.C.-a, припадао групи ватиканских функционера који су подржавали наде усташа о збацивању Тита и поновном успостављању Ендехазије, оцењујући да би то омогућило ширење утицаја Католичке цркве на стратешки значајном Балкану.“
Државни секретар Свете Столице је, каже Булајић, 27. марта 1946. тражио да се усташки злочинци не изручују, јер се ту ради о политичким пристрасностима и „партизанској мржњи“, која често надвладава „моралне и политичке вриједности“.
Ватикан и Британци
Булајић нас подсећа: „У телеграму Амбасади САД у Риму Државни секретаријат папе Пија XII даје увјеравање о „добром карактеру“ више усташких функционера (који су тада били у рукама савезничких војних власти) и тражи да ти функционери не буду изручени југословенским властима. У вези с тим, Амбасада САД је навела да је Државни секретаријат Ватикана, под директном одговорношћу кардинала Монтинија, вршио притисак да се усташки злочинци не изруче Југославији, где је требало да им се суди.“
Британска обавештајна служба је знала да усташе у Италији спремају терористичке акте у Југославији. Знало се и где су усташе смештене: “Језгро око кога се развијала и развија целокупна усташка делатност у Италији“ је „Хрватска братовштина Св. Јеронима у Риму“, која је примала прилоге и из САД. Поред Завода Св. Јеронима, постајале су и друге црквене зграде — као што је хотел у San Paolo alla Regola 6, конвент Grottaferata тридесетак километара од Рима, који је служио као хостел хрватских студенткиња, манастир Centocelle, у коме је био смештен један број најпознатијих усташких ратних злочинаца. Документи америчке обавештајне војне службе (C.I.C.) наводе да је канал хрватских католичких свештеника – на челу са др Крунославом Драгановићем, а за илегално пребацивање геноцидних злочинаца из Европе – у британским и америчким обавештајним круговима био познат под именом „канал пацова“ (Rat Line). Неки од најзлогласнијих ратних злочинаца су – на основу личних исправа, израђених у Заводу Светог Јеронима, а са потпуно лажним именима – успели да добију италијанске дозволе боравка, визе и друга документа, чиме им је омогућено да емигрирају.“
САД и Велика Британија су све имале на оку. Али, требало је формирати НАТО, а нацисти попут усташа могли су добро да послуже и у „хладном“ и у „врућем“ рату који се назирао као рат против СССР-а и Истока.
Тајна Крунослава Драгановића
Процесом пребацивања усташких пацова је руководио кључни човек „пацовских канала“ – др Крунослав Драгановић. О његовој делатности Ратко Дмитровић је писао: „Анте Павелић успева да се докопа Аустрије и Италије, успоставља везу са Крунославом Драгановићем, и ту почиње најзанимљивији и најдраматичнији део животне приче монсињора родом из Матића код Орашја. Крунослав Драгановић организује мрежу за спасавање усташких ратних злочинаца, активира делове Католичке цркве у Аустрији и Италији, све уз апсолутну логистичку и материјалну помоћ великодостојника Ватикана, блиских папи. Операција се води из Завода Светог Јеронима, смештеног у Риму, на адреси: Via Tomacelli 132. То је место где су усташки емигранти имали седиште пре Другог светског рата, где су припремали све акције против Краљевине Југославије, укључујући атентат на краља Александра. У великој игри обавештајних структура више држава, игри која никада неће бити разјашњена до краја, промењена је већ донета одлука Американаца и Британаца да Павелића ухапсе и изруче Југославији. Операција са тим циљем је заустављена уз оцену да се Павелић налази под заштитом Ватикана, смештен је у један самостан Католичке цркве, и да би његовим хапшењем и изручењем Београду, Ватикану био нанет велики ударац. То Крунославу Драгановићу потпуно отвора могућност да крене са операцијом касније названом „Пацовски канали“, у ствари спасавањем усташких и делом нацистичких ратних злочинаца, њиховим пребацивањем у Јужну Америку. Драгановић у касну јесен 1947. године убацује у Ђенови Анту Павелића на италијански путнички брод „Сестриере“, са документима на име Пабло Араниос, рођен у Мађарској, по занимању инжењер, са пасошем Међународног црвеног крста. На тај и сличне начине Драгановић је у Јужну Америку, према изворима западних обавештајних служби, успео да пребаци више од двадесет хиљада усташких и немачких ратних злочинаца. Међу њима и Клауса Барбија, „крвника из Лиона“, који је у Јужну Америку доспео као Клаус Алтман.“ (овде)
Крунослав Драгановић
И Американци и Енглези су све знали – и гледали кроз прсте Ватикану, прсте усташке, крваве од прекланих српских вратова.
Како су финансирали своје пацове?
Нарочита изопаченост, просто луциферијанство, састојала се у томе што је Ватикан бекство усташа финансирао оним што су усташке опљачкале од покланих Срба, Јевреја и Рома. Булајић нас подсећа: „Финансијски фондови, потребни за извођење програма спасавања усташких геноцидних злочинаца, стварани су путем прибирања прилога проусташке хрватске емиграције из САД, кроз размену злата и накита – које су усташе опљачкали од жртава које су потом побили – за италијанску валуту, и од страних средстава плаћања која су примана од високих усташких функционера.“
А упозорава нас и на то да је 1953. на иницијативу Савеза хрватских римокатоличких свећеника у САД и Канади, састављен је МЕМОРАНДУМ о тобожњем прогону Хрвата и Католичке цркве у предратној и послератној Југославији. У њему се тврди да је НДХ била израз воље Хрвата, и да Хитлер с тим нема никакве везе:“Хрватски народ не жели да буде дио било које југословенске државе, у било којем (њеном) облику“.
Усташе у Италији је финансирала и римокатоличка организација из САД – „National Catholic Welfare Conference“.
Папска Pontifica Commissione di Assistenza помогнута од од енглеске државне установе, Intergovemmental Committee of Refugeеs, пребацује Павелићеве звери у Јужну Америку. Булајић нам не да заспимо:“Ватикан је организовао посебне мисије које су упућене у земље Јужне Америке да преговарају са тамошњим католичким владама, уз помоћ националне Католичке цркве у тим земљама, у циљу организовања прихвата ратних злочинаца.“
Где су лепо живели и спокојно умирали, после свих злочина које су починили.
Драгановић умро у Титославији, а Ватикан наставио да ћути
Главни усташко-ватикански човек, Крунослав Драгановић, умро је мирно у СФРЈ. Булајић пише: „Римокатолички свећеник др Крунослав Драгановић – некада „мозак усташког покрета у Италији“ – умро је у Сарајеву 1982. г. после петнаест година мирног боравка у Југославији! Сву документацију и библиотеку др Драгановића, наводно, преузела је служба безбедности Босне и Херцеговине, али до данас ти документи нису стављени на располагање за научну обраду.“
Ништа није вредело тражити ватиканску документацију. Булајић бележи:“Академик Владимир Дедијер и члан међународног Раселовог суда Кристофер Фарли (Christopher Farley) упутили су 9. септембра 1986. писмо папи Јовану Павлу II, у коме је указано да „још увек нису откривени сви злочини који су извршени у Хрватској у току II светског рата“, и да је „Бертранд Расел рекао да ‘постоји велика завера у којој Ватикан покушава да прикрије чињенице’„. »Свака држава, када се боји истине, покушава да прикрије документе (…). Ако Ватикан (у том смислу) буде следио пример световних држава, био би то озбиљан ударац принципима које прокламује (Црква)“.
Но, године пролазе без одговора. А Католичка црква у Хрватској, односно њени гласноговорници преко листа „Глас концила“ и другде, фронтално нападају Дедијерову књигу „Ватикан и Јасеновац“, оцењујући је као „очито необјективно, хушкачко, незнанствено, једнострано написану књигу, која само служи искапању сјекира и брушењу ножева“. Истиче се да „Дедијер и њему слични не нападају само Цркву, него и хрватско биће у цјелини, да се заправо подмеће теза о геноцидности хрватског народа“ (!), „Да се ради о становитим економским и регионалним (тобоже српским) апетитима, који су сада само камуфлирани у атеизам и антикатоличанство (!), а уистини су изрази становитог унитаризма, становите тежње ка хегемонији којој смета посебност хрватског бића“ (!).
Дакле, свако изношење оптужујућих чињеница против дела католичког клера, активних усташа-злочинаца и оних који су их помагали и подржавали, квалификују се као „напад на Католичку цркву у Хрвата, и на хрватско народно биће“!“
Тако је писао Милан Булајић.
Како се све завршило – знамо.
Али да се ипак подсетимо.
Понављање је мајка учења.
Како је крунисана ватиканско-усташка сарадња?
Битна фаза у политичком животу Ватикана наступила је кад је на престо у Риму дошао папа родом из Пољске, Карол Војтила, који је постао Иван Павао Други. Он је био непосредни избор мага америчке геополитике, Збигњева Бжежинског, и у савезу са Роналдом Реганом је, преко своје домовине, срушио Источни блок, дајући шлагворт за доба тријумфа америчке хегемоније. Овај папа имао је значајну улогу и у разбијању бивше Југославије, о чему је писао наш геноцидолог Милан Булајић. У својој књизи „Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира“, он каже: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – света Столица, Меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991“. Одлуку Ватикана здушно су подржале САД и Велика Британија.“
И игра се наставља.
А сад – екуменизам
Када су Срби побијени и протерани из Хрватске, наступа екуменизам, и папа Фрања не жури да канонизује „сумњивог“ Степинца који је одавно „блаженик“ у хрватском римокатолицизму. Не треба забадати прст у око епископату СПЦ, јер је Српска Црква битан плен Ватикана на путу ка Москви.
Прво нас побију, па онда: „Мир, мир, мир, нико није крив“.
Али, треба смањити број побијених Срба, и Јасеновац унеколико ослободити монструозне непребројивости.
Можда се Срби смире, забораве, можда им се учини да их папа Фрањо, „танкоћутни“ екумениста, воли и жели им добро. Макар као мигрантима из Африке.
То јест, како је чувени крволок, Еуген Дидо Кватерник, рекао Бранку Пешељу, секретару шефа ХСС-а, Влатку Мачеку – и ја, као и ти, знамо да ће победити Енглези, али Срба у Хрватској неће бити ко год да победи.
Опрема: Стање ствари
