Завршио се Други светски рат, припремљен је и спроведен Нирнбершки процес за осуду злочинаца Трећег рајха. Али, како се испоставило, избегавање одговорности пошло је за руком вођи усташке Независне Државе Хрватске Анту Павелићу, кључним функционерима ове творевине и око 70 хиљада усташких бораца. У овом пројекту, који је реализовао „вишевековни сан Хрвата о сопственој држави” након што је неколико аристократских породица Хрватску Краљевину фактички продало угарској круни 1102. године, извршен је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, чије се бројке крећу у распону од 700 хиљада до преко милион људи. Геноцид у НДХ није спровођен само у систему логора смрти Јасеновац, већ на целој њеној територији, која је обухватала готово целу савремену Хрватску (изузев дела Далмације који је анектирала Италија 1941–1943. године), целу савремену Босну и Херцеговину, као и део Срема (Србија) и мања погранична подручја Словеније.
Сходно томе, намеће се логично питање: на који начин је врхушка НДХ успела да избегне правду и одмазду?
Одговор на њега лежи у деловању Ватикана, римокатоличких редова и институција.
Прилично је позната чињеница да су одмах по завршетку борбених дејстава на фронтовима Другог светског рата у Европи организовани тајни канали за бекство ратних злочинаца, углавном у земље Латинске Америке. Хрватске усташе постале су посебан и изузетно важан правац „операције спасавања”, у којој су се поклопили интереси како кључних геополитичких актера Запада, тако и Римокатоличке цркве. Постоји упечатљиво сведочење официра америчке контраобавештајне службе Џона Лофтуса, које указује на то да су америчке и британске тајне службе склопиле пакт са хрватским свештеником Крунославом Драгановићем како би спасиле нацисте попут Адолфа Ајхмана, Мартина Бормана, Клауса Барбија, Јозефа Менгелеа, Франца Штангла и других злочинаца „корисних” за Хладни рат. Он је Драгановића назвао кључном фигуром у спасавању више од 30 хиљада усташа и нациста [1].
Дакле, најпознатија личност која је учествовала у скривању лица оптужених за најтеже злочине почињене у НДХ био је католички свештеник Крунослав Драгановић (1903–1983). Он је од августа 1943. године био представник НДХ у Ватикану, а након завршетка рата постао је главни координатор пребацивања злочинаца кроз поменуте тајне канале, који су добили назив „пацовски канали”, преко којих су се, поред злочинаца, износиле и огромне суме новца и злато из државних благајни, драгоцености одузете од ликвидираних непријатеља Трећег рајха, као и историјски и други важни документи. Материјалне вредности биле су не мање, а често и важнији ресурс од самих савезника нацистичке Немачке, због чега је Крунослав Драгановић добио надимак „златни свештеник”. Нацистички злочинци и финансијска средства били су међусобно повезани јединственим геополитичким пројектом – борбом против комунизма. Крунослав Драгановић, који је завршио студије на Папском источном институту (Pontificium Institutum Orientalium) у Риму, тамо се и формирао као стручњак за историју цркве и источна питања (укључујући православље). Сарађивао је са свима чији су се циљеви поклапали са тежњама Римокатоличке цркве, у овом случају – са антикомунистичким усмерењем. Ради остваривања циљева у овој конфронтацији, он је – за новац или из идеолошких разлога – радио за америчку, италијанску, енглеску, француску, холандску, аустријску и немачку обавештајну службу [2]. Језуити су имали огроман утицај на монсињора Ђованија Монтинија (који ће 1963. године постати папа Павле VI), који је надгледао Драгановићев рад. Додајмо да су језуити, као „интелектуални специјалци Ватикана”, у тек започетом Хладном рату били главни идеолози борбе против комунизма. Професор, доктор Крунослав Драгановић несумњиво је био интелектуалац највишег ранга, изузетно образован и обдарен човек, коме су у ратним и послератним условима поверавани најсложенији задаци [3]. Најзначајнији „спасени штићеник” Драгановића био је сам поглавник НДХ Анте Павелић, као и златне резерве ове квазидржавне творевине, стечене на злочиначки начин.
Павелић је побегао из Загреба 7. маја 1945. године, дан пре уласка партизана у град. Поглавник је заборавио на „Звонимирову линију” (Карловац – Дуго Село – Врбовец – Крижевци – Копривница – Драва), која је требало да брани усташку престоницу, иако је под оружјем у том тренутку имао око 150.000 војника, и издао је наређење за повлачење према Аустрији. Коча Поповић је на челу 2. армије 8. маја ушао у Загреб, док је Павелић у Рогашкој Слатини одржао последњу седницу на којој је именовао Вјекослава „Макса” Лубурића за команданта хрватске војске и операције повлачења. Након овог састанка, чланови владе НДХ кренули су на једну страну, а поглавник на другу. Другим речима, сам Павелић је набрзину спаковао своје ствари и побегао [4]. Загребачки надбискуп Степинац показао је неупоредиво већу хладнокрвност, оставши на свом месту.
У пртљагу поглавника налазило се 40 сандука са златом из државне благајне, као и злато које је, према сведочењу његовог најближег сарадника Славка Кватерника, чувао у својој вили у врећицама од по два килограма [5]. До тада је у Швајцарској већ био сакрио 2,5 милиона франака, 1700 златних полуга и 40 тона сребра [6]. Пре одласка из Загреба, уз сагласност надбискупа Алојзија Степинца, на Каптолу (надбискупској резиденцији) сакрио је још 36 сандука злата [7]. У овом „надбискупском скровишту” углавном су се налазиле „ситнице” погодне за трговину на црном тржишту: златни и сребрни новчићи, сатови, прстење, ланчићи и златни зуби. Фрањо Цвијић, председник Државне банке НДХ, признао је америчким обавештајцима да је 1945. године усташки режим располагао са 1700 кг злата и 40.000 кг сребра. Централна обавештајна група САД (CIG) известила је 6. маја 1947. године да су Павелић и његово окружење у јануару исте године напустили Аустрију са златним полугама у два камиона, „које су Хрвати предали британским окупационим властима” [8]. Сведок на процесу против Ватиканске банке, бивши амерички агент Вилијам Гауен, испричао је да су Британци или Хрвати у британским униформама допремили у Рим десет камиона са драгоценостима [9].
Након две недеље лутања, Павелић је успео да стигне до британске окупационе зоне у Аустрији, где је провео два месеца (!).
По налогу заменика државног секретара Ватикана, монсињора Ђованија Монтинија, Драгановић је одмах након рата постао кључни човек „пацовских канала” – руте за „спасавање” нацистичких злочинаца [10]. Ова мрежа је координисана преко посебне канцеларије у улици Сан Ђироламо у Риму, која је уживала дипломатски статус. Тамо су се израђивали лажни идентитети за многи злочинце – од Адолфа Ајхмана до Павелића.
Један од главних актера операције био је Божидар Кавран, који је приликом бекства у фрањевачком самостану у Волфсбергу сакрио 500 кг злата опљачканог од Срба и Јевреја. Ово благо је касније нестало, што је изазвало раздор међу усташама, који су сумњичили Драгановића и Павелића за крађу. У недавно откривеној аутобиографији, Драгановић тврди да је из Волфсберга узео само 40 кг злата како би га „спасао од Британаца и похлепних Хрвата” [11].
Џералд Штајнахер у својој књизи „Нацисти у бекству: како су Хитлерови помагачи избегли правду” описује како је Крунослав Драгановић, користећи свој положај у Заводу Светог Јеронима (Pontificium Collegium Croaticum Sancti Hieronymi) и везе у Ватикану, створио један од најефикаснијих и најорганизованијих „пацовских канала”. Он наглашава да је ова активност имала подршку одређених кругова у Ватикану који су следили сопствене циљеве, било да је реч о антикомунизму или хуманитарној помоћи католицима. Штајнахер истиче да је Драгановић био мајстор импровизације и организације, човек који је спајао фрањевачки жар са бирократском прецизношћу. Његова мрежа, често називана „хрватским пацовским каналом”, била је изузетно ефикасна, користећи ватиканске пасоше, документе Црвеног крста и саучесништво различитих католичких установа за пребацивање хиљада људи из Европе. Завод Светог Јеронима служио је као кључни центар, уточиште и пункт за обраду, где су се мењали идентитети, фалсификовали документи и организовали путеви за бекство, а све то под маском хуманитарне помоћи [12].
Бекство преко „пацовских канала” није било бесплатно. Драгановић је од бегунаца наплаћивао 1500 долара за лажна документа и 625 долара за организацију путовања. Усташе које нису имале новца „изнајмљивао” је предузетницима по цени од 100 до 1000 марака као радну снагу за најтеже послове [13].
Павелић се несметано налазио у британској окупационој зони у Аустрији до марта 1946. године. У Италију је стигао у априлу 1946. године. Тамо га је дочекао Крунослав Драгановић, који је поглавника пребацио у ватиканску вилу у Кастел Гандолфу (папска палата у истоименом градићу Кастел Гандолфо, 25–30 км југоисточно од Рима) [14]. Павелић се кретао по разним италијанским градовима под лажним именима, скривајући се у свештеничкој одежди. Након доласка у Рим, боравио је у различитим ватиканским резиденцијама и возио се по Риму у званичном папском аутомобилу [15]. У Риму је Павелић провео више од годину дана.
Потом је пребачен у Аргентину, где је живео потпуно слободно, ништа мање слободно шетајући Буенос Ајресом – управо у време када је током неколико послератних година државно тужилаштво Југославије прикупљало доказе против њега, као и против других високорангираних усташких функционера. Обимна оптужница на неколико хиљада страница завршена је 1951. године, након чега су материјали тужилаштва предати на чување Државном архиву Хрватске, где и данас „почивају” у миру. Југословенска тајна полиција такође није седела скрштених руку, трагајући за Павелићем од самог краја рата. На Јалтској и Потсдамској конференцији савезника одлучено је да се нацистичким злочинцима и њиховим помагачима суди у националним јурисдикцијама; задатак југословенске службе безбедности био је да утврди где се Павелић налази, да га отме и допреми у земљу, а ако то буде немогуће – да га ликвидира. Али тада се курс променио: ново комунистичко руководство земље на челу са Јосипом Брозом (Титом) прогласило је „забрану лова” на поглавника, упрос томе што је у том тренутку у оперативној разради већ постојао заједнички план са Американцима о предаји усташког вође на отвореном мору југословенском броду. У последњем тренутку из Београда је стигла порука да се по Титовом наређењу цела операција одлаже „за боља времена”. Као објашњење за ово што се догодило могу послужити процуреле информације о томе да је наводно командант Треће југословенске армије Коста Нађ пропустио поглавника и његов лични заштитни пук у Аустрију „по наређењу одозго”, да је између Броза и Павелића након рата успостављено „благо разумевање”, а да је током рата постојала „могућа сарадња” [16]. Томе треба додати предратну сарадњу усташа и комуниста и покушај формирања Комунистичке партије НДХ. Америчка контраобавештајна служба CIC (Counter Intelligence Corps) издала је налог за хапшење Павелића, али је и она „са свог врха” добила забрану за спровођење операције [17].
Тако је један од најгорих масовних убица у историји човечанства успео да се мирно скрива у Ватикану, а потом оде у Аргентину.
Аргентина је изабрана зато што је предредник Хуан Перон био профашистички настројен, а земља је била једина у Јужној Америци која је током рата одржавала односе са Трећим рајхом. У Аргентини је поглавник постао саветник за безбедност председника, формирао је одреде од усташа-емиграната који су терорисали Перонове политичке противнике. Након свргавања Перона 1955. године ситуација се променила, па је притисак на Павелића појачан, укључујући и притисак од стране емиграције која га је оптуживала за крађу злата [18]. Истовремено, Ален Далс (шеф станице OSS у Берну и касније директор ЦИА) ангажовао је неколико авио-компанија за пребацивање опљачканог злата. Као прво, аргентинска економија је процветала захваљујући масовном послератном трансферу нацистичког капитала. Као друго, Далсова „комбинација у више потеза” састојала се у томе да се опљачкано нацистичко злато из Аргентине касније врати у „демократску” Западну Немачку како би се помогло обнови немачке привреде као бедема против комунизма. Тако се објашњава „економско чудо” СР Немачке – оно је створено истим оним новцем који је опљачкан широм Европе током рата [19].
Драгоцености које је Павелић понео са собом обезбедиле су му лагодан живот – све до сусрета у предграђу Буенос Ајреса, Ломас дел Паламар, са црногорским Србином, монархистом Благојем Јововићем, 10. априла 1957. године. „Резултат” сусрета биле су две прострелне ране које је Павелић задобио (у раме и у леђа), али је поглавник, упркос тако тешким повредама, преживео. Због страха да би га аргентинске власти могле изручити (пошто је након атентата доспео у болницу, па се сазнало где се налази), био је приморан да напусти Аргентину. Најпре је отишао у Чиле, а потом се пребацио у Шпанију (Франкова диктатура), где је пронашао коначно уточиште. Павелић је преминуо у Мадриду 28. децембра 1959. године од компликација изазваних ранама задобијеним током атентата. Напоменимо да Благоје Јововић није био обичан извршилац; он је био човек дубоко мотивисан идејом освете за геноцид над Србима који је починио Павелићев режим, посебно за жртве Јасеновца. Јововић је сам организовао и извршио атентат, а затим је деценијама крио своје учешће, плашећи се освете усташке емиграције и не желећи да његов чин буде политизован од стране Титовог комунистичког режима. Своје име и детаље атентата открио је тек 1998. године, када је посетио манастир Острог у Црној Гори и исповедио се митрополиту Амфилохију.
Године 1983. објављени су документи контраобавештајног корпуса војске САД, у којима се о активностима Драгановића наводи следеће: „Др Драгановић има блиске контакте у аустријским политичким круговима, посебно са католичким свештенством и људима бившег канцелара др Шушнига. Др Шушниг живи са својом породицом у манастиру др Драгановића у Борго Санто Спириту (на екстериторијалној територији). Пре три дана др Шушниг је отпутовао у Аустрију под лажним именом. Са собом носи писмо др Драгановића које треба да преда хрватском надбискупу др Шарићу за високорангираног усташког чиновника и бившег Павелићевог саветника Иванковића… Др Драгановић одржава контакте са усташким штабом у Аустрији и прима упутства и директиве за политичко деловање у Италији… Усташки капетан Крилић, Павелићев курир, ради као његов лични секретар у канцеларији др Драгановића. Крилић такође ради у Драгановићевој информативној служби. Недавно је Драгановићу наложено да у Југославију преко Аустрије, наравно тајно, упути мање групе од по 3 човека (тројке) ради извршења диверзантских аката…” [20].
Поред Драгановића, треба поменути и „помоћ” појединих свештеника који су одлазили у логоре за ратне заробљенике и помагали усташким и нацистичким злочинцима, издајући им лажне личне исправе, будући да су савезници признавали документе које су издавали фрањевци [21], и плаћајући им карте. Ови документи су се, што је веома занимљиво, штампали у штампарији Завода Светог Јеронима. Овај папски завод претворио се у прави конспиративни штаб „пацовских канала” [22]. Чувале су га наоружане усташе, а улазак је био могућ само уз посебне дозволе и лозинке.
Словеначки језуита Антон Прешерен био је помоћник генерала језуитског реда и такође је играо важну улогу у подршци словеначким и хрватским бегунцима-злочинцима у Риму, радећи у блиској сарадњи са Драгановићем.
Римокатоличко свештенство видело је у НДХ изразиоца вишевековних тежњи Римокатоличке цркве у вези са „коначним решењем питања шизматика”. Геноцид над православним Србима, како истиче један од највећих савремених српских историчара М. Ковић, „није био случајан инцидент у историји Европе”. „Будући по својој суштини верски рат против ’шизматика’ (расколника), који је водила Римокатоличка црква, у типологији геноцида он је највише упоредив са крсташким уништавањем муслимана и јеретика”, „у епохи верских ратова XVI и XVII века то је било постепено истребљење, протеривање и асимилација француских хугенота или шпанских Арапа и мориска”, „по својој методичности, трајању и некажњивости, као и по својим верским и расистичким коренима, хрватски геноцид над Србима подсећа на уништавање староседелачких народа америчког континента од стране протестантске Енглеске и католичке Шпаније”. „Хрвати су се”, указује Ковић, „најмање од почетка XIX века, претварали у инструмент Римске курије, Беча и Париза, а потом Лондона и Берлина за потискивање Срба и Руса са територија западно од Дрине. Због вере и језика, као и већ успостављених руско-српских веза, Срби су доживљавани као оруђе све моћније Руске империје” [23].
Током „крсташког рата” покренутог против Срба и православља, од 1941. до 1945. године у НДХ је уништено, спаљено, оштећено или оскрнављено више од 450 православних цркава. У многим местима, као што су Вуковар, Лазе, Маркушица, Трпиња, Борово, Бобота, Пачетин и Бршадин, православне цркве су претворене у католичке, а матичне књиге су преписане на католички начин.
Више од милион православних Срба, како указује савремена српска историографија, убијено је, протерано или насилно покрштено у католицизам [24]. Геноцид над Јеврејима и Ромима спроведен је у складу са рецептима о „чистој аријевској раси” Трећег рајха; првих је уништено између 30 и 40 хиљада, а других између 15 и 20 хиљада људи. Разлика у проценама објашњава се тиме што су архиви уништени током рата, док су за време Тита документи свесно „расејавани” по различитим архивима или једноставно уништавани. Такође постоје разлике у методологијама обрачуна, мешање категорија жртава итд.
У Независној Држави Хрватској почињени су злочини против свештенства Српске Православне Цркве. У Зворничко-тузланској епархији током рата усташе су убиле 40 свештеника, у босанском делу Далматинске епархије – 20, а у Горњокарловачкој епархији ликвидирале су 70 људи. Из ове епархије протерано је 86 свештеника, а након рата у своје манастире вратило се свега 17. Од 21 епископа који су служили уочи проглашења НДХ, крај рата у својим епархијама дочекала су само деветорица – остали су протерани, убијени или затворени. Усташе су 5. маја 1941. године ухапсиле и убиле бањалучког епископа Платона (Јовановића), 12. маја су ухватиле и убрзо ликвидирале сарајевског митрополита Петра (Зимонића), а средином августа убијен је епископ горњокарловачки Сава (Трлајић). Само од маја до децембра 1941. године усташе су убиле више од 150 свештеника СПЦ. Током ратних година из Хрватске су протерана 334 свештеника, 254 њихове жене и 467 деце [25].
У Степинчевом извештају Светој Столици из марта 1942. године наводи се да је већ 240.000 људи „покатоличено”.
Покатоличавањем Срба руководио је „Одбор тројице”: председник загребачки надбискуп и војни викар оружаних снага НДХ Алојзије Степинац, и чланови – сењски бискуп Виктор Бурић и апостолски администратор Крижевачке епархије Јанко Шимрак. Поред овог одбора, изабран је радни извршни одбор у саставу: Фрањо Херман (професор Богословског факултета у Загребу), Августин Јуретић, Јанко Калај и Крунослав Драгановић (тада професор Богословског факултета у Загребу).
Степинац је о превођењу православаца у католицизам известио на следећи начин: „Божјом милошћу нам се данас пружа прилика, као никада у прошлости, да помогнемо хрватску ствар и спасимо велики број душа… Њихово обраћење је лако и прихватљиво”. На Бискупској конференцији у новембру 1941. године расправљало се о „грешкама” у процесу покатоличавања, о чему Степинац пише поглавнику, позивајући се на извештаје бискупа из Мостара, Бања Луке и Дубровника, тврдећи да „извор свих ових грешака лежи у чињеници да рад на конверзији није поверен јединој власти којој је по Божанском праву и канонским правилима требало да буде поверен – хрватским католичким бискупима на корист Свете Римокатоличке цркве и хрватске нације”. На тај начин је кривицу пребацивао на „неправилне извршиоце”, који нису били криви за само покрштавање, већ само за то што су деловали као да црквене власти не постоје, заобилазећи хијерархију [26]. Напоменимо да прелазак у католицизам није гарантовао очување живота; „душе Срба” су сматране вреднима само кроз прихватање „исправног” цивилизацијског модела (католицизма), док је њихово физичко постојање и даље остајало ван закона.
Један од главних протагониста насилног покатоличавања Срба био је ђаковачки бискуп Антун Акшамовић, који је заједно са професорима богословије, фрањевцима и свим потчињеним свештеницима преводио православце у своју вери и претварао православне храмове у римокатоличке. Врхунац верског терора ђаковачког бискупа Антуна Акшамовића било је ширење летака у лето 1941. године, у којима је стајало: „Господин Исус Христ је навестио да ће бити једно стадо и један пастир. То означава: биће једна Црква и један врховни поглавар Цркве, који је намесник Христов на Земљи… То јединство морамо остварити у Независној Држави Хрватској. Ђаковачки бискуп је већ примио у Свету Католичку Цркву хиљаде грађана који су од државних власти добили потврду о честитости” [27]. За заслуге према хрватској усташкој држави, поглавник Павелић је одликовао бискупа Акшамовића орденом „За заслуге”. Касније, у мају 1959. године, Јосип Броз Тито ће га одликовати Орденом братства и јединства I реда. Укупно је Анте Павелић одликовао 219 потчињених загребачког надбискупа Алојзија Степинца [28].
Наведене чињенице објашњавају загонетку зашто је комунистичка власт Југославије радије поштедела Павелића праведне казне: као прво, то би нанело разоран ударац угледу Римокатоличке цркве. Као друго, да је Павелићу суђено, он би могао да разоткрије целу сложену америчку шему прања новца у Аргентини.
Амерички судови су одбацили тужбе својих грађана – Срба, Јевреја и Украјинаца, потомака жртава геноцида у НДХ. Они су тужили Ватиканску банку и фрањевачки монашки ред због „прања” нацистичког блага. Оптужбе нису оповргнуте, али је након жалби Ватикана Стејт департменту донета одлука да банка Свете Столице ужива имунитет [29].
Међутим, усташки новац је трошен на још један конкретан циљ: бивше усташе су припремане као „антикомунистички борци” за убацивање у Хрватску и подизање устанка, при чему је америчка контраобавештајна служба указивала да су имали британску војну опрему [30].
Ипак, и „на терену”, у Југославији, настављена је илегално-диверзантска борба посебних формација интегрисаних у војне јединице НДХ – „Крижара” (крсташа). „Крижари” су били омладинска „спортско-духовна” организација Католичке акције, чији почеци сежу у другу половину 1930-их година, а коју је лично надгледао загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Њене карактеристичне црте биле су идеолошка припрема младих у духу „одбране хрватске западне цивилизације”, хрватског национал-сепаратизма, као и спровођење посебних „духовних вежби” затвореног типа. У периоду од 1945. до 1952. године, „Крижари” су, слично бандеровцима у Украјини, водили герилско-диверзантску борбу, углавном на територији савремене Хрватске и Босне и Херцеговине, нападајући представнике власти и ометајући обнову југословенске државе. Међутим, за разлику од украјинског модела, где је руководећи центар била директно немачка команда, која је пред сам крај рата за Југоисточну Европу формирала Jagdverband Südost са седиштем у близини Беча, у Загребу су постојала два слична штаба са сродним задацима: немачки под називом Jagdverband der WaffenSS и хрватски под окриљем усташа [31]. Смисао операција крижара састојао се у обезбеђивању могућности за повратак усташког руководства, организовању масовног устанка у Хрватској, рушењу комунистичког режима и обнови Независне Државе Хрватске. Идеолошка индоктринација била је толико јака да су западне силе, Света Столица и хрватски радикални сепаратисти озбиљно рачунали на масовни устанак чак и након победе коју је 1945. године однела комунистичка власт. То се неће чинити утопијским и невероватним ако се узме у обзир да су они такође рачунали на развој блоковске конфронтације у виду антикомунистичке борбе, ослањајући се на подударање интереса са САД и Великом Британијом [32]. У Италији, Француској и Грчкој комунистички покрет је постајао све јачи. Вашингтон и Лондон су још 1944. године почели да окупљају нацистичке јединице, припремајући се за Трећи светски рат и формирајући тајне армије широм Европе од фашиста са измењеним документима и очишћеним биографијама.
Њихова борба се одвијала под паролом „Са Христом против комуниста!” (Sa Hristom protiv komunista). Један од бивших команданата Оружаних снага НДХ, пуковник Ерих Лисак, вратио се у земљу са лажним пасошем на име Петровић и координисао преостале хрватске усташе. Политички и духовни ауторитет за њих, као и за „крижаре”, био је монсињор Степинац, који је примио Лисака у највећој тајности. Везе са „крижарима” Степинац је одржавао преко свог секретара, свештеника Јосипа Шалића. У децембру 1945. године Лисак је ухапшен заједно са усташким вођом Павелом Гулином; током испитивања обојица су признала своју тајну делатност и разоткрила везе са загребачким надбискупом [33].
Комунистичка власт Јосипа Броза однела је потпуну победу; зиму 1946–1947. године „крижарско”-усташке јединице су једва преживеле, али су у раздвојеним и све мањим групама наставиле да се боре до 1952. године (у периоду 1945–1950. било је између 3.500 и 4.000 крижара, 1946. године – 2.500, 1947. године – 540, а 1950. године њихов број је процењиван на десетине људи) [34]. Али то се односи на обично људство. Практично сви крупни усташки војни заповедници не само да су остали живи, већ су, избегавши хапшење, побегли у иностранство, а југословенска тајна полиција се обрачунала само са мањим делом њих. Ипак, у Хрватској је Католичка црква успела да преживи, сачувавши своју активну структуру и моћ бискупа.
Након раскида односа између Тита и Стаљина 1948. године, појачана је америчка подршка идеји о стварању „Дунавске федерације”. Овај пројекат је укључивао Аустрију, Чешку, Словачку, Мађарску, Румунију, Бугарску, Србију, Албанију, Хрватску, Македонију и Словенију. Амерички пројекти су то повезали са старом идејом „Међуморја” („Intermarium”) са циљем превазилажења Версајског поретка успостављеног после 1918. године. Сада се томе додао још један задатак – борба против комунизма. Како је истицао истакнути српски научник, академик Милорад Екмечић, Југославија је све активније улазила у ове пројекте, али су главни резултати постали очигледни тек након 1969. године, када је почело да се подржава стварање регионалних организација на бази покрајинских култура. Идеја да се регион „Алпе-Адриа” посматра као територија такве сарадње јавила се 1972. године, а 1978. године постала је стварност. Први пут је идеју о „Региону Алпе-Адриа” формулисао немачки национални идеолог Фридрих Науман 1916. године [35]. Науманова концепција је подразумевала стварање јединственог економског и политичког простора у Средњој Европи под окриљем Немачке. Идеја „Међуморја” (санитарног кордона између Русије и Немачке) увек је претпостављала постојање снажног католичког хрватског фактора. У послератном периоду, обавештајне службе Немачке, Аустрије, САД и Италије ујединиле су се у подршци сепаратистичким тежњама у двема католичким републикама Југославије. Крунослав Драгановић је, поред осталог, радио на задатку фактичке обнове Аустроугарске [36].
Резерве крвавог злата нису потрошене чак ни до деведесетих година. Фердинанд Јукић, бивши оперативац југословенске тајне службе, испричао је да му је током грађанског рата у Хрватској Фрањо Туђман лично предао дијаманте у вредности од око 40 милиона долара како би их продао или заменио за оружје. Јукић је однео камење на процену у једну аустријску златарску радионицу, где га је „високопозиционирани Јеврејин из Израела, који је прегледао дијаманте, упозорио да престане да тргује таквом робом ако жели да остане жив”. Јукић је тврдио да је драгоцености Туђману донео кардинал Кухарић (загребачки надбискуп – А. Ф.) и посумњао је да оне потичу из блага опљачканог од Јевреја у НДХ [37].
Године 1967. Крунослав Драгановић се неочекивано вратио у Југославију и предао властима, али није постао „народни непријатељ” нити је судски гоњен. Слободно је живео у Сарајеву. Фрањевачки фратар Мирослав Џаја (1885–1972) под окриљем свог мантила „извукао” је Крунослава Драгановића у научни живот, када га је 1970. године ангажовао да сарађује на монографији под неприметним називом „Са Купрешке висоравни”. У предговору „скромне монографије” аутор фра Мирослав Џаја пише: „Изражавам велику захвалност професору Крунославу Драгановићу, који је преузео технички преглед књиге, затим све штампарске коректуре и прелом, а посебно ми је уступио старију историјску грађу за нека њена поглавља. Осим томе, он је написао посебну расправу о насељима и миграцијама становништва, користећи до сада необјављене историјске изворе, и израдио карту Купрешког краја…” [38]. Тако је Џаја легитимизовао повратак Драгановића у науку и јавни академски живот.
Драгановић је живео у Свештеничком дому и, „упркос инфарктима и апоплексији, често је и изненада одлазио на пут, путујући по земљи” [39]. Преминуо је у Сарајеву 5. јула 1983. године. Психолошки суптилну белешку у знак сећања на њега написао је проф. др Крсто Спалатин, прожету благом иронијом због његове склоности ка преувеличавању, патетици, истицању сопственог значаја и тајанствености: „…Мој лични утисак: Професор веома инсистира на својој верској убеђености, посебно тврдећи да неће лагати. Оно његово познато писмо сарајевском тужиоцу – то је његова изјава, али, како он сматра, није лагао. У том писму је отворено изјавио да се бори за слободну и независну Хрватску. Он ни у ком случају не тражи признање, славу, положај за свој интелект, али је ипак свестан да га поседује, да је паметнији од свог партнера… Њему је посебно важно да води битку и да у њој победи. У том случају Бог је на његовој страни и бори се са њим за праведну ствар. Као и пре тридесет година, када смо се упознали у Риму, Хрватска је за њега била изнад свега…” [40].
Сводећи биланс деловања Крунослава Драгановића, издвојимо кључне правце његове активности у оквиру пребацивања врхушке НДХ посредством инфраструктуре Католичке цркве у периоду 1946–1947. године.
Резултати његове активности доказују институционалну подршку усташком покрету од стране Католичке цркве. Логистички центар „пацовских канала” био је Завод Св. Јеронима. Захваљујући свом екстериторијалном статусу папске установе и покровитељству високопозиционираних прелата, он се претворио у „сигурну луку” за одбеглог поглавника и његове саучеснике из редова функционера НДХ.
Легализација нацистичких злочинаца и њихово пребацивање показују изузетне бирократске способности Драгановића, који је организовао израду лажних личних исправа под окриљем Црвеног крста и Ватикана, као и управљање „златним фондом” – опљачканим златом.
Драгановић је сам наступио као спона, „геополитички чвор”, вршећи преко монсињора Ђованија Монтинија координацију између Ватикана и западних обавештајних служби (америчке CIC и британске обавештајне службе).
Драгановић је радио на дуге стазе, а његов циљ био је пораз комунизма. Усташе нису пребациване у земље Латинске Америке, Канаду и др. ради „лепог живота” и мирне пензије; у фази „филтрирања” у штабу – Заводу Св. Јеронима – вршена је селекција оних који су били „корисни” за будућу борбу против комунизма.
„Крижарски” устанак био је повезан са давним геополитичким пројектом преуређења Европе.
Опљачкано злато је искоришћено веома рационално, обезбедивши финансијски темељ за опстанак усташа и њихове идеологије, односно практично њихов међународни субјективитет.
Падом НДХ синтеза религије и политике није престала, већ је прешла у фазу илегалне логистике. Сама чињеница постојања „пацовских канала” постала је могућа само зато што је у међуратном периоду створена моћна мрежа од поверљивих људи међу свештенством. Спасавање џелата поново је правдано идејама „одбране хришћанства” (католицизма), с тим што су овог пута они посматрани као вредан кадар за будући рат „цивилизованог” Запада против „безбожног и заосталог Истока”. Ипак, напоменимо да „остајање” знатног дела опљачканог блага у рукама корумпираних савезничких (британских) чиновника и коришћење „кровавог злата”, укључујући накит и златне крунице жртава Јасеновца за плаћање боравка Павелића и усташа у Ватикану, представљају најнижу тачку деградације оваквих „бранилаца хришћанства”. „Света борба” претворила се у банално мародерство, прикривено високопарном језуитском реториком.
На крају, поводом планског нестајања Срба са територије која данас чини Републику Хрватску, напоменимо да су 1880. године Срби чинили 17,63% (441.912 људи) укупног становништва Хрватске, Славоније и Далмације. Уочи рата, 1991. године, у ове три историјске области било их је 12,2% (581.663). Према попису из 2011. године, удео Срба у становништву Хрватске износио је свега 4,36% (186.633). Српско становништво у Хрватској уништено је масовним убиствима, протеривањем и асимилацијом. При томе је реч о дуготрајном историјском процесу који је свој врхунац достигао у геноциду почињеном три пута у XX веку – у годинама 1914–1918, 1941–1945. и 1991–1995 [41].
Референце:
[1] Subašić Boris. Opljačkanim zlatom spasili koljače Srba! [Електронски извор] // Новости.рс. 05. 02. 2014. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html%3A476916-Opljackanim-zlatom-spasili-koljace-Srba
[2] Zlatni sveštenik – jedna od najvećih tajni SFRJ [Електронски извор] // Новости.рс. 23. 02. 2016. URL: https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:592437-Zlatni-svestenik—jedna-od-najvecih-tajni-SFRJ
[3] Исто.
[4] Миладиновић Иван. SAD od Tita tražile da pomiluje Pavelića: Zašto se poglavniku nezavisne države Hrvatske i jednom od najvećih krvnika srba nikad nije sudilo [Електронски извор] // Новости.рс. 23. 10. 2022. URL: https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1165656/sad-tita-trazile-pomiluje-pavelica-zasto-poglavniku-nezavisne-drzave-hrvatske-jednom-najvecih-krvnika-srba-nikad-nije-sudilo
[5] Исто.
[6] Исто.
[7] Исто.
[8] Subašić Boris. Opljačkanim zlatom spasili koljače Srba! [Електронски извор] // Новости.рс. 05. 02. 2014. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html%3A476916-Opljackanim-zlatom-spasili-koljace-Srba
[9] Исто.
[10] Subašić Boris. Poglavniku nije suđeno ni u odsustvu [Електронски извор] // Новости.рс. 08. 02. 2014. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:477392-Poglavniku-nije-sudjeno-ni-u-odsustvu
[11] Исто.
[12] Steinacher, Gerald. Nazis on the Run: How Hitler’s Henchmen Fled Justice. Oxford University Press. 2011. Р. 97-100, 110-112, 120-125.
[13] Subašić Boris. Poglavniku nije suđeno ni u odsustvu [Електронски извор] // Новости.рс. 08. 02. 2014. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:477392-Poglavniku-nije-sudjeno-ni-u-odsustvu
[14] Исто.
[15] Јововић Марија. Feljton – vatikanski zavod krije ustaške ratne zločince: Posle rata u Italiji Blagoje Jovović je sarađivao sa britanskom obaveštajnom službom [Електронски извор] // Новости.рс. 03. 12. 2024. URL: https://www.novosti.rs/drustvo/feljton/1436849/feljton-vatikanski-zavod-krije-ustaske-ratne-zlocince-posle-rata-italiji-blagoje-jovovic-saradjivao-britanskom-obavestajnom-sluzbom
[16] Миладиновић Иван. Susret sa istorijom – Tito odlikovao biskupa koji je pokrštavao Srbe: Hrvatski dostojnici pravdaju svoju crkvu za učešće u zločinima [Електронски извор] // Новости.рс. 31. 07. 2022. URL: https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1140948/susret-istorijom-tito-odlikovao-biskupa-koji-je-pokrstavao-srbe-hrvatski-dostojnici-pravdaju-svoju-crkvu-ucesce-zlocinima
[17] Исто.
[18] Subašić Boris. Poglavniku nije suđeno ni u odsustvu [Електронски извор] // Новости.рс. 08. 02. 2014. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:477392-Poglavniku-nije-sudjeno-ni-u-odsustvu
[19] Миладиновић Иван. SAD od Tita tražile da pomiluje Pavelića: Zašto se poglavniku nezavisne države Hrvatske i jednom od najvećih krvnika srba nikad nije sudilo [Електронски извор] // Новости.рс. 23. 10. 2022. URL: https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1165656/sad-tita-trazile-pomiluje-pavelica-zasto-poglavniku-nezavisne-drzave-hrvatske-jednom-najvecih-krvnika-srba-nikad-nije-sudilo
[20] Fr Krunoslav Draganovic (rat channels) [Електронски извор] // Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation. URL: https://www.jhmf.org.uk/fr-krunoslav-draganovic-rat-channels
[21] Mark Aarons, John Loftus. Pacovski kanali [Електронски извор] // Pdfcoffee. URL: https://pdfcoffee.com/mark-aarons-joh
[03.06.2026 11:47] ChatGPT | Nano Banana: n-loftus-pacovski-kanali-pdf-free.html
[22] Subašić Boris. Opljačkanim zlatom spasili koljače Srba! [Електронски извор] // Новости.рс. 05. 02. 2014. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html%3A476916-Opljackanim-zlatom-spasili-koljace-Srba
[23] Милош Ковић. Razumeti prirodu zla znači sprečiti da se ono ponovi! [Електронски извор] // Новости.рс. 07. 08. 2022. URL: https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1142822/razumeti-prirodu-zla-znaci-spreciti-ono-ponovi-autorski-tekst-prof-milosa-kovica
[24] Миладиновић Иван. Susret sa istorijom – Tito odlikovao biskupa koji je pokrštavao Srbe: Hrvatski dostojnici pravdaju svoju crkvu za učešće u zločinima [Електронски извор] // Новости.рс. 31. 07. 2022. URL: https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1140948/susret-istorijom-tito-odlikovao-biskupa-koji-je-pokrstavao-srbe-hrvatski-dostojnici-pravdaju-svoju-crkvu-ucesce-zlocinima
[25] Исто.
[26] Milisavljević Ostoja. Puškom čistiti veru! [Електронски извор] // Новости.рс. 29.08.2013. URL: https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:451557-puskom-cistiti-veru
[27] Миладиновић Иван. Susret sa istorijom – Tito odlikovao biskupa који је покрштавао Србе… [Електронски извор] // Новости.рс. 31. 07. 2022. URL: https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1140948/susret-istorijom-tito-odlikovao-biskupa-koji-je-pokrstavao-srbe-hrvatski-dostojnici-pravdaju-svoju-crkvu-ucesce-zlocinima
[28] Исто.
[29] Subašić Boris. Opljačkanim zlatom spasili koljače Srba! [Електронски извор] // Новости.рс. 05. 02. 2014. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html%3A476916-Opljackanim-zlatom-spasili-koljace-Srba
[30] Исто.
[31] Mataija Ivica. Križari na gospićkom području 1945. – 1950. // Senjski zbornik : prilozi za geografiju, etnologiju, gospodarstvo, povijest i kulturu. Vol. 32. No. 1. 2005. S. 199.
[32] Radelić Zdenko. Križari – gerila u Hrvatskoj 1945.-1950. Zagreb: Alfa ; Hrvatski institut za povijest, 2011. https://www.croris.hr/crosbi/publikacija/knjiga/8471
[33] Marko Aurelio Riveli. Primas Hrvatske žali za Pavelićem [Електронски извор] // Новости.рс. 26. 02. 2019. URL: https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:779680-primas-hrvatske-zali-pavelicem
[34] Radelić Zdenko. Križari – gerila u Hrvatskoj 1945.-1950. Zagreb: Alfa ; Hrvatski institut za povijest, 2011. https://www.croris.hr/crosbi/publikacija/knjiga/8471
[35] Екмечић Милорад. Istorijski dodatak – Tito razara državu koju je stvorio: Zapadne tajne službe davale su podršku separatističkim idejama [Електронски извор] // Новости.рс. 11. 08. 2021. URL: https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1025446/istorijski-dodatak-tito-razara-drzavu-koju-je-stvorio-zapadne-tajne-sluzbe-davale-podrsku-separatistickim-idejama
[36] Исто.
[37] Subašić Boris. Opljačkanim zlatom spasili koljače Srba! [Електронски извор] // Новости.рс. 05. 02. 2014. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html%3A476916-Opljackanim-zlatom-spasili-koljace-Srba
[38] Sečkar Ivo. »Slučaj« Krunoslava Draganovića // Obnovljeni Život : časopis za filozofiju i religijske znanosti – Vol. 48. No. 3-4. 1993. S. 363.
[39] Sečkar Ivo. »Slučaj« Krunoslava Draganovića // Obnovljeni Život : časopis za filozofiju i religijske znanosti – Vol. 48. No. 3-4. 1993. S. 364.
[40] Sečkar Ivo. »Slučaj« Krunoslava Draganovića // Obnovljeni Život : časopis za filozofiju i religijske znanosti – Vol. 48. No. 3-4. 1993. S. 365.
[41] Милош Ковић. Razumeti prirodu zla znači sprečiti da se ono ponovi! [Електронски извор] // Новости.рс. 07. 08. 2022. URL: https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1142822/razumeti-prirodu-zla-znaci-spreciti-ono-ponovi-autorski-tekst-prof-milosa-kovica
