Анотација:
У чланку се анализирају системске грешке уткане у механизме образовања омладине у Руској империји у другој половини XIX века. На примеру реформи министра народне просвете, грофа Д. А. Толстоја (1871) и претходног периода либерализације управе под Е. П. Ковалевским, истражује се парадокс конзервативне стабилизације. Покушај увођења строгог класичног система (усмереног на изучавање древних језика као бране против „материјализма”) довео је до супротног резултата: услед бирократског формализма и потпуног губитка васпитне функције државног образовања, настао је вредносно-смисаони вакуум, који су оперативно попунили нихилизам и радикалне доктрине увезени са Запада. Изводи се закључак да је „технолошко слепило” министарства претворило образовни систем империје у инкубатор будућих револуционарних кадрова.
________________________________________________________________________
Гроф Д. А. Толстој остао је у историји Русије не само као обер-прокурор Светог синода, који је ту функцију обављао током 15 година (1865–1880), већ и као министар народне просвете, вршећи најважније државне дужности у образовању и васпитању омладине током готово подједнако дугог временског периода (1866–1880).
Реформа коју је спровео деценијама је одређивала систем средњег образовања у Русији. Усвојена 1871. године, опстала је све до 1918. године.
Задивљују упорност и истрајност са којима је гроф спроводио реформу у дело, упркос свим отпорима, чији је завршни акорд био на општој седници Државног савета, где је добио подршку само 19 чланова наспрам 29. Последњу реч имао је император Александар II, који је према грофу гајио безгранично поверење, што се огледало у наредби да се у наставни процес уведе класични систем средњег образовања, заснован искључиво на изучавању латинског и грчког језика.
Школска реформа се показала толико значајном да је утицала на расположење ученика средњих образовних установа и довела до сасвим неочекиваних резултата, директно повезаних са вером и моралом млађих генерација.
Према статуту из 1864. године, гимназије и прогимназије биле су подељене на класичне и реалне, при чему су у класичним гимназијама обновљена два древна језика. Толстој је ову реформу сматрао недовољном и тежио је остварењу строгог класичног система у његовој пуној целини и неповредивости. У ту сврху предложио је појачано предавање древних језика у свим гимназијама и прогимназијама, уз давање права на упис на универзитет без испита само оним ученицима који су у њима завршили пун курс. Бивше реалне гимназије претворене су у реалне школе, чији ученици након завршетка нису примани на универзитете[1].
Настала дилема између класичног и реалног система образовања поделила је друштво на два табора. Министар народне просвете признавао је само једно опште образовање – класично, одбацујући могућност било каквог дуализма и не допуштајући мисао да природне науке могу имати општеобразовни значај. На тој основи укинуо је реалне гимназије као установе постављене на „погрешним основама”, а уместо њих основао реалне школе.
Међутим, његови опоненти су имали више него убедљиве разлоге за приговоре. Тако је гроф Пањин иступио против тврдње грофа Толстоја да „наука у свом садашњем развоју има своју основу у образовању древних народа и да у том образовању налазимо почетак духовног развоја у Русији, корисне поуке за готово све научне предмете и важне изворе за наше канонско право”. Не поричући тврдњу да је Европа своје образовање стекла на темељима наука рођених у Грчкој и Риму, Пањин је приговорио да је управо хришћанство поставило границу између древног и новог света, изменило погледе на сва питања како грађанског тако и приватног живота и, штавише, да је наука у свим својим гранама у новом свету достигла развој потпуно непознат антици.
Притом, православна вера која се исповеда у Русији, за разлику од осталих хришћанских конфесија, има догме и црквене обреде које је црква коначно потврдила, и који не подлежу расправи и истраживању световних људи. Стога је изучавање древних језика, укључујући хебрејски и сиријски, ради упознавања са верским предметима, неопходно за духовне школе, а не за световњаке. Изучавање књига Светог писма у оригиналу мора се вршити под руководством свештених лица, јер без тога те књиге могу бити само повод за опасне заблуде.
Поводом изучавања античке поезије, изразио је сумњу у њену доступност ученицима на гимназијском нивоу и негативно се однео према изучавању грчке филозофије, чија је одлика апстрактност и неодређеност, и која се у многоме суштински разилази са хришћанским погледом на свет, што њено изучавање у гимназијама чини не само непотребним, већ и опасним.
О математичким наукама и природњаштву изјавио је да је познато какав су развој оне достигле у данашње време и колико су важне за напредак индустрије и благостање сваке државе[2].
Реалистички настројени државни умови, укључујући половину чланова Посебне комисије коју је император Александар II формирао за разматрање реформе средњег образовања, изразили су неслагање са грофом Толстојем око тога да је питање између древних језика и било ког другог начина наставе заправо питање између моралног и материјалистичког усмерења наставе и васпитања.
Науке саме по себи немају способност да човека учине моралним или материјалистом, нити да му улију скромност или уображеност. Благотворан или штетан утицај наставе зависи од врлина и мана учитеља. Лош учитељ древних језика врло лако може код ученика изазвати одбојност према сваком озбиљном учењу, док ће врстан предавач природних наука искористити своје предмете да код деце развије пажњу, запажање, способност поређења и закључивања. Правилним начином предавања реалних наука млади ум се развија хармонично и темељно, кроз сталан рад синтезе и анализе, усмерен на савладавање програма од једноставнијих ка важнијим и сложенијим предметима.
А разлога за забринутост је било када се „друштвеном иницијативом” 1860. године појавио потпуно нови тип школа. Биле су то недељне школе, у којима су припадници свих сталежа поучавани писмености недељом и празницима. Првенствено су биле намењене просвећивању обичног народа, углавном занатлија и радника. Прве такве школе отворене су при шест зграда петроградских окружних школа. Брзо су се шириле по целој империји, где су осниване при нижим и средњим образовним установама.
Признајући благотворан утицај ових школа на морално унапређење занатлијског сталежа и сматрајући их суштински корисним за радничко становништво, претходни министар народне просвете Е. П. Ковалевски затражио је од суверена дозволу да се недељне школе сместе у зграде војног ресора. Почеле су се оснивати при касарнама пукова у Санкт Петербургу, Москви и провинцијским градовима, при чему су официри у великом броју били предавачи, заједно са студентима, гимназијалцима, књижевницима и особама свих звања и сталежа оба пола.
У међувремену је почело да се открива да се у недељним школама, под изговором описмењавања, народу проповедају деструктивна учења, неверје и материјализам у духовној сфери, као и екстремни социјализам у државној сфери. О томе је шеф жандарма, кнез Долгоруков, поднео цару извештај у којем је инсистирао на потреби затварања недељних школа. Њихов заштитник био је министар народне просвете Ковалевски. Александар II је наредио да се ово питање размотри у Савету министара, који је одлучио да се, не прибегавајући крајњој мери затварања школа, над њима успостави будан надзор како би се спречило одступање од њихове праве намене[3].
Са професионалне тачке гледишта, делатност Ковалевског на месту министра народне просвете изазива питања: како је човек чији је читав свесни живот био повезан са рударством – од студија до рада на функцијама од рударског надзорника, маркшајдера до главног начелника алтајских рудника у Коливану и Воскресенску – дошао на чело образовног система земље?
Пресудан фактор била је царева наклоност према Ковалевском, који је савесно и успешно обављао своје дужности у индустрији, што је, по његовом мишљењу, било сасвим довољно за његово именовање у систем образовања, најпре као попечитеља Московског школског округа, а затим и за министра народне просвете.
Министар није био само извршни и савесни чиновник, већ је заступао и либералне ставове о друштвеном уређењу земље. Због тога су на Московском универзитету уведени нови пореци, уз укидање свих ограничења у настави и давање аутономије у унутрашњим пословима, а затим су исте привилегије дате и Санктпетербуршком универзитету уз дозволу за развој студентских корпорација[4].
Образовано друштво, а нарочито студентска омладина, са одушевљењем су прихватили министрову иницијативу о слободи говора и деловања. Инспиративни ауторитет за њих је била периодична штампа, у којој је већ неколико година преовладавало екстремно усмерење позајмљено са Запада, уз пропаганду политичких и социјалних учења најдеструктивније природе. Њихов утицај на незреле умове ученика и студената није оклевао да се испољи кроз низ нереда, непослушност према претпостављенима, кршење утврђених правила и недозвољене скупове, уз исказивање неповерења и „дрског непријатељства” према влади у свакој прилици. Међу омладином су се широко распространила инострана револуционарна издања руских емиграната, нарочито Херцена, који је у Лондону основао годишњак „Поларна звезда” и недељник „Звоно” (Колокол).
Врење на универзитетима подржавала је и фасцинација многих професора истим тим теоријама, које су они, без устручавања, развијали пред студентима са својих катедри[5].
Оваква подршка сведочила је да су у руским универзитетима предавачи спроводили вредносно-идеолошку социјализацију студената у духу западних традиција, уз истовремену солидарност са идејама руских револуционара. Током наставног процеса студенти су усвајали систем фундаменталних вредности, норми и смисаоних поставки туђег друштва, те су на тој основи формирали сопствену вредносну хијерархију и светоназорску позицију.
Класична реформа уведена у гимназијама 1871. године дала је не мање горке плодове. Сви напори педагога били су усмерени искључиво на поучавање младих двама древним језицима на штету осталих предмета. Баш као и на универзитетима, потпуно је занемарен васпитни утицај на развој начина размишљања и осећања, као и на учвршћивање млађих генерација у предањима родне историје, у основама вере и морала[6].
Такво васпитање довело је до озбиљних последица и Русија је, у буквалном смислу речи, планула.
——————————
[1] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. ASPECT PRESS LTD. Москва, 1992. С. 759.
[2] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. ASPECT PRESS LTD. Москва, 1992. С. 760-761.
[3] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: ASPECT PRESS LTD, 1992. С. 744.
[4] Русский биографический словарь. Кнаппе – Кюхельбекер. Репринтное воспроизведение 1903 года. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1995. С. 24.
[5] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: ASPECT PRESS LTD, 1992. С. 560.
[6] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: ASPECT PRESS LTD, 1992. С. 857.
