Анотација
У чланку се анализира кључни преломни моменат у историји Руске империје крајем XIX и почетком XX века – прелазак са либералних експеримената епохе Александра II на државно-заштитни курс Александра III и К. П. Победоносцева. Разоткривају се разорне последице слабљења административне контроле и популаризације „пароле слободе”, показујући како је либерални курс грофа М. Т. Лорис-Меликова довео до губитка управљивости, процвата илегалне штампе и трагедије цароубиства 1. марта 1881. године. У центру пажње је историјски говор Победоносцева од 8. марта 1881. године, који је постао манифест очувања самодржавља, као и његов свеобухватни програм националне одбране кроз црквено-парохијску школу. Разматрају се узрочно-последичне везе потоње кризе из 1905. године, изазване продором тајних финансијских токова и спољног утицаја, као и трагедија финала „ере Победоносцева”.
——————————
Архиепископ Никанор Бровкович, разматрајући делатност К. П. Победоносцева у спровођењу новог курса, примећује да је то ново струјање заправо „препород руског духа, религиозног” [1], чији је садржај остао нејасан И. К. Смоличу и Г. В. Флорковском.
Био је то преломни период руске историје, када је владавина Александра III пала у време између две зачуђујуће сличне владавине – Александра II и Николаја II, са либералним актерима М. Т. Лорис-Меликовом и С. Ј. Витеом који су одређивали државну политику, успевши да убеде владајуће монархе да спроведу реформе усмерене ка западноевропском моделу уставне монархије.
Обојица иницијатора преображаја били су заговорници значајних уступака радикалним елементима, уз проглашење пароле слободе, која је требало да постане главни путоказ владиног деловања.
И таква делатност је успешно спровођена. Тако је за Лорис-Меликова, који је био на положају министра унутрашњих послова, парола слободе имала конкретан карактер: према његовом светоназору, ради спречавања злочина државни органи не само да не би требало да ограничавају мирне грађане, већ су, напротив, били дужни да укидају све ограничавајуће мере у друштвеном животу како би се елиминисало тло за револуционарну пропаганду. Резултат таквог рада Лорис-Меликова било је злочиначко неиспуњавање обавеза у погледу безбедности Александра II, због чега су терористи успели да остваре своју замисао. Након овог догађаја уследила је брза оставка Лорис-Меликова и његов одлазак у иностранство.
Лорис-Меликов је у наслеђе оставио пројекат реформи са предлогом Александру II да их доврши. Оне би и биле одобрене да се није догодила трагедија. Најчудније је то што је и Александар III, који је ступио на престо поседујући трезан ум и јаку вољу, првобитно био склон њиховом спровођењу. Зато је Константин Петрович знао куда то води: видео је и разумео да је немогуће било какво умирење терориста без строгих заштитних мера државе. Он је одлично схватао каква је изузетна улога припадала штампи, која се претворила у самосталну политичку силу управо за време Александра II.
Штампа је постала платформа на којој су либералне и радикалне идеје стекле масовну публику уз свесрдну подршку различитих финансијских структура. За то су биле заинтересоване стране државе, а не мање и руски индустријалци, међу којима су старообредници заузимали истакнуто место. Штампа није само одражавала расположења у друштву – она их је обликовала, нудећи готове идеолошке моделе и методе борбе против постојећег поретка. Талас атентата и раст револуционарног подземља били су директна последица ширења радикалне штампе, што је кулминирало терористичким актима крајем 1870-их и почетком 1880-их година.
Активно се развијала илегална штампа – прокламације, летци, тајне брошуре, које су директно позивале на борбу против самодржавља.
Легална штампа се показала као ништа мање ефикасан канал за опозиционе идеје. Издања попут „Савременика” (Современник), „Отаџбинских записа” (Отечественные записки), „Дела” и других, делујући у оквирима дозвољеног, умела су да читаоцу пренесу радикалне концепте у форми која је отежавала цензурни прогон. Власт је, са своје стране, реаговала двојако: час слабећи цензуру како би Европи демонстрирала „слободу штампе”, час поново уводећи ограничења при сваком заоштравању политичке ситуације.
За власт је то значило постепено навикавање на неопходност уважавања јавног мњења, при чему се пооштравање контроле сада доживљавало као корак који је носио ризик од још већег незадовољства.
Као резултат тога, настала је противречна ситуација у којој је либерализација штампе, замишљена као средство за успостављање демократскије комуникације између власти и друштва путем јавности (гласност), постала хранљива подлога за револуционарни покрет. Процес је измакао контроли владе и довео до радикализације друштва. Настали облик јавне критике власти влада није успела ни потпуно да сузбије, нити да потпуно контролише.
Либерални курс претходне владавине довео је до слабљења државних темеља, и власт се налазила у стању неодлучности. Ради разјашњења ситуације, Александар III је одлучио да одржи саветовање о либерално-уставном пројекту Лорис-Меликова са министрима владе и члановима Државног савета.
Два дана пре саветовања, Победоносцев је упутио писмо императору са упозорењем: „Не остављајте Лорис-Меликова, не верујем му. Он је фокусник и може још увек да игра двоструку игру. Ако се предате у његове руке, он ће и Вас и Русију одвести у пропаст. Умео је само да спроводи либералне пројекте и водио је игру унутрашњих интрига. Али у државном смислу он не зна шта хоће, што сам му и сам више пута рекао. И он није руски патриота. Чувајте се, за име Бога, Ваше Величанство, да он не овлада Вашом вољом, и не губите време… Нова политика се мора објавити одмах и одлучно. Мора се прекинути одједном, управо сада, са свим разговорима о слободи штампе, о самовољи скупова, о представничкој скупштини. Све је то лаж празних и млохавих људи, и њу треба одбацити зарад народне истине и народне добробити”.
А на саветовању 8. марта 1881. године Победоносцев је иступио са ватреним, жестоким говором који су сви запамтили (сматрали су га најбољим у његовом животу). Наступ „Зевса Громовника” (како су касније злобно говорили по салонима) преломио је ток дискусије у којој је до тада преовладавало мишљење присталица конституционализма: П. А. Валујева (председника Комитета министара), Д. А. Миљутина (министра војног), А. А. Абазе (министра финансија) и Л. С. Макова (министра унутрашњих послова) [2].
Какве су све силе биле ангажоване у одбрани либералних вредности међу највишим личностима државе! А ако се узме у обзир негативно понашање најближих рођака императора, смештених у Мраморном двору на челу са Константином Николајевичем, који је заузимао положај председника Државног савета – највишег државног органа – и који је негативно говорио о императору и отворено покровитељствовао конституционалистима, притисак на монарха био је изузетан.
Ипак, за завођење реда у земљи предузете су одлучне мере. Кључни инструмент постала је „Уредба о мерама за очување државног поретка и јавног мира” од 14. августа 1881. године, која је омогућавала проглашење појединих области у стању појачане или ванредне заштите. У тим регионима власти су добиле значајна додатна овлашћења: право да без суда протерују сумњива лица, затварају штампане медије и образовне установе, преносе предмете о државним злочинима на војне судове (често са затвореним седницама како би се елиминисале платформе за пропаганду), што је јако отежавало заверу и омогућавало брзу неутрализацију ћелија.
Спроведене су опсежне полицијске операције које су довеле до хапшења истакнутих личности „Народне воље”, због чега је организација озбиљно ослабљена и фактички разбијена средином 1880-их година.
Променила се и друштвена атмосфера, када су се патриотске и умерене друштвене снаге окупиле око идеје заштите државног поретка. Било је мање отвореног саосећања према терористима, а постајало је све теже пронаћи подршку за радикалне акције.
За такав курс био је неопходан идеолошки темељ, који је Победоносцев формулисао у виду конзервативне доктрине, у којој су неповредивост самодржавља и улога Православне цркве као духовног стожера државе били главни инструменти стабилности.
Константин Петрович је разрадио и практични програм који је садржао одредбе као што су: одбацивање било каквих представничких институција, „чишћење” либералних кадрова и јачање вертикале власти. У писмима императору Победоносцев није само критиковао „разбијену” владу, већ је активно учествовао у кадровој политици како би уз императора били људи који деле државно-заштитне ставове и који су способни да обезбеде доследно спровођење строгог курса.
Као државник, разумео је и заступао неопходност строже политике према верским и етничким мањинама како би се искључиле претње у будућности. Најважнијим је сматрао рад са друштвеном свешћу, која је требало да се обликује кроз образовни систем, ослањајући се на црквено-парохијске школе са васпитањем генерације одане императору и Цркви.
Све мере су се показале ефикасним: земља се ослободила страха од терористичких аката и могла је мирно да се развија.
Недуго је владао цар-„Миротворац”, који се одликовао дивовском снагом и јаким здрављем – свега 13 година, а уз такве природне датости поживео је само 49 година.
Настало је време нове владавине и новог приступа државним пословима. Али за деструктивне силе строги курс се показао као прави поклон. Наставак борбе против постојећег поретка захтевао је огромна средства, и она су постојала. Организована је разграната мрежа подршке која је укључивала легалне мецене, међународне зајмове, партијске касе, па чак и приходе од „експропријација”, које су саме партије називале „борбеном техником”.
Држава се суочила са изазовом за који се испоставило да није до краја спремна. Власт се, ослањајући се на традиционалне методе контроле, често губила у брзини и флексибилности пред онима који су изграђивали „тајну” финансијску логистику, користећи методе банкарских трансфера и посредника.
До почетка 1905. године, према извештајима Одељења полиције, буџети највећих партија формирали су се не само од чланарина, већ и од редовних донација представника крупног трговачког сталежа и индустријалаца; притом су се финансирале не само либералне организације, већ и оне најрадикалније.
Још теже је било пратити спољно финансирање од стране заинтересованих држава са циљем слабљења Русије. Стратешка грешка је била у томе што унутар саме земље није изграђен поуздан систем идеолошке и економске одбране од „финансијског продора”. Логистика спољног утицаја градила се на коришћењу приватних банкарских рачуна, трговинских представништава и фондова помоћи – инструмената који су у том тренутку били готово ван правног оквира Руске империје [3].
Може се само саосећати са Победоносцевом, који је посматрао слом свих заштитних мера државе изграђених под императором Александром III. Октобар 1905. године означио је крај Победоносцевљевог службовања на месту обер-прокурора.
Дана 9. октобра 1905. године С. Ј. Вите је предао императору Николају II представку у којој је аргументовао неопходност радикалних уступака. Указао је да раније донети закони о стварању само саветодавне Државне думе нису задовољили ни умерене слојеве друштва, и инсистирао: да би се сузбио талас штрајкова и спречио потпуни распад државе, „парола слободе мора постати парола владиног деловања”.
Дана 19. октобра 1905. године, два дана након објављивања Манифеста од 17. октобра, Победоносцев је добио царски рескрипт о разрешењу са дужности обер-прокурора Светог синода. Упркос томе што је Победоносцев имао велики утицај на Николаја II, овај други је под притиском догађаја био принуђен да га смени [4].
Након свог разрешења, Победоносцев је писао Јевлогију Георгијевском, у то време епископу лублинском: „Положај је постао неподношљив… Наступило је мрачно време, власт таме, и ја одлазим” [5].
Изузетна улога припадала је Победоносцеву у историји Русије: он је још у време престолонаследника (будућег императора Александра III) имао на њега огроман утицај; престолонаследник је пак, због искрености свог карактера, самосталности мишљења, чистоте намера и незаборавне љубави према Отаџбини, благотворно прихватао заштитне идеје свог наставника и био свестан значаја владајућег монарха у судбини земље који из тога произилази.
Сумирајући историјску „еру Победоносцева”, подсетимо да је делатност Константина Петровича показала како високу ефикасност, тако и системске границе традиционалног државног заштитништва. Строги конзервативни заокрет из 1881. године, који се ослањао на разбијање терористичког подземља и духовно-просветитељски рад кроз црквено-парохијску школу, испунио је свој главни задатак – истргнуо је Русију из хаоса и обезбедио земљи тринаест година стабилног и мирног развоја. Међутим, трагедија позне Руске империје била је у томе што су противници самодржавља из корена променили методе борбе. До почетка XX века деструктивне силе су прешле са занатског индивидуалног терора на технологије хибридног рата: формирање разгранатих тајних финансијских мрежа, привлачење страног капитала, пропаганду кроз легалну штампу и увлачење у антидржавну делатност дела домаћег крупног бизниса и владајуће елите. Главна слаба тачка конзервативног модела К. П. Победоносцева била је његова институционална архаичност пред лицем ових нових претњи. Ослањајући се на традиционалне методе административне и полицијске контроле, државна машина није успела да изгради флексибилан систем идеолошке и финансијске безбедности. Финале 1905. године било је сурова лекција. Традиционална монархија се показала немоћном не пред „снагом револуције”, већ пре пред сопственом институционалном неспремношћу да одговори на сложене и високотехнолошке изазове нове епохе.
——————————
[1] И. К. Смолич. История русской церкви. 1700–1917. Часть первая. М.: Издательство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1996. С. 167.
[2] Тайный правитель России. Письма и записки 1866–1895. Статьи. Очерки. Воспоминания. М.: «Русская книга», 2001. С. 543.
[3] Материалы о финансовой логистике революционного движения в Российской империи [Электронный ресурс] // Dzen.ru. URL: https://dzen.ru/a/anIXgp4XI375uV4m (дата обращения: 09.09.2026).
[4] И. К. Смолич. История русской церкви. 1700–1917. Часть первая. М.: Издательство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1996. С. 168–169.
[5] Там же. С. 524.
