Анотација
У чланку се истражује једна од најдраматичнијих и најпарадоксалнијих епизода синодалног периода руске историје – потчињавање највишег органа управе Руске православне цркве утицају великодостојника-иноверца, првог кабинет-министра грофа А. И. Остермана у епохи владавине Ане Ивановне. Разобличава се историографски мит о Остермановом „верском индиферентизму”, уз доказивање да се иза фасаде декларисане верске толеранције одвијало планско потискивање традиционалних црквених елита, свођење Светог синода на положај другоразредног владиног ресора и лобирање интереса протестантских заједница у Санкт Петербургу. Указује се на фундаментални проблем зависности институције која суштински представља националну и духовну безбедност државе од конфесионалног и цивилизацијског идентитета владајуће бирократије.
——————————
Тежак период свог постојања преживела је Руска православна црква када ју је Петар I потпуно потчинио световној власти, створивши 1721. године Свети правитељствујушчи синод, који је био подређен обер-прокурорима као представницима императора. Уз све своје бројне негативне стране, овакав облик управљања Црквом имао је једно позитивно својство: сви императори и императорке били су православни.
Али догодио се изузетан случај када је царска личност поверила управљање Синодом иноверцу и странцу. И тој околности, више него сажето, у хронологији кључних догађаја из историје Руске цркве, посвећен је запис: 18. октобар 1731. године – потчињавање Синода Сенату; зависност Синода од лутерана Остермана [1]. Реч је о несвакидашњој личности којој је посвећен опширан животопис у „Руском биографском речнику”, где је забележено: „Остерман (1686–1747), гроф Андреј Иванович (Хајнрих Јохан Фридрих), стварни тајни саветник; генерал-адмирал; вицеканцелар, први кабинет-министар, син лутеранског пастора. Образовање је стекао на Универзитету у Јени. Године 1703. у руску службу га је примио адмирал Крујс. У Русију је стигао 1704. године, где је његов старији брат Јохан Кристоф Дитрих већ служио на руском двору као васпитач деце цара Јована Алексејевича” [2].
Једна од тих васпитаница постаје руска императорка Ана Ивановна (1730–1740), за чије владавине утицај млађег брата Остермана постаје пресудан. Према опису биографа: „Своје службене успехе дуговао је умећу прилагођавања људима и околностима, као и изузетним способностима крупног државника које су му биле својствене. Поседовао је довољно флексибилности да на време одступи у појединостима од једном утврђеног програма, уколико су том програму противречили реални услови живог деловања. Међутим, крајњи циљ тог програма остајао је увек исти: био је то државни интерес, схваћен у смислу просперитета државе и јачања њене спољне моћи, уз пажљив однос према оним народним снагама које хране и подржавају државни организам. Странац у Русији и тешко уопште способан за искрено национално осећање, Остерман је на своју државну делатност у значајној мери гледао као на одређену обавезу коју је преузео на себе, а на чије га је савесно испуњавање нагонио пре свега сопствени интерес. Приближивши се Петру Великом и укључен у његов рад, изгледа да је као Европљанин био искрено одушевљен његовим делом, те је верно стајао на стражи тог дела након што је сам Цар-преобратитељ већ сишао у гроб, док су његови наследници његове завете понекад заборављали, а понекад свесно извитоперавали” [3].
Према овом опису пред нама се појављује крупни државник који брине о просперитету Русије и улаже све напоре да очува и настави курс Петра I. Сасвим другачија слика приказана је у биографији саме императорке, која описује Остерманову државну делатност: „Влада Ане Ивановне обнављала је његове (Петра Великог) установе и правилнике, пољуљане под Катарином I и Петром II, инсистирала на извршавању њихових указа и тежила да их развија даљим наредбама у духу Петрових реформи. Међутим, владари Русије тридесетих година XVIII века реформски програм су схватали крајње једнострано и формално. Очигледно је да је дух реформе ишчезао заједно са њеним творцем, а спроводиоци замисли првог руског императора нису били у стању да га схвате на прави начин: поштујући спољашњу, такорећи обредну страну реформе, они су врло често одступали од њене суштине, на штету њених основних принципа. То се дешавало зато што су настављачи преображајног програма Петра Великог под Аном Ивановном били његови немачки ученици, попут Остермана и Миниха, који су под њим имали само улогу извршилаца, а сада су постали господари и управљачи. Њима су се придружили разни случајни људи из редова њихових сународника, који нису имали ништа заједничко са Петром Великим нити су га чак лично познавали, попут Бирона, браће Левенволде и других. Утицају Немаца ова два слоја подлегла је Ана Ивановна, и управо су они сачињавали њену владу. У пословима унутрашње централне управе нарушен је колегијални принцип, тако јасно изражен и логично спроведен у свим институцијама Петра Великог. Тај принцип постепено потискује бирократско и појединачно управљање, чији је творац и спроводилац био Остерман” [4].
У обе биографије није наведена главна црта Остермановог карактера – његова изузетна склоност ка интригама, која је странцима омогућила да несметано управљају Русијом под Петром II, Аном Ивановном и Аном Леополдовном. Будући васпитач младог Петра II и подилазећи му већ током саме владавине, Остерман се толико вешто обрачунао са Меншиковом, који не само да је пао у немилост, већ је постао и предмет чудовишних клевета „за сва времена”, равних онима о Ивану Грозном.
Наведена преписка страних посланика – немачких, француских и шпанског – у књизи „Дворски преврати у Русији 1725–1825”, показује његову кључну улогу у превратима и невероватну сналажљивост у свим поменутим догађајима. За Остермана нису постојали никакви државни интереси Русије, већ само лична и национална корист која је доприносила очувању сопствене власти и јачању положаја његових сународника [5].
О Остермановом односу према религији саопштава се крајње кратко и јасно: „Прешавши у руску службу, Остерман није примио православље, али је истовремено остао потпуно туђ и протестантској цркви, одликујући се крајњим индиферентизмом у верским питањима” [6]. Тај верски индиферентизам који му се приписује постаје неизоставни део његове карактеристике. Овакву слику о његовом равнодушном односу према религији донекле нарушава податак да се међу вишим слојевима тадашњег петроградског друштва почела ширити лутеранска и римокатоличка пропаганда, услед чега је указом из 1735. године свим инославним хришћанима дата пуна слобода вероисповести. А то је управо било време највећег Остермановог утицаја и моћи, када се у питањима вере ништа није чинило без његовог учешћа.
Потпуну јасноћу уноси православни свештеник архимандрит Августин (Никитин) у књизи „Немачки храмови Санкт Петербурга”: „Године 1727, на заузимање А. И. Остермана, император Петар II поклонио је лутеранима земљишну парцелу за изградњу нове цркве на ’Невској перспективи’ између Велике и Мале Коњушене улице. Дана 26. децембра 1727. године уследила је царска наредба ’о додели земљишта на Адмиралитетској страни за изградњу евангеличке цркве, школе и пасторског дома’. У епохи владавине Ане Ивановне положај лутерана у Русији још се више учврстио. Тридесете године XVIII века биле су златно доба у животу лутеранске заједнице Светог Петра у Санкт Петербургу. На двору су великим утицајем располагали великодостојници-лутерани, као што су Бирон (од 1737. године – војвода курландски), гроф Остерман, гроф Миних, браћа Левенволде. Дански путописац Петер фон Хавен (1715–1757), који је боравио у Санкт Петербургу 1736. и од 1743. до 1746. године, писао је: ’Сва управа над немачким заједницама (у Русији)… налазила се у рукама црквене скупштине сачињене од најистакнутијих парохијана, која се делила на црквени савет, црквене туторе и црквене старешине. Грофови Остерман и Миних били су тада најистакнутији покровитељи евангеличке заједнице у држави’. Њихова улога у руској политици током деценије владавине Ане Ивановне не може се преценити: генерал-фелдмаршал, председник Војног колегијума гроф Миних одређивао је војну политику државе, командујући руском војском у пољском и турском походу, док је вицеканцелар гроф Остерман руководио спољном политиком Русије. Притом је Миних остајао патрон заједнице Светог Петра, а остала поменута лица – њени чланови. Није ни чудо што је Ана Ивановна, заједно са другим члановима царске породице, неретко присуствовала свечаним богослужењима у лутеранској цркви Светог Петра, на пример, 27. децембра 1737. године приликом освећења нових црквених оргуља. ’Гроф Остерман је био велики љубитељ списа Мосхајма’, пише шведски научник Карл Рајнхолд Берк, који је живео у Петербургу 1735–1736. године (реч је о Јохану Лоренцу Мосхајму, немачком лутеранском теологу, историчару Цркве, професору Хелмштетског, а потом Гетингенског универзитета, где су се касније школовали многи питомци из Русије)” [7].
У стварности, Остерман је био ревносни лутеран и моћни добротвор лутеранских заједница, који је до краја живота остао веран вери својих отаца и који је, уздигавши се до врхова државне власти, користио свој утицај за јачање позиција лутерана у империји. Међутим, покровитељство над једноверцима било је само једна страна његовог деловања.
Друга страна било је планско потискивање Православне цркве. Заузимајући кључне функције у Кабинету министара, Остерман је фактички контролисао црквену управу преко себи потчињеног бирократског апарата. Ростовски митрополит Арсеније (Мацејевич) – један од ретких архијереја који су се осмелили да се отворено одупру овом притиску – писао је, описујући положај Цркве под Остерманом: „Када би Остерман и његова дружина хтели да у Синод, раме уз раме са архијерејима, посаде пасторе – ко би их у томе спречио?”. Ове речи нису реторичко претеривање, већ констатација стварног односа снага: Синод је био сведен на улогу послушног инструмента, број његових чланова смањен, а одлуке су му наметали министри-иноверци.
Остерманову конфесионалну политику одређивао је политички рачун према којем је слабљење Православне цркве као самосталне друштвене снаге одговарало власти у којој су доминирали странци. Покровитељство над лутеранима било је природан наставак таквог курса – јачање „својих” на рачун слабљења туђих. Исход је био јединствен: током година доминације Остермана и његових истомишљеника, Православна црква је у сопственој држави сведена на ниво ресора којим су управљали чиновници-иноверци.
Стога историјски феномен „остермановштине” у односима Цркве и државе у XVIII веку представља крајње поучну историјску лекцију. Уколико је Петар I, потчинивши Цркву држави путем Духовног правилника и колегијалног уређења, барем деловао у оквиру парадигме православне монархије, владавина Ане Ивановне почела је да поткопава успостављени систем, када се Руска православна црква, сведена на чиновнички апарат, нашла беспомоћном пред „преузимањем” световне власти од стране туђинске елите, стране руском духу.
Остерманов пример несумњиво доказује да се „чиновнички прагматизам” и „верска неутралност” при провери увек испостављају као параван.
Иза тобожње равнодушности сина лутеранског пастора крио се прецизан и хладан политички прорачун, усмерен на исцрпљивање и слабљење Православне цркве као главног духовног и свенародног стожера руског народа, уз истовремено јачање сопствене конфесионалне базе. Међутим, држава која управљање својим кључним, државотворним институцијама предаје у руке идејних или верских странаца, неминовно претвара сопствене традиционалне светиње у инструмент спољне манипулације, што подједнако неминовно води ка националној катастрофи.
1. Смолич И. К. История Русской Церкви. 1700–1917. Часть первая. М.: Изд-во Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1996. С. 785.
2. Остерман Андрей Иванович // Русский биографический словарь: Обезьянинов — Очкин. Репринтное воспроизведение издания 1905 г. М.: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. С. 405.
3. Там же. С. 406–407.
4. Анна Иоанновна // Русский биографический словарь: Алексинский — Бестужев-Рюмин. Репринтное воспроизведение издания 1900 г. М.: ASPEKT PRESS LTD, 1992. С. 158, 166.
5. Дворцовые перевороты в России 1725–1825. Ростов н/Д: ФЕНИКС, 1998.
6. Русский биографический словарь: Обезьянинов — Очкин. Указ. изд. С. 414–415.
7. Августин (Никитин), архим. Немецкие храмы Санкт-Петербурга. СПб.: Коста, 2012.
