Од пораза у рату са Пруском, усталило се послушничко извршавање “сугестија” упућених из Берлина у Беч, као сасвим нормално очекивана реакција независних чинилаца.
Чак и данас век после, уз обиље доказаних историјских чињеница о својој кривици, чине немачки историчари покушај да некако анулирају кривицу за Велики рат, ако већ никако не могу да избегну кривицу за Други светски рат. Зато се једна изложба у поводу годишњице Великог рата и доима као глас вапијућег у пустињи, у мору новоусаглашених софистицираних “сорош предлога” о неопходности европског става о Великом рату, без изричите одлуке ко је крив за њега.
Без велике гласности, скоро полуилегално, у српској јавности провукла се најава једне изложбе у Аустрији, са тако значајним насловом – “Клицање и беда” (Jubel und Elend ) – у којој се отворено и храбро покушава обрачун са два велика мита који се вежу уз војску Аустро-Угарске монархије од самог почетка Великог рата, и трају и дан данас.
Први мит је упорно представљање аустро-угарске војске као војске високо моралних начела, док је други мит, образложење како је Велики рат био неминован, и како се није могао никако избећи.
Главни кустос изложбе, историчар Петер Фриц објаснио је да је намера ове изложбе, да се прикажу и механизми комуникације и пропаганде којима се ратови припремају, тако да се у очима обичног човека тада чине неизбежним.
У свом је излагању Фриц нагласио следеће – “Војска аустро-угарске монархије је над цивилним становништвом чинила страшне злочине и далеко од тога да је то била армија високих моралних начела. То се ретко помиње, и са тим делом историје друштво се још није суочило.
Погрешно је такође рећи да је рат био неминован јер га је званични Беч желео по сваку цену. Рећи да је рат био неминован је наравно много једноставније него се запитати ко је за рат одговоран, и на тај начин друштво се и данас амнестира од одговорности, за ту велику катастрофу”.
Фриц наглашава да се о злочинима аустро-угарске армије још увек не зна много, јер се истраживањем ове теме до данас бавило јако мало аутора и историчара. Један од ретких је исто ричар Антон Холцер, који изричито наводи да су се “злочини против цивилног становништва наређивали из самог врха аустро-угарске управе”.
Холцер је у свом истраживању обухватио целокупну тадашњу ратну територију Аустро-Угарске и тако описује злодела која су чињена над цивилним становништвом руским, пољским, јевреј ским и рутенским у Русији и Пољској, те злочине над Србима у самој Аустро-Угарској и над цивилним становништвом у Србији и Црној гори.
Издвојен сегмент његових истраживања је изучавање пропагандне машинерије којом је негована теза о тзв. “унутрашњем непријатељу” од кога прети велика опасност, а као драстичан пример ове пропагандне акције даје кампању која је резултирала настанком познате крилатице
“СРБИЈА МОРА УМРЕТИ” (“Serbien muss sterbien”), којом се подсвесно правда било који злочин почињен у тој земљи!
Као последица овакве пропаганде, наређивали су аустро-угарски официри при ратним дејствима у Србији да се “istrebi i popali sve što je srpsko”, а вешања и масовна стрељања су била ратна свакодневица. Холцер детаљно описује неколико злочина у Шапцу, наводећи да су масовна убиства праћена пљачком, паљевинама и нарочито силовањима!
Зар је требало цео век један да прође, па да се барем један савестан истраживач одважи на истраживања, која у целости потврђују ИЗВЕШТАЈ др. Арчибалда Рајса, као савести Европе која очито има проблеме са самом собом када су Словени у питању, или је то ипак немушти *шапат* РКЦ, која је и тада подржавала те злочине и злочинце, као своју устаљену праксу !?
Извештај, јер ову књигу можемо и тако назвати, чак је и шири од Рајсовог који обухвата само страдање српског народа, а овде се износе и страдања руског, пољског, јеврејског и рутенског, од стране војних и цивилних власти Аустро-Угарске!
Холцер је за своју књигу сакупио и приложио и фотографије злочина и документе којима потврђује текст о злочинима. Његова књига је “први корак на путу од седам миља” савести једног народа, али – “Сваки почетак је тежак” – , гласи немачка народна пословица!
На летошњој изложби у дворцу Шалабургу, надомак главног града покрајине Доња Аустрија, посетиоцима су биле изложене фотографије вешања и стрељања српских цивила, оригинали и копије смртних пресуда ратног суда аустро-угарске армије у Србији.
Приказане су и дојаве локалних шпијуна (“савесних грађана”?) да се у појединој кући крију “издајници”, што је без икакве накнадне провере био разлог, за доношење смртних пресуда читавим породицама!
У пресудама за често вешање свештеника СПЦ, скоро је обавезна оптужба “da u narodu šire duh izdajništva”!
Различити извори наводе да је само у току прве ратне године у три кампање “казнене експеди ције” на Србију, на смрт вешањем осуђено (и погубљено) око 30000 људи!
Део изложбеног простора посвећен је веома тешком и суровом животу интернираца у логорима широм Аустрије, као и ратним заробљеницима, такође утамниченим у нељудским условима.
Приказани су експонати из свакодневног живота српских, руских и пољских цивила утамниче них у овим логорима, који су се довијали да икако преживе сурови режим и глад.
Изложени су дрвени крстови које су логораши израђивали, да би их мењали са логорским чуварима за парче хлеба. Иако је Аустро-Угарска била потписница Женевских конвенција о ратним заробљеницима, није се уопште придржавала њених одлука и изложени експонати приказују тешке услове присилног рада ратних заробљеника, који су давани као најамни радници локалном становништву.
Посебан експонат који показује сву тежину живота и глад ратних заробљеника је огрлица израђена од костију пацова, коју је за власницу локалне пекаре у којој је присилно радио, начинио заробљеник, да би некако добио парче хлеба!
Другосрбијанска сорош-курсистичка Србија, свакако неће покренути иницијативу да ова изложба стигне у ЦКД (Центар за културну деконтаминацију), плашећи се да вашке и пацови са слика не угрозе њихов напор, за промену свести непослушних потомака заточеника у концентрационим логорима претече “мултикултуралне и мултиконфесионалне ЕУ” , а није извесно и да ће министар културе актуелне власти договорити да се изложба прикаже и у Србији, иако је могуће и да се образложи као видљив напор европске Аустрије за побољшање међуодноса две земље, које у два светска рата имају болне успомене, јер су Срби били окупирани а Аустријанци окупатори! Али би ова изложба могла и послужити као први корак на “путу од седам миља” заједничке светле европске будућности, уколико не стигне ватикански “шаптач” под шљиву у дворишту РКЦ надбискупије београдске, са поруком “мира и суживота” за коју нормалан Србин има један једини искуствени одговор – apage Satanas-!
Планиране акције откривања и измишљања “унутрашњег непријатеља” када су Срби у питању детаљно су изложене на конференцији одржаној 18. маја 1914. године у Бечу, у министарству рата, у оквиру саме припреме за рат! Донета је одлука да се оснује и тајна информативна служба са четири регионална центра у Бечу, Будимпешти, Загребу и Сарајеву, а у свом раду ће сарађивати са обавештајном службом армијских корпуса, полицијским службама и органима цивилне власти, на свом подручју.
Домаћи чиновници ове тајне информативне службе су већински били Хрвати и то “франковци”, као поуздани “домољуби” а основни посао им је био састављање листа и евиденције свих особа сумњивих због шпијунаже, те као класична политичка полиција почињу израђивати елаборате о политичкој ситуацији у појединим деловима Аустро-Угарске .
Чим је почео рат, посебно је задужен “загребачки уред” тајне информативне службе за сузбијање шпијунаже која потиче из краљевине Србије без новоослобођених подручја од 1912.године. Цео рат је овај уред тесно сарађивао са обавештајном службом XIII.(загребачки) корпуса, а њени чиновници су учествовали и у раду окупационе управе у Србији и Црној Гори од 1915.-1918.године, проводећи драстичне мере према “nepoćudnom pučanstvu” Србије !
Група официра Чеха који су радили у команди корпуса, у новембру 1918. године, као патриоти упадају у просторије овог уреда и плене целокупну архиву, уступајући је обавештајном одељењу српског генералштаба, након уласка српске војске у Загреб!
Већ век један, трају “надзорни послови” у Загребу, над српским етничким простором, само се налогодавци мењају, али слуге не, они су се увек изнова доказивали, историја то и потврђује! Оснивачи Коминтерне су као припадници аустро-угарске војске или цивилне власти, учествовали у креацији приче о “унутрашњем непријатељу”, и то ће искуство пренети на све режиме комунистичког једноумља, да би се данас упорно приписивало “ауторство” руском народу, који је управо и био највећа жртва ове теорије завере!
КuК štabsfeldvebel Josip Broz TITO, користиће и сам загребачки уред у борби са “унутрашњим непријатељем”, а последице те борбе осећају Срби и данас!
