После болне истине о својима и њиховим грешкама, педантно и методично је урађена компарација о непријатељу, тражећи му испољене мане а не само врлине победника. За то је послужила сва расположива документација из протеклог рата, која је заробљена или пронађена током окупације Србије 1915.-1918.године. Нарочито пажљиво сакупљана су казивања победника у свескама часописа «Ратник» – новоствореног струковног Савеза резервних старешина краљевине СХС (Југославије), али и анализе урађене за потребе стручног изучавања наставног одсека генералштаба, у циљу унапређења војне вештине.
Рад је знатно олакшан, јер међу официрима новостворене југословенске војске има и оних који су носили униформу војске КуК те 1914. године на Церу, и не осећају припадност победницима.
Видљиво је из сачињене анализе да је српски генералштаб преко војног аташеа у Бечу пратио од 1908. године расправе у војним круговима, о правцима продора у Србију из Босне и Западног Срема преко Мачве и доње Дрине ка Ваљеву или са севера из Источног Срема преко Саве ка Београду, са циљем продора у долину Мораве.
Концентрација аустро-угарске 2. армије у Срему и Банату одмах након ултиматума, а пре концентрације 5.и 6. аустро-угарске армије у Босни, извршена је зато што је та армија предвиђена за дејство у Србији само ако Русија остане неутрална. Њено пребацивање на источни фронт планирано је од 18. августа, до када ће мађарске железнице превести трупе других армија које се упућују на источни фронт, јер је братска православна Русија одмах ушла у рат, да заштити угрожену Србију.
Обавештени о концентрацији ове армије, очекивали су српски војни руководиоци главни удар са севера, и тако и извршили распоред главнине својих снага.
Аустро-Угарска врховна команда и сам генерал Оскар Потјорек нашли су се у дилеми пред избором, да ли да почну операције против Србије са 5. армијом, користећи присуство 2.армије за провокације на Сави и жестоко бомбардовање Београда, или да сачекају и завршну концентрацију 6. армије, те да напад почну седмицу дана касније.
Неосновано подцењујући српску војску, пре свега њену маневарску способност, одлучили су у Бечу да почну са 5.армијом, а Потјорек је чак предвидео да ће до 18. августа заузети и Ваљево.
Зато је 5. армија у раним јутарњим часовима 12. августа почела прелаз преко Дрине код Самуровића аде и села Батара (напомена – чак је и хрватски сликар Отон Ивековић то насликао по казивању острашћених франковаца, као прилог митологији о «хрватском јунаштву»!)
Заштитни одреди српске војске састављени од трећепозиваца и четника, иако малобројни али стратешки правилно распоређени, пружили су жилав отпор и сам је прелаз текао веома споро. Иако се 9. дивизија пребацила преко Самуровића аде, до увече је 13. корпус једва успео да створи узан мостобран и да се 42.хрватска домобранска дивизија пребаци код Малог Зворника.
Већ тога дана, српска врховна команда је почела да уочава да је напад главних аустро -угарских снага усмерен на северозападну Србију и око поднева је наредила, да српска III. армија еластично али упорно задржава непријатељско надирање преко Дрине и Саве, док се II. армија и коњичка дивизија не пребаце на правац непријатељског продора, како би га и уништиле.
Упорно се бранећи, заштитни одреди су 13. и 14. августа водили борбе са два аустро-угарска корпуса, те је 8. корпус успео да потисне слаб Лешнички одред а 13.(загребачки) корпус је после тешких и огорчених борби успео да потисне Лознички одред, и заузме села Обреж и Г. Добрић тек око 19.часова. Међутим, неочекивано за нападаче, изненадним ноћним противударом на 36. дивизију, Лознички одред је упркос великих губитака повратио висове око Г. Добрића али се због покрета 42. хрватске домобранске дивизије ноћу 14/15.августа ипак повукао на резервне положаје где га је прихватила главнина Дринскe I.(првог позива) дивизије, стабилишући тако фронт. Немајући још увек довољно података о јачини аустро-угарских снага које наступају на фронту ширине око 70 километара у шест колона, током дана српска врховна команда је одлучила да најпре ликвидира шабачки мостобран, а потом нападне снаге које су продрле из Босне. Из примљених извештаја врховна команда је ноћу 14./15. августа дефинитивно утврдила да главне аустро-угарске снаге нападају преко Дрине, и већ у 3 часа ујутру издала потребна наређења армијама за намеравани протунапад на трупе које су прешле у Србију.
Командант II. српске армије ђенерал Степановић већ 15. августа ћe уочити важност Цера као ослонца у предстојећим дејствима, и опасност од спуштања његове комбиноване дивизије у долину Лешнице, пре него што сигурно овлада Цером. Зато он наређује да пук и батерија пољских топова упућених гребеном Цера заузму Косанин град (доминантни вис), а остатак комбиноване дивизије задржи у селу Текериш, да га употреби у одлучујућем моменту.
Наступајући источним падинама Цера ноћу 15./16.августа, 2.прекобројни пук и пољска батерија изненада су се сударили са деловима 21. landwer дивизије,отпочињући тако саму Церску битку!
Српска војска није располагала јаком авијацијом и главно извиђање непријатеља вршила је дивизијска коњица, а коришћене су и пешадијске официрске патроле по наредби команданта дивизије. Битка се одвијала на својој територији и на познатом земљишту, са развученим распоредом непријатеља, те је ноћно извиђање зато могло бити интензивније.
Српска обавештајна служба још 1908. године исправно је проценила значај оперативног рада граничних официра према Аустро-Угарској, али је влада донела политички штетну одлуку да их укине већ 1910. године те није завршена припрема становништва на својој територији за евентуални рат, и сада је видљива и настала штета у пуном обиму.
Обезбеђење трупа је било добро организовано и није долазило до изненађења или панике.
Команданти српских армија и дивизија су правилно схватили значај брзине маршманевра својих трупа, те су јединице II. српске армије пружале сјајан пример маршевања, преваљујући просечно дневно и по 50 километара под пуном спремом. Позадинско обезбеђење је добро функционисало, иако само са коњском вучом, али и изванредном сарадњом са цивилним властима и патриотским организацијама, које су ангажовале све расположиве активисте.
Тада у Србији није било НВО «сорош-курсиста» да прозивају власт и због увођења у војну евиденцију мушког становништва, а популарна патриотска песма гласи –
«што би дике оде у војнике, што би шкарта, оста да се карта!»
Српске пешадијске јединице имале су богато ратно искуство и показале су отпорност и ванредну жилавост у одбрани а одлучност и храброст у нападу. Техника напада српских пешади ских јединица била је знатно боља, оне су се одлично прилагођавале земљишту и непријатељској ватри, наступајући у малим групама у расутом борбеном поретку. Вешто су користиле маскирање прилагођујући се терену, и дивизиску резерву у извођењу протунапада.
Српске трупе су примењивале ноћне акције у већем обиму, а одступање је било веома умешно.
Традиционално добра српска артиљерија била је помагач и пратилац своје пешадије у свим приликама. Ватрено дејство њено било је толико прецизно, да се код аустро-угарских команда ната појавило мишљење да Срби изводе битку на свом ранијем мирнодопском полигону!
Артиљерија се чак није устручавала када је ситуација то захтевала, ући у свој стрељачки строј и дејствовати картечном ватром, тешко деморалишући нападаче.
Коњица је извршавала све добијене задатке у извиђању, као и борбе на коњу или пешке, зависно од прилика,али са максимумом својих могућности.
У закључку се нарочито истиче да заслуга за овакав успех ипак припада старешинама свих родова српске војске, који су неуморно, храбро и зналачки вршили своје борбене задатке!
Истичући да је српско више и највише командовање, успело у церској операцији да уз храбро држање и тактички вешто вођење трупа, задобије победу над бројно јачом а у артиљеријском наоружању и муницији знатно супериорнијом аустро-угарском Балканском војском!
Посебно се истиче умеће војводе Путника да се прилагоди новонасталој стратешкој ситуацији и одлучно отме иницијативу аустро-угарском командовању, омогућавајући ђенералу Степановићу, да као командант српске II. Армије, по идеји маневра бије класичну битку, којој по смелости има мало примера у историји ратовања.
Данас, потомцима јунака Церске битке, кроје планове устројства војске «саветници – експерти» из «уједињеног краљевства острвског», чији су војни врхови имали неморално правило у наређењу «запалите Европу да ми имамо маневарски простор за повлачење», што су на својој кожи понајбоље осетили Срби, Грци и Пољаци, као припадници антифашистичких покрета у борби са немачком моћном армијом, коју је само руски војник могао да порази (уз мању помоћ и осталих савезника, али тек после пресудне Стаљинградске битке).
Велики државник и војник Шарл де Гол, једини је исправно држао те «савезнике» на потребној дистанци, не дозвољавајући злоупотребу француског народа, истичући као пример величину и значај антифашистичке борбе ЈВуО српског народа.
Они што су у злочиначкој НАТО операцији «милосрдни анђео» позивали на бомбардовање своје Отаџбине, као власт су омогућили разарање војске, патриотске традиције и неговања отпора сваком агресору, узалуд се надајући да ће потомци јунака гвозденог пука заједно са потомцима злочиначке «вражије дивизије» бранити «тековине ЕУ ропске мултикултуралности и мултиконфесионалности» уз «каубојски бенџо», јер у два светска рата нису били на истoj – историски исправној страни, а историја је ипак учитељица живота!
