Блајбург (Bleiburg), мало местанце у Аустрији удаљено само 4 километра од границе са Словенијом има посебан значај за Еvropsku Uniju. Наиме,то је једино место у ЕU где је дозвољена легална свечаност комеморације фашистима из Другог светског рата, тачније хрватским фашистима!
RKC свештеник Vilim Cecelja, активни усташа, био је зачетник идеје да се 1951.године у једном избегличком кампу близу Klagenfurta (Austrija) илегално формира тзв „počastni blajburški vod“, од тадашњих емиграната-усташа који су спокојно живели у Западној Европи у време хладног рата између „слободних европских земаља и комунистичке страховладе иза гвоздене завесе“, како су упорно трубили британски русофоби.
Vilim Cecelja je онај католички свештеник пред којим је у априлу 1941.године прва хрватска влада NDH положила „присегу“ (читај,заклетву), а загребачки надбискуп Alojzije Stepinac именовао га је за свог заменика на функцији викара (војни свештеник) NDH!
Као човек од нарочитог поверења послат је у мају 1944.године у Беч, да руководи подружницом Crvenog križa NDH, а заправо да организује тајно пребацивање дела опљачканих драгоцености Срба и Жидова, које ће послужити за послератно збрињавање истакнутих хрватских фашиста. Плански се почетком 1950.године сместио у католички самостан Maria Plain код Salzburga.
Знајући те игрице, Cecelja се одлучио на формирање ове групе фашиста као удружења грађана, како би покренуо иницијативу за почетак кампање назване „блајбуршка трагедија“, која је осмишљена као модел за насилну симетрију са хрватским државним геноцидом над Србима, Жидовима и Ромима током трајања NDH, где је само у логору Јасеновац страдало преко 700000 Срба, Жидова и Рома!
Уз ове импресивне бројке хрватских жртава, кроатокомунисти су упорно додавали и наводне бројне хрватске антифашисте, покушавајући да наметну тезу о „хрватском антифашистичком покрету“ у NDH, иако су Хрвати до капитулације Италије само спорадично, а не као народ учествовали у партизанским редовима, што најбоље потврђује податак да је од 10000 носилаца „Партизанске споменице 1941.“ из R Хрватске, било свега 800 Хрвата и припадника националних мањина, а сви остали су Срби!
Већ средином шездесетих година прошлог века „počastni blajburški vod“ се легализује као удружење грађана, и одмах купују део земљишта где планирају подизање споменика, и као „добри кршћани“ наравно и постављање пригодног крижа, како Хрвати зову крст.
Све ове припреме су планске, јер у Аустрији постоји удружење под именом „Österreichisches Schwarzes Kreuz“ („Аустријски Црни крст“) које брине о свим војничким гробљима, без обзира који су идеолошки предзнак носили њихови корисници, наравно у оквиру католичке цркве!
Тако су усташе још тада уклопиле свој будући празник у аустријску традицију, иако су се још увек полуилегално окупљали средином маја месеца, уз Ceceljinu пригодну мису-задушницу.
Међутим, аустријске власти већ 1985.године дају дозволу за легално окупљање усташких емиграната и њихових потомака и следбеника, што нимало не чуди, у два су светска рата аустријски Немци и Хрвати били у заједничким војскама, и ратовали против заједничког непријатеља, и гле чуда, баш оба пута против Руса и Срба!
Међународно признање Републике Хрватске 1992.године, омогућило је да почне службена, државна прослава на Блајбуршком пољу, јер је Хрватски сабор и Хрватски сабор БиХ покровитељ свих свечарских активности, те самим тим и одговоран за ексцесе који се притом редовно догађају приликом саме церемоније.
Од почетка овог неофашистичког дернековања, становници Блајбурга редовно се закључавају у своје домове, jeр су улице градића испуњене са неколико десетина хиљада распојасаних потомака и следбеника хрватскиг фашиста, који најчешће свечаре пред аустријски народни празник назван „Мuttertag“ (Мајчин дан) који се празнује друге недеље у мају месецу.
Зато се овај неоусташки дернек међу локалним становништвом које се буни против изгредника, поодавно назива „Kroatischer muttertag“ („Хрватски мајчин дан“), али се досадашња власт увек изговарала да је то заправо прослава на приватном поседу те нема основа за уредовање, а о некаквој забрани нема ни говора.
Међутим, када је прве године свог председниковања, хрватска NАТО плавушица у Блајбург довела и почасни вод HV да испале почасни плотун за усташке кољаче, тадашња аустријска власт сећајући се да су били само нацистичка „Оstmark“ и да су бечки Жидови ипак доживели холокауст, о чему још живи сећање код њихових потомака, ипак је забранила ту играрију!
Ове су године поједини посланици аустријског парламента најавили покретање иницијативе да се забрани таква неофашистичка свечаност, коју не дозвољавају друге државе, чланице ЕU.
Хрватска је напротив већ објавила и учеснике у овогодишњем дернеку, где ће мису-задушницу и пригодно слово држати задарски бискуп, monsinjor Želimir Puljić, већ познат по испољавању „љубави“ за Србе и оне који се противе таквим манифестацијама. Kао и до сада, са загребачке главне аутобусне станице, организовано и бесплатно превозиће се на Блајбуршко поље заинтересовани поклоници усташтва!
Ивица Рачан, дугогодишњи председник SKH (Савез комуниста Хрватске) био је први хрватски премијер који се службено поклонио усташким злочинцима на Блајбургу, тако показавши да је достојан наследник Владимира Бакарића (секретар CK KPH) који је цео рат 1941.-1945. боравио у Крајини, притом брижно чувајући усташке злочинце и драгу NDH од српских устаника.
Тако је Рачан својим примером показао и доказао успешну вишедеценијску сарадњу кроатокомуниста и усташа- емиграната, све под патронатом Ватикана и западних пријатеља који данас охрабрују „фактора мира и стабилности у региону“, на „храбре потезе“ неминовне за евентуални пријем у распадајућу ЕU!
За време канцеларисања Курта Валдхајма, доказаног фашисте, који је ипак био и генерални секретар ОUN, из бечког Ратног архива нестао је комплетан досије аустроугарског подофицира Јosipa Broza Тita, као доказ о његовој злочиначкој работи у Мачви током 1914.године у Великом рату, зашта је и одликован „малом сребрном колајном за храброст“, како кажу Хрвати.
Заузврат, „најдражи син свих наших народа и народности“ зауставио је новинарску кампању о злочиначкој улози поручника немачког Wermachta Kurta Waldheima, током усташке офанзиве на Козару, када је у усташким логорима страдало око 80000 српских цивила, а у логорима за децу нашло смрт преко 30000 српских девојчица и дечака, након провођења казнене „пацификације четника“ у Поткозарју.
Држава Србија свакако треба да најзад стручно, научно прецизно и темељито расветли блајбуршку фарсу, а не да се сваке године понавља политикантско-рекламерска представа појединаца, док хрватски неофашисти неометано славе своје доказане злочинце!
