Након нестанка Варшавског уговора, НАТО је имао скривене циљеве постепеног преображаја држава Источне Европе и њиховог пријема у чланство, ма да се на почетку тврдило да до тога неће доћи и да се то неће десити са државама које су биле део СССР-а. Нестанком Хладног рата и уједињењем Немачке настао је немир у Европи са великим бројем унутрашњих сукоба који су прерасли у грађанске ратове. Многе од тих државе су се распале и под утицајем пре свега САД и Немачке признате су и промовисане нове државе као бивше комунистичке творевине. Сагласно процесу настанка нових држава и државних творевина по политичком критеријуму промовисане су нове нације, које историјски нису постојале у Двадесетом веку. Тај процес након грађанског рата у бившој СФРЈ наставио се даље на исток, са малом паузом након стратешког осмишљавања концепта и визије НАТО, у новом геостратегијском контексту међународних односа.
Тако је и по истој логици сукобљености интереса настала Украјинска криза која, као никада после Хладног рата, утиче снажно на промену регионалне и глобалне безбедности. Криза у Украјини довела је до тога да су министри одбране земаља НАТО-а одлучили да отворе нове командне центре у источној Европи, изјавио је генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг 5. фебруара 2016. године у Бриселу. План НАТО-а да отвори нове командне центре у источној Европи, поједини експерти, који су политички мотивисани, поздравили су то као знак да Балкан неће бити игнорисан. Министри одбрана алијансе сагласили су се да успоставе команде и доведу јединице у Бугарску, Естонију, Летонију, Литванију, Пољску и Румунију. Отварање тих центара јесте прва фаза милитаризације Европе дуж већ успостављене линије вредносне поделе и сукобљености интереса водећих сила НАТО пакта према Русији. Тај корак долази „у светлу промене безбедносне климе источно и јужно од граница Алијансе”, наводи се у саопштењу НАТО-а. Нови центри у шест источних, савезничких земаља осигураће да „имамо праве снаге, на правом месту, у право време“, рекао је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. „Наше одлуке јасно говоре да је НАТО одлучан да брани све савезнике од свих претњи из свих смерова“, додао је он.
Командни центри у источној Европи правдају се ојачавањем регионалне безбедности, кажу инструисани поједини тзв. аналитичари стања безбедности у Европи и свету. Према речима Адријана Коројануа, румунског историчара, писца и бившег министра спољних послова, „одлука НАТО-а да успостави командне центре није проглашење рата, него указује на нестабилност источних граница Алијансе“. Експерти указују да су нови НАТО центри резултат кризе у Украјини како би се показало да НАТО остаје “велика подршка и заштита својим савезницима” у овом делу Европе. НАТО разматра да до две године у Румунији отвори нови командни и контролни центар на нивоу дивизије. Успостављање сталних војних објеката НАТО-а и САД, попут базе за противракетну одбрану у Девеселу и нових командних центара, јесте значајна политичка порука Русији да се Румунија неће вратити у њену сферу утицаја. Међутим, треба знати да је то само једна страна медаље, па се може рећи да нису сагледане последице које са собом доноси таква одлука јер објекти НАТО постају легитимна мета у евентуалном сукобу са Русијом или безбедносним организацијама чији је она члан. Ово позиционирање НАТО-а наговештава не само гарантовање безбедности у конкретним регионима и институционално јачање и веће људске капацитете на спољним границама Алијансе, него гомилање војних ефектива дуж замишљене линије сукобљености између интереса и система вредности водећих држава Запада и Истока.
Довођење јединица и распоред команди НАТО изводи се често под плаштом вежби различитог нивоа. Министри одбране НАТО-а одлучили су да формирају снаге високе борбене готовости „у светлу променљивог безбедносног окружења” источно и јужно од граница Алијансе. Истовремено са јачањем војних ефектива НАТО врши притисак и на државе Западног Балкана да се на сваки начин дистанцирају од Русије и придруже санкцијама које је увео Запад, пре свега САД и водеће државе ЕУ. У том контексту су и изјаве политичара владајућих странака у западним земљама. Народ им већински не верује и све више је сигуран да их таква агресивна политика Запада, оличена у ЕУ и НАТО-у гура у немаштину, кризе па и рат несагледивих последица. У том смислу све више јача опозиција у Немачкој, Француској, Италији и Шпанији.
Вашингтон континуирано изводи притисак на Србију по питањима која се тичу односа према ЕУ, НАТО и Русији. У том контексту је дата и изјава бившег амбасадора САД у Р. Србији Монтгомерија, “да је забринут за Србију, јер ЕУ прети да неће отварати поглавља у преговорима,” те да Србија треба да се дистанцира од Русије и придружи санкцијама Запада. Потпуно је реално очекивати да, како се буде развијала ситуација у Украјини, тако ће се и јавност у Србији поларизовати, а и притисци на саму власт расти и од ЕУ и НАТО.
Сл. Ширење НАТО пакта на од оснивања
Украјинска ратна епизода је само индикација конфликтног стања у коме је експанизија евроамеричког чиниоца, макар и на час, заустављена и примирена. Запад се без већих траума неће одрећи свог ширења преко граница руске интересне сфере, јер је то логика силе која се само може променити ако се суочи са силом за коју је свесна да је војно не може победити. Дефиле америчких тенкова и борбених возила кроз земље источне Европе, који уствари више личи на марш „победничке војске“, пре свега је политичка порука Европи и упозорење да Америка нема намеру да одустане од контроле над “старим континентом”.
До пре две године у последњих 15 година у Немачкој није био ни један амерички тенк. Данас након толиког периода према различитим изворима информација почео је процес довођења оклопних јединица САД у Немачку, Пољску и балтичке државе. Под изговором опасности од Русије и Украјинске кризе, на сцени је уствари поновно америчко освајање Европе и “тешки загрљај” који ће сигурно болети. У наредном периоду показаће се да ли и нова администрација САД следи исту логику поводом Украјинске кризе, колико гот то из угла медијске пропаганде и изјава политичара звучало невероватно. Од Првог светског рата, када је Америка изашла на међународну и европску политику сцену, константа америчке политике јесте да не само успостави контролу него и да спречи било каво повезивање Европе, пре свега Немачке, са Истоком, односно Русијом и другим државама у њеном окружењу. То је и дан данас амерички циљ. Деценијама је тај циљ ефикасно реализован генерисањем страха од комунизма и Совјетског Савеза. Одатле и америчка подршка бујању нацизма у Немачкој, што је историјска тема која се упорно потискује. Каснијом практично америчком окупацијом Европе и фабриковањем Хладног рата Америка је успела да одвоји Западну и Централну Европу од њеног Истока. У том циљу је и кључна америчка подршка европским интеграцијама, све док се одвијају под њеним окриљем.
Времена се мењају, па су инструменти америчке контроле над Европом и њене изолације од Истока постали све слабији. У таквим околностима испливала је историјска судбина Европе да покушава да се окрене ка свом истоку и Русији. Распадом блоковске поделе Европе и афирмацијом глобализације и рушења граница та историјска судбина Европе је добила своју нову шансу. Европа се тако природно, не зато што то нека политичка елита заиста жели или има тајни план, поново природно окреће ка Евроазији у смислу сарадње пре свега у области енергије, привреде и ресурса. То су САД осетиле и желе да спрече тај тренд мимо њихове контроле и утицаја. Водеће земље ЕУ су до сада ипак биле послушне према САД, па и по цену своје штете и избијања ратова на тлу Европе.
Немачка ризикује да поново буде виновник великог рата у Европи. Трећи пут ако се то деси због њене профашистичке политике, засигурно неће јој опростити народи и државе Европе које су страдале од ње у минулим ратовима, јер поново су немачки тенкови на граници са Русијом. Европа је тек цела и без тензија када се споје њен исток и запад и без било каквих линија поделе у њој. Америка, међутим, нема намеру да изгуби контролу над Европом. Први корак је било пожуривање Европске уније да се прошири на исток, како би земље истока биле лојалне Америци за своју европску судбину и како би постале амерички, а не европски политички инструмент. У томе је Америка у највећој мери и успела и у политичкој контроли над Европом, пре свега највише таквом односу су одане Пољска и Румунија, као највернији амерички савезници. То је она америчка „нова Европа“ наспрам „старе Европе“, ако би случајно се ЕУ покушала да профилише као самостални политички субјект и да предвођена Немачком сарађује са Русијом или јој постане “превише блиска”. ЕУ није пожељна ни за друге европске народе и државе, изузев за неколико водећих држава. Након изласка Велике Британије из ЕУ, очекивати је да ће и друге државе кренути тим путем у колико буду имале слободан избор. Велика би ствар била да иза таквог слободног опредељења држава стану САД. Тако би Европа све више постајала простор слободе и сарадње слободних држава. На тај начин би се хармонизовала сарадња држава целог евроазијског простора.
Неизвесно је, међутим, како ће се тај процес даље развијати. Досадашњи најефикаснији инструмент америчке силе у Европи, НАТО показује извесне знакове слабости. Све је мање сагласности унутар европских НАТО чланица о кључним питањима глобалне и европске безбедности. На пример, један део европских чланица НАТО одбиле су позив земаља источне Европе да стационирају своје војнике на њиховој територији, као гаранцију одбране од „руске агресије“ а нису ни прихватиле да учествују у неким војним вежбама на Балтику.
Демонстрација америчке силе, ма како у овом случају имала пропагандну манифестацију и симболику, ипак је изузетно озбиљно упозорење Европи. Читав тај „фестивал“ маршева и вежби ће ипак завршити у Немачкој. Уствари, смисао читавог пројекта усмерен је на Немачку, као кључну земљу Европе. Немачка покушава да амортизује ситуацију афирмисањем старе идеје о одбрамбеним снагама ЕУ, о „европској војсци“ користећи исти изговор као и Америка, „опасност од Русије“.
Све процене упућују на појачану милитаризацију Европе, што буди сумње да ће политика постепено прерасти у говор војне силе и ратове који би је опустошили и бацили у запећак међународног утицаја. У том светлу занимљива је недавна изјава пољским новинама једног од америчких идеолога Збигњева Бжежинског у којој он саветује Пољацима да се припремају за рат. Временски се изјава подударила са “дефилеом америчких војника” на исток Европе. Иако је тај савет дат у контексту кризе у Украјини и „руске опасности“, искусни Бжежински није, међутим, био јасан против кога би тај рат могао да буде. Јасно је да Америка нема намеру да испусти контролу над Европом и јасно је да су Европа у целини а посебно Немачка кључни амерички проблем у овом делу света и желе по сваку цену да их искористе у новом походу на Русију, кроз серију криза и локалних изнурујућиј ратова.
Сл. Национални састав становништва на простору Украјине, Новорусије и Крима
Све као да се припрема на тај судар супротстављених интереса САД и Русије кроз креирање Украјинске кризе и њен ток. Конгрес САД усвојио је предпрошле године „Акт о превенцији руске агресије“. Према плану бившег председника САД Барака Обаме, током следеће две године требало је да се у Европи креира тзв Безбедносни фонд НАТО савеза у који би биле укључене Украјина, Грузија, Молдавија, Азербејџан, Босна, Македонија, Црна Гора, Косово и Србија. Дипломатским флоскулама о усаглашавању стандарда оружја, заједничкој обуци и сарадњи у мировним мисијама прикривена је намера даље милитаризације Европе кроз нову улогу НАТО-а у Украјинској кризи.
САД очигледно око Украјине и у њој појачавају своје војно присуство и на тај начин заоштравају геополитичку конфронтацију с Русијом. Није случајно крајем јануара 2017.године поново интензивиран напад Украјинске војске на Доњецку област и то дејством по цивилним објектима артиљерије великог калибра и употребом тенковских јединица на првој линији фронта. Посматрачи ОЕБС-а ћуте, а ћути ЕУ па и САД. Профашистичка власт у Кијеву користи ово време да поново покуша војнички да оствари неке циљеве и да испровоцира директно мешање Русије. Сигурно је да се то ради уз сагласност Немачке и Велике Британије.
По најновијим сукобима између Украјинске војске и Оружаних снага Доњецке и Луганске области јасно се види да водеће државе Запад и даље су значајно јединствене, када је у питању угрожавање руских националних интереса. То потврђује и изјава генералног секретара НАТО Столтенберга у Приштини, који “позива на смиривање ситуације у Донбасу”, речима: ” Видимо много случајева нарушавања примирја, видимо тешко наоружање, као и веома тешку хуманитарну ситуацију. Позивамо Русију да утиче на устанике како би испуњавали одредбе Минског споразума.” Посебно је срамна улога ОЕБС-а јер је пристрасан и не штити цивилно становништво и објекте од разарања. На сличан начин је Запад упозоравао СР Југославију и чинио све да јој онемогући борбу против терориста на Косову и Метохији 1998. године. Та матрица пристрасног понашања и данас се примењује према Србији када је у питању вођење некаквих Бриселских преговора, који имају за циљ признање лажне државе Косово. Поучена понашањем водећих сила ЕУ и НАТО, Руска Федерација треба отворено да заштити руски народ према коме се примењује насиље у Доњецкој и Луганској области. Са обадве стране фронта страда руски народ јер је већински народ и на простору Одеске и Харковске области. Веровати лажима ЕУ и НАТО је равно националној катастрофи.
На прави начин Кремљ је оружани терор Украјинске војске назвао провокацијом из Кијева, која подрива Мински споразум. Председник Русије Владимир Путин је изјавио да су провокације повезане с тежњом Кијева да “извуче новац“ из иностранства, представљајући се и даље као “жртва агресије“. Москва сматра варварским чином гранатирање Доњецка од стране Украјинске војске, јер те акције нарушавају међународне обавезе Кијева, изјавила је портпаролка Министарства спољних послова Русије Марија Захарова на недељном брифингу о актуелним питањима међународних односа и спољне политике. Коментаришући ситуацију у Украјини, Захарова је рекла да „својим поступцима Кијев не само што је прекршио Женевску конвенцију, већ је прекршио и све моралне норме уопште, дејствујући по цивилним објектима, убијајући децу и нејач. Украјинске оружане снаге у Доњецку користе системе који су забрањени у оквиру Минских споразума. “Ово је срамота за савремену Европу!” – рекла је Захарова и подсетила да је Украјина годинама под заштитом западних партнера.
Запад “гледа кроз прсте” властима у Кијеву, толерише насиље и нада се да ће помоћу испорука оружја у Украјину дуготрајно наставити кризу и изазвати додатне економске проблеме за Русију, услед којих ће грађани те земље изгубити поверење у Владимира Путина. На крају, у том процесу дуготрајног политичког изнуривања и преко санкција, потребно је изазвати социјалне потресе и ојачати опозиционе прозападне елементе који данас немају никакав друштвени значај нити подршку. Власт би била пренета на некаквог „новог Јељцина”, како би Русија изгубила свој стратешки значај у међународним односима, који данас има. Докле год је Русија унутра мирна, јединствена, јака и одлучна као сада, не постоје реалне шансе НАТО-а да решење у Украјинској кризи наметну силом.
Нова америчка администрација има шансу да на нови начин посматра Украјинску кризу, те да у директним разговорима са Русијом изнађе објективне моделе њеног решавања. На тај начин не би постали заточеници стратегије прошле администрације и постепено би се мир враћао у Европу. У супротном, ако нова власт САД изрази сагласност са предузетим мерама и буде директно политички и војно подржавала профашистичку власт Украјине, онда Европа све сигурније срља у предвечерје великог рата чије обрисе па ни последице није могуће прецизно сагледати. Тај рат тешко би се контролисао и сигурно је да би веома брзо захватио друге делове Европе од Балтика до Балкана.
ЛИТЕРАТУРА:
Поповић, Ненад: ,,Политичка неутралност и економија”, Фонд Слободан Јовановић, Београд, 2014. године
Степић, Миломир: Геополитика неоевроазијства, Институт за политичке студије, Београд, 2013
http://www.odkb-csto.org/news/detail.php?ELEMENT_ID=2701&SECTION_ID
http://www.profi-forex.org/novosti-mira/novosti-azii/china/entry1008183203.html
http://www.rg-rb.de/index.php?option=com_rg&task=item&id=8581&Itemid=13
