Живимо у времену када се насиљем и притисцима промовишу и настају вештачки народи и нације, по “политичким критеријумима”, које дефинишу ауторитарни режими под јаким сугестијама страних центара моћи са Запада. Ти центри моћи разбијају на Балкану традиционалне вере и народе и промовишу нове. Очигледан пример за то је промовисање Црногораца и Бошњака, као нових народа, мимо историјских чињеница и ипуњености елементарних критеријума. То је супротно чињеницама и историјским фактима. Очигледно је да је то небитно за нове режиме којима ништа свето није.
Црногорци као посебан народ никада нису постојали изван српског националног корпуса, све до појаве комунизма и успостављања бивше СФРЈ. Комунисти у таквој Југославији чинили су све да разбију српски национални корпус и минимизирају утицај Срба у другим републикама. То није било довољно, па су у Србији основали две аутономне покрајине, Војводину и Косово и Метохију, које ће додатно гушити српско национално биће.
У Црној Гори се сви процеси након агресије НАТО на СР Југославију одвијају под снажним утицајем водећих држава НАТО и ЕУ. Мило Ђукановић је био и остао њихова марионета и креира власт која безусловно спроводи његове замисли. Огрезао у криминалу спроводи политику која није израз воље народа. Медијском блокадом, уценама и привилегијама преко партијске камариле спроводи се једна погубна политика која не може имати сретан крај. Из његових речи јасно се препознаје мржња према свему што је српско и ако је по рођењу Србин, као и његов отац и његов “ђед”.
“Тачно је да Русија и Србија имају веома моћно оружје у православној цркви која се противи НАТО и ЕУ, истакао је премијер Црне Горе Мило Ђукановић у интервјуу порталу Политико... Анти-НАТО снаге су и неке политичке партије из опозиције, део НВО сектора и део медија. Али главни ослонац противницима НАТО-а у Црној Гори је Српска православна црква. Она је била велики противник независности Црне Горе. Срамотне су биле њене тврдње да Црна Гора не може сама зато што је мала и да због тога треба да остане “у браку са Србијом” и да ради за руске интересе.”[1] Сваки коментар скоро да је сувишан. Речи Милове саме говоре о његовом подаништву и националној одрођености од суштине српског бића.
Некад се Црна Гора поносила тиме што је предводник српског народа. Она је дуго била луча слободе и части целом поробљеном српском народу под Отоманском империјом. Та слобода Црне Горе била је политички, војно и финансијски цело време подржана од Русије. Без те помоћи не би ни постојала у таквим историјским околностима. У ослободилачким ратовима против Турске српски народ већег дела Старе Херцеговине и мале Црне Горе и брда, постепено је у крви и страдању ослобађао нове крајеве и припајао их Црној Гори, као матичној српској држави.
Међународним признањем Црне Горе, као државе, чему је пресудно допринела Русија 1878. године на Берлинском конгресу, створене су основе за развој модерне српске државе. После Косовске битке, српски народ је наставио да се бори за веру, част и слободу у брдима и кршу Црне Горе, док је остатак српске државе полако узмицао ка северу, смањивао се и нестајао. Смрт за слободу у то време вреднована је као врховна национална вредност. Умирање за слободу Црне Горе у време Отоманског царства било је симбол и смисао часног живота. Шта се то деси са српским бићем Црне Горе и да ли је ненародни режим Мила Ђукановића успео да поткупи део владајуће олигархије, да без трунке стида и срама продају своје национално и духовно биће? Заборавише шта су им били дедови, за коју су се светињу борили, заборавише Косовски завет! Та отуђена од народа власт у Црној Гори призна лажну државу Косово, јер заборавише да је Косово и Метохија и њихово, те да су њихови национални и духовни корени баш тамо потекли.
Није случајно Вук Караџић описивао зашто српкиње у Црној Гори и Херцеговини носе црне мараме. Оне су од давнина „жалиле за Косовом“ и за својим потомством које је гинило у бојевима са Турцима. То су деца памтила из прича од њихових бака и мајки. Под утицајем комунизма и Милове диктатуре Црна Гора се данас одрекла својих Немањића, Балшића, Црнојевића, Петровића….
Оно што Његош ни пред страшним непријатељем, великим Турским царством, није могао ни хтео да учини, говорећи да „Црногорци не љубе ланце“, учинила је постепено власт у Црној Гори од 1999. године до данас. Одрекла се заједничке државе са Србијом, Косова и Метохије…. цркава, манастира, Пећи и Пећке патријаршије![2]
Континуирано се и све интензивније затире српство у Црној Гори у верском, националном и културолошком погледу. Уз медијску кампању, прогон и притиске на све који другачије мисле и поштују традиционалне вредности, темељно се уништава духовно биће школске омладине. Али управо та омладина све више постаје пркосна и свесна завере коју чини марионетска власт против српског народа. Од основне школе па до факултета све више је омладине која са поносом истиче своје српско порекло. Тако је Раде Рачић тринаестогодишњи ђак, ученик седмог разреда у Подгорици, постао симбол српске омладине јер је добио јединицу из Историје када је лекцију о настанку Црне Горе започео реченицом да је она српска држава.
“Управо тако се десило. Наиме, то ће бити први пут у историји овдашњег образовног система да ученик добије негативну оцјену, а да запрво наставник није знао – прича за “Блиц” отац малог Радета Вељко Рачић. Прича иде овако: “Рачићу, реци ми нешто о настанку Црне Горе”.
– Црна Гора је прва српска држава која се прије звала…
Тада га је наставник прекинуо и повикао:
– Стани, стани, стани, ђе то пише у књизи?
Раде је тада одговорио наставнику.
– Не пише ниђе, наставниче, то сам у кући научио, то сви знају, на шта је наставник њему рекао:
– Сједи, ево ти један!”
Отац је додао да ни он, а ни супруга нису критковали Радета. Чак му је мама купила нове патике. Он савјетује родитеље да чувају своју дјецу и да их васпитавају непоколебљиво у духу традиционалних вриједности и темељних опредјељања.
“Када је син донио јединицу, као припадници најугроженије етничке групе у Европи, што српска заједница у Црној Гори и јесте, осјећали смо се тужно, али без икаквог осјећаја мржње или осветољубивости. Црна Гора преживљава посљедњих година своје најтамније часове, и то се свакодневно и у бројним другим примјерима потврђује”, каже Вељко.
Како је мали Раде пренио, већина другара је устала и аплаудирала му, а наставник је био шокиран, резигниран и љут. То су нови српски Обилићи који ће поново променити туђинско лице Црне Горе и поново му вратити сјај и понос свете српске земље.
“Раду је било криво, али каже да не одустаје од истините историјске чињенице да је Црна Гора српска држава. Дискриминација Срба у сваком смислу и погледу је нешто што више није никаква новост. Крст носити нама је суђено, страшне борбе са својим и туђином”, закључује Рачић.[3]
У школама у Црној Гори наставници одавно не смеју да говоре да предају српски језик нити да пишу ћирилицом. Све је у формуларима и обрасцима у школама написано латиницом, јер је то у складу са планом колективног језичког а потом и националног унијаћења Срба у Црној Гори. Сви наставници који су били “непослушни” и нису пристали на то унијаћење избачени су са посла без објашњења. Људи су тако принуђени да раде неке друге послове, да таксирају, раде тешке физичке послове или оду на село да би прехранили своје породице.
Јединствени је подухват у Европи и свету да се један народ одриче имена свог језика и свог писма, на коме је створио све оно што је вредно и кроз шта је ушао у старе историјске народе. Митрополит Амфилохије је у бесједи истакао значај Светог Саве као утемељивача српске цркве, језика и државе. “То не служи на част онима који то данас раде у Црној Гори, то је јединствени подухват у Европи и свијету да се један народ одриче имена свог језика. Да се одриче свог писма, на коме је записано све што је створио”, рекао је митрополит Амфилохије.[4] Милов ненародни режим у Црној Гори одриче се својих великана српског рода Марка Миљанова, Петра II Петровића Његоша и многих других знаменитих личности, које су певале, писале и приповедале о српској суштини црногорског бића.
Његошева владавина Црном Гором била је обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством око очувања слободе и покушаја да прошири државну територију на рачун ослобођених српских територија, првенствено на простору Старе Херцеговине. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих световних власти зарад уједињења са Србијом, јер је био свестан да се само на тај начин може очувати српство у Црној Гори и на Балкану.
Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек дело српске књижевности. Друга његова важна дела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Његош је сахрањен у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом. Његошева капела је разрушена иако се ради о последњој вољи и жељи великог Владике. То је био симболичан почетак уништавања српства и православља у Црној Гори, који су активно наставили комунисти и њихови потомци данас.
[1] Блиц, 21.05.2016.
[2] Александар Милачић, Црна Гора од српске Спарте до Монтенегра, Спутњик, 23.10.2015. (https://rs.sputniknews.com/autori/201510231100488378-crnagora-unesko-glasanje-komentar/)
[3] НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО, 09.02.2017.
[4] СРНА, 26.01.2015.
генерал-мајор у пензији проф.др Митар Ковач
слика http://www.in4s.net/jovanovic-odricanjem-od-njegosa-kosmeta-crna-gora-se-odrekla-od-sebe/
