„Војвођански фронт“ је пропао у завичајном шовизиму

106

Правно регистровање и рад „Војвођанског фронта“ показали су да ово удружење није имало шта да понуди Војводини, осим ината и завичајног шовинизма. Псеудо-сепаратистички „Војвођански фронт“ се одмах претворио у својеврсну агентуру Влатка Мачека. Чим је изашао на изборе, народ га је одбацио. Оптерећени учешћем у пљачкашкој приватизацији, илегалношћу „европске регије“, безнађем сопствене безначајности и срамом због сарадње са Вучићевим режимом, данас савремени војвођански аутономаши пабирче јединство по политичком сметлишту „Војвођанског фронта“ старом седам деценија.

 

Ја сад више нећу ни како ја хоћу!

Народна изрека из Баната

 

Сава Селенић је био члан руководства СДС који је у Бошковићевом Војвођанину објавио став „Војвођанског фронта“ да „Војводина није само српска већ и хрватска“, а поред веза са ХСС-ом имао је везе и са хрватским комунистима.

Душан Дуда Бошковић. Фото: Ненад Живковић, Pancevo.city.

Изјава против војвођанског сепаратизма (1936) је показала потпуну неутемељеност „Војвођанског фронта“: да његове припаднике најугледнији Срби Војводине сматрају сепаратистима и да припадници „Војвођанског фронта“ немају ни једну реч да упуте јавности како би се оправдали. Димитрије Мита Костић је био потписник Изјаве, а две недеље после њеног објављивања се и Војвођанин Душана Бошковића отворено изјаснио против сепаратизма. На Видовдан (1936) су у Војвођанину објавили да њихова „покрајинска свест“ не представља сепаратизам. Псеудо-сепаратистичким „Војвођанским фронтом“ је, потом, начелно завладао инат, носећи собом штетне последице самопорицања.

Регистрован из ината, „Војвођански фронт“ је ступањем у раван политичке борбе показао да у Војводини уопште нема присталица и не представља општи војвођански политички став. Јавност се најзад уверила да се ради о малом друштву познаника којим управљају најпоузданији сарадници Влатка Мачека у Војводини. Хрватски историчар Иво Перић, у студији „Влатко Мачек, политички портрет“ (2003), отворено наводи списак „најпоузданијих сурадника“ Влатка Мачека у Бачкој и Банату, а то су: Јосип Вуковић, Емилијан Грегоријевић (из Сомбора), Адам Шлахтер (лекар из Крњаје, данас Кљајићево), Иван Нађ (новосадски адвокат, касније мађарски фашиста и ратни злочинац), Грга ВуковићЈан БуљикДушан Бошковић (председник „Војвођанског фронта“) и Стеван Коњовић (сомборски трговац). Душан Бошковић је још 1930. г. као адвокат успешно бранио Влатка Мачека оптуженог за тајну новчану подршку усташких терориста (Чланови загребачке терористичке организације пред Судом за заштиту државе, испитивање оптужених, Време, 26. април 1930). 

Организовање војвођанског покрета у сопственом расулу

Вест о сукобу Душана Бошковића са сомборским припадницима „Војвођанског фронта“ и Јаном Буљиком, „Време“, 13. август 1936. г.

Душан Бошковић је ступио на место председника Акционог одбора „Војвођанског фронта“ тек 1934. г, уместо Димитрија Мите Костића. Ова промена се догодила у стању политичког расула Удружене опозиције после њеног неуспеха на општинским изборима. Костић је прихватио да се повуче на место почасног председника „Војвођанског фронта“. Данас мало ко памти да је Душан Бошковић био богати велепоседник, познат по ароганцији, бахатости и склоности до насилништва безобзирном понашању. Његов рад на челу „Војвођанског фронта“ је сасвим сузбио утицај пристојних људи у тој организацији. У почетка му је било веома стало да привуче мањине. У „Војвођански фронт“ је примио групу Мађара на челу са веома компромитованим адвокатом Иваном Нађом. Нађ је још 1923. г. хапшен као мађарски шпијун. Поводом Нађовог ступања у Бошковићев „Војвођански фронт“, аташе мађарске амбасаде је известио свој владу да је Нађ „чврст Мађар који се само претвара да је за аутономију Војводине“. Примио је Бошковић у „Војвођански фронт“ групу Словака на челу са Јанком Буљиком, као и комунисте из Странке радног народа. У то доба се Бошковић у Панчеву судио са низом људи, борећи се да стекне власништво над њиховом обрадивом земљом и прошири свој велепосед. Услед оваквог понашања је нарочито онемилио свом завичају. У Сомбору је Бошковић врло брзо успео да се посвађа са колегама из Удружене опозиције, нарочито Јанком Буљиком и Васиљем Станковићем. Већини Бошковићевих сомборских колега је сметао његов начин политичке борбе, потпуно су се супротстављали федеративном државном уређењу, а нарочито називу „Војвођански фронт“ (Време, 21. август 1936). Зато „Војвођански фронт“ годинама и није правно уобличен. Ступивши на чело „Војвођанског фронта“, Душан Бошковић ипак није јавно одустао од Војводине као федералне јединице. О аутономији за Војводину се изјаснио само приватно, у једном писму које је упутио сараднику из „Војвођанског фронта“, Стевану Предину (из Старог Бечеја).  Бошковић је улазио у сукоб и са Удруженом опозицијом, па је отворено изјављивао да ће непосредно сарађивати само са Влатком Мачеком. Тада је на место правног заступника „Војвођанског фонта“ довео новосадског адвоката Ивана Нађа који је био близак Мачеков сарадник. Пропаганда „Војвођанског фронта“ је под Бошковићевим руководством постала искључиво завичајно-шовинистичка. Тражило се да све јавне дужности у области Војводине могу обављати само „домороци“. Ширена је отворена мржња према „Србијанцима“. „Војвођански фронт“ је објавио везивање питања Војводине са хрватским питањем. Међутим, Мачекова ХСС је све интензивније радила на везивању политичке групе Шокаца и Буњеваца за Загреб мимо „Војвођанског фронта“.

Јан Буљик се још 1936. г. супротставио федералном положају Војводине као нереалном и штетном по њене интерсе. Фото: Матица словачка

Војвођански фронт“ је успео да се правно региструје тек 1937. г. и тек тада је овај кружок постао правно лице. Ушао је у сукоб са Српским културним клубом на чијем челу је био Слободан Јовановић. Доживео је пропаст на изборима за Скупштину 1938. г. Чак и тада је на изборе „Војвођански фронт“ изашао у оквиру СДС и то на листи Удружене опозиције чији носилац је био Влатко МачекОва листа је тада добила само 7631 глас на територији целе Војводине. Душан Бошковић је као кандидат потпуно пропао на изборима у родном Панчеву. Није добио ни један једини глас у граду који су присталице Бошковићевог „Војвођанског фронта“ претходно прогласиле својом „тврђавом“На овим изборима је, захваљујући „Војвођанском фронту“ и чланству у СДС, посланички кандидат био и адвокат из Петровграда Евгеније Јоцић. Избори 1938. г. су показали да „Војвођански фронт“ у оквиру СДС представља само мали делић пораза Уједињене опозиције у Војводини.

Свесни безначајности Бошковићевих присталица, хрватски политичари су потпуно запоставили „Војвођански фронт“ када су Споразумом у Фаркашићу 1938. г. договорили тријалистичко уређење државе. Исто се поновило и при склапању споразума о влади Драгише Цветковића и Влатка Мачека. Овим споразумом је договорено да се Бановини хрватској препусте велики делови Срема (срезови Вуковар и Шид). Првак Буњевачко-шокачке странке, Блашко Рајић је 1939. г. прихватио да су Шокци и Буњевци део хрватског народа. Хрватске претензије на простор Војводине нису се заустављале на Срему.

Душан Бошковић је 1940. г. тужио Александра Моча због трошкова својих угашених новина Војвођанин. Група некадашњих чланова „Војвођанског фронта“ окупљена око Моча (био је адвокат велепоседника Богдана Дунђерског, а од 1945. председник адвокатске коморе Београда) била је против федералног статуса Војводине. И Бошковићев „Војвођански фронт“ је такође сасвим одустао од настојања да Војводина постане федерална јединица у Југославији. Мочове присталице су се определиле за аутономну Војводину у оквиру српске федералне јединице. Ова група је јавно осудила подршку СДС-а „Војвођанском фронту“. Моч је чак напао ставове Душана Бошковића о аутономији Војводине, наводећи да оне извиру из ставова странака мађарске националне мањине.

Радикалском резолуцијом из 1940. г, Војводина је одређена као јединствена област која треба да има самоуправу и коју чине Срем, Банат, Бачка и Барања. Све српске странке су се изјасниле против федералног положаја Војводине, као и Српски културни клуб Слободана Јовановића. Носиоци политичког захтева да Војводина постане посебна јединица у држави тада су били само Душан Бошковић и неколико његових истомишљеника који су покушавали да оживе сарадњу са Влатком Мачеком. Душана Бошковића је тада отворено напао угледни лекар Стојан Дедић који је био на челу Удружења Војвођана у Београду. Оставши потпуно сам, без икакве политичке подршке и значаја у Војводини, Бошковић је почео отворено да подржава и мађарске захтеве за „културном аутономијом у аутономној Војводини“.

Вест о сукобу Душана Бошковића са Српским културним клубом Слободана Јовановића, „Време“, 7. фебруар 1937. г.

Војвођанским фронтом“ се, као потпуно споредном политичком појавом, скоро уопште нису бавиле водеће београдске новине (Политика, Правда, Време), а новосадски Дан, као водећи лист у Новом Саду, ретко је извештавао о њему. „Војвођански фронт“ је током наредних пола века заборављен, осим стручне јавности историчара.

„Војвођански покрет“ је ипак постојао у доба Краљевине Југославије

Пречански фронт и „Војвођански фронт“ у доба Краљевине Југославије нису називани војвођанским покретом. Тако је у неколико текстова стидљиво покушао да их назове Војвођанин Душана Бошковића. Тек у доба СФРЈ су двојица историчара САП Војводине том конфузном и неорганизованом скупу противника београдског режима дали назив војвођански покрет. Није само одсуство војвођанске репрезентативности разлог због кога пречански фронт и „Војвођански фронт“ није умесно називати војвођанским покретом, већ и чињеница да припадници тих политичких група нису били криминалци. Наиме, у њихово доба је „Војвођански покрет“ био назив удружења чији оснивач је био Јосип Чешљаревић, криминалац чији специјалитет је била превара лакомислених и саосећајних људи које је употребљавао као покриће да измами новац од сиромашних ратара, радника и инвалида.

Преварант Јосип Чешљаревић и оснивач „Војвођанског покрета“ на оптуженичкој клупи. Војводина му је деценију и по била и „златно теле“ и „крава музара“. Суд Краљевине Југославије је тог злочинца осудио на робију. Фото: „Рад“, 1937. г.

Пун назив преварантског удружења Јосипа Чешљаревића је „Војвођански покрет – економско-социјални покрет за заштиту и помагање Војвођана и оживљавање војвођанске привреде – Нови Сад – Београд – Петровград“. Удружење је основано 1935. г, дакле чак две године пре регистровања „Војвођанског фронта“. Познат је и двоброј „Војвођанског гласника“ из 1937. г, чији власник и уредник је била Гроздана Чешљаревић. Било је то гласило „Војвођанског покрета“. Грозданин супруг је био Јосип Чешљаревић, оснивач „Војвођанског покрета“. Брачни пар Чешљаревић је у доба Краљевине Југославије био активан у задругарству Војводине и веома активан у новинарству по Војводини. У Сенти су Чешљаревићи издавали лист „Слобода“ од 1931. до 1937, у коме је од 1933. г. своје чланке о социјалном питању на селу објављивао Светозар Тоза Марковић, почињући свој новинарски рад.

Јосип Чешљаревић је био врхунски преварант свог доба, мустра бечка. Наводно је некада био ђак бечке Експортне академије. Лажно се представљао и јављао се као оснивач или учесник управе низа задруга по Војводини које су завршиле у банкроту или у дуговима. Ником није било познато његово порекло. Појавио се најпре у Вршцу, где је обрлатио веома утицајне и угледне људе и стекао њихово поверење. Ту је кривотворио лутријске срећке. Затим је своју делатност почео да шири по Војводини, најпре у јужном Банату, где је варао неискусне земљорадничке задругаре. Београдско Времеје прво обавестило домаћу јавност о Чешљаревићевим преварама  („Хохштаплер или пионир“, 16. јул. 1925). Већ следеће године је Време објавило два чланка о Јосипу Чешљаревићу и његовом млађем брату Милану на челу југословенске групе  међународне банде која је трговала белим робљем. Они су у Панчеву мамили наивну омладину жељну филмске славе, покушавајући да их продају у Америку. Полиција их је на време зауставила и спасила лаковерне момке и девојке. Јосип Чешљаревић је већ тада означен као коловођа подухвата. Тада се лажно представљао као „доктор медицине, публициста и народни просветитељ“. Оснивао је задруге и новине редовно мењајући место боравка чим дође време да се плаћају дугови. До 1935. г. је Чешљаревић на преварантски начин успео да се домогне места управника Главног савеза југословенских привредних задруга. У том савезу је стекао својство оснивача, иако није постао ни члан овог савеза („Он је у свим задругама био главни функционер, примао улоге и уделе, а задруге су после све ликвидиране јер је новац пропао“, Правда, 31. 12. 1937). Када је основао „Лигу за заштиту и помагање инвалида“, којом је оштетио више од стотину несрећника, његове преваре су превршиле сваку меру. Против његове преварантске установе се борио председник Удружења ратних инвалида Божидар Недић (брат генерала Милана Недића). Њега је Чешљаревић без успеха покушао да увуче у своје преварантско коло мамећи га јефтином изградњом куће. О томе је Недић сведочио у судском поступку против Чешљаревића.

Основни подаци Чешљаревићевог „Војвођанског покрета“ из 1937. г.

Чешљаревићу је 1937. г. најзад суђено. Због вршења превара у виду заната и оснивања лажних задруга чиме је оштетио низ лица, осуђен је на годину дана робије. „Војвођански покрет“ је био последњи преварантски подухват којим је Јосип Чешљаревић покушао да још једном помузе Војводину, своје најиздашније златно теле. Предмет његових превара била су и удружења инвалида, кредитне организације, издавачке куће… Уговарао је и зидање „јефтиних кућа за раднике“ на непостојећим плацевима.

„Војвођански гласник“, гласило „Војвођанског покрета“ коег је уређивала супруга Јосипа Чешљаревића.

Зашто су кружооке окупљане око Јована Лалошевића, Николе Милутиновића, Душана Бошковића и њихових истомишљеника историчари САП Војводине касније назвали војвођанским покретом, именом које је носио последњи преварантски „конзорцијум“ Јосипа Чешљаревића? Верујем да нису имали злу намеру, али је такав нехат недопустив, нарочито од стране Јована Поповића који је, као савременик Чешљаревића и историчар војвођанског новинарства, морао бити дорбо упознат са Чешљаревићевим неделима. Намерно запостављање улоге Светозара Станковића у окупљању „Војвођанског фронта“ сведочи да је постојала намера прикривања улоге радикала у његовом стварању како би се заборавило да су стварни творци први одбацили „Војвођански фронт“. 

Свака `тица своме јату лети

Невоље показују људску доследност, чврстину човековог става и јединство уверења. Велике невоље показују чврстину људске природе. Стога су судбине и дела припадника некадашњег пречанског фронта и „Војвођанског фронта“, током Другог светског рата и након успостављања комунистичке власти, одличан показатељ одсуства било каквог јединственог става о Војводини међу њима.

Током Другог светског рата је Жарко Јакшић (члан СДС, „Војвођанског фронта“ и Матице српске) избегао из Војводине у Београд. По ослобођењу се супротставио уласку чланова СДСу „Народно-ослободилачки фронт“, па је пао у немилост ОЗН-е која је касније онемогућила његов рад у Матици српској, чим се у њој поново ангажовао. Убрзо потом је умро.

Добросав Јевђевић (родом из Ужица, први који је у Видовдану захтевао да Војводина постане аутономна покрајина) се током рата прикључио ЈВуО и постао четнички војвода. Повукао се на Запад и постао доживотни председник Организације српских четника „Равна Гора“, објављивао је књиге, основао, издавао и уређивао емигрантске Српске новине. Професор Спаса Благојевић (раније главни и одговорни уредник Бошковићевог Панчевца а потом Војвођанина) био је током Другог светског рата члан Равногорског покрета као представник Обласног националног комитета за Војводину у коме је заступао СДС. У равногорском меморандуму „Хомогена Србија“ Стевана Мољевића је бивша Дунавска бановина требала да постане стожер северне јединице којој би припала Барања са Печујем, сав западни Срем са Осијеком и Винковцима и Темишвар са јужним делом румунског Баната. Надлежности те „северне јединице“ нису биле прецизиране, али се намеравала измена њеног етничког карактера у корист српског становништва досељавањем Срба из Црне Горе. Некадашњи уредник Бошковићевог Војвођанина је учествовао у креирању тих равногорских решења.

Радивој Ћирпанов, који је с Павлом Грегорићем отворио пут сарадње комуниста са „Војвођанским фронтом“ Душана Бошковића, страдао је од мађарског окупатора 1941. године. Фото: Википедиа

Радивој Ћирпанов и сви комунисти из некадашње редакције Бошковићевог Војвођанина су страдали од непријатељске руке у вихору Другог светског рата. Њихове судбине чине величанствену причу херојске борбе у немогућим условима, оптерећене кукавичлуком и подмуклом издајом. Светозар Тоза Марковић је постао политички комесар Главног штаба НОП Војводине. Ухапшен је у илегалној штампарији Слободне Војводине у Новом Саду. Бранко Бајић је том приликом погинуо. Марковић се јуначки држао током истраге, па је 1943. г. погубљен у Новом Саду. Под вешалима је узвикнуо: „Живела победоносна Црвена армија!“ Владимир Коча Коларов је ухапшен крај Петровграда већ 1941. г. при покушају организовања оружаног отпора окупатору. Стрељао га је нацистички окупатор, а стрељачким одредом је командовао његов школски друг.

Дејан Бранков и Жарко Бошко Деспотовић (allias Деспот Жарковић) су по налогу Жарка Зрењанина 1942. г. покушали да на антифашистички устанак дигну Србе румунског дела Баната, створе базу за партизане јужног Баната на територији Румуније и набаве бар један радио-апарат како би Покрајински комитет слушао програм Радио-Москве. При преласку границе налетели су на румунске граничаре и у борби са њима је Бранков рањен, ухапшен и током мучења пострадао. Деспотовић се пробио до Темишвара, а потом је деловао у Банатској клисури, где је под неразјашњеним околностима страдао у периоду око ослобођења 1944. г. Виктор Розенцвајг (allias Витомир Јовановић) се веома уплашио од окупатора и покушао да се одвоји од групе комуниста са којима је сарађивао. Преселио се у Загреб, али није успео да се спасе. У Загребу је ухапшен 1941. г. и стрељан у Керестинцу са групом јеврејских, српских и хрватских комуниста међу којима су били Божидар АџијаОтокар Кершовани и Огњен Прица[1]Радивој Ћирпанов, који је с Павлом Грегорићем први у Војводини успоставио сарадњу комуниста са СДС, страдао je у Новом  Саду већ октобра 1941. г. НОП у Бачкој je скоро сасвим сатрвен, а и у Срему претрпео тешке губитке. Председник ПК КПЈ Жарко Зрењанин Уча је страдао у Банату новембра 1942, усамљен и одсечен од ГШ НОП читавих осам месеци. Акцијом окупатора, којом је лично руководио Јурај Шпилер, НОП је скоро потпуно сатрвен и у Банату[2].

Светозар Марковић Тоза, секратар Покрајинског комитата КПЈ Војводине и члан редакције новина Војвођанин, погубљен је 1942. године у Новом Саду. Под вешалима је узвикнуо: „Живела победоносна Црвена армија!“ Фото: Википедиа

Сава Селенић (писац чланка у Војвођанину којим је објавио да Војводина „није само српска, већ и хрватска“ и отац писца Слободана Селенића) био је функционер СДС, али је постао и симпатизер комуниста. Фамилија његове супруге је била блиска с Андријом Хебрангом. Трагично је страдао крајем рата у покушају да се и он придружи партизанима. Уместо на партизане, налетео је на банду локалних криминалаца који су га убили.

Николa Милутиновић (уредник Гласа Матице српске, промотер идеје о Војводини као посебној јединици и аутор слогана „Војвођани на окуп“) je током априлског рата пао у заробљеништво. Данас се сматра да је непосредно уочи агресије на Краљевину Југославију он био творац слогана „Срби на окуп!“ Мађарска окупациона власт га је ослободила да би га 1943. г. поставила на чело Матице српске. Нова комунистичка власт га је сменила 1945. г. доводећи на чело Матице смртно оболелог Васу Стајића. Потом је једно време  на челу Матице српске био Александар Моч, који се потпуно разишао са „Војвођанским фронтом“ још пре Другог светског рата. Милутиновићев Глас Матице српскеје после застоја током окупације објављиван 1945, а 1946. г. га је Живан Милисавац заменио Гласником Матице српскеНикола Милутиновић је потом премештен из Матице Српске на рад у Музеј Војводине.

Блашка Рајића (првака Буњевачко-шокачке странке) је мађарска окупациона власт ухапсила 1941. г. Залагањем Алојзија Степинца премештен је у интернацију, у фрањевачки самостан Будимпеште. Након што је ослобођен 1943. г, вратио се послу свештеника у Суботици, где је остао до краја живота. И Рајићевог колегу Гргу Вуковића су мађарске окупационе власти ухапсиле. Ослободиле су га када је прихватио сарадњу са њима, па је постао народни посланик мађарског парламента и издавао у Сомбору Наше новине од 1943. до 1944. г. Крајем рата је емигрирао из Сомбора, настанио се у Минхену и наставио сарадњу са политичарима ХСС-а у емиграцији.

Јанко Буљик је још пре формалног оснивања „Војвођанског фронта“ дошао у сукоб са Душаном Бошковићем и одвојио се од тог друштва. Буљик се као антифашиста још 1939. г. повезао са чехословачким покретом отпора. Гестапо га је ухапсио у Београду 1941, а 1942. г. је страдао у концентрационом логору Матхаузен.

Евгеније Јоцић (члан СДС и „Војвођанског фронта“) је после Другог светског рата избегао из Југославије на Запад. Комунистичке власти су га због сарадње са окупатором осудиле у одсуству на 8 година губитка српске националне части и 4 године тешког присилног рада. У избеглиштву се зближио са хрватском политичком емиграцијом. Прихватио је римокатоличку веру, променио име у Еуген и писао чланке за Хрватску ревију. Током 1953. г. је објавио књигу Уништите Југославију, у издању „Хрватске мисли“. Уз Корнела Филиповића и Адалберта Карла Гауса био је један од тројице аутора Салцбурше декларације (1959) сепаратистичког „Војвођанског покрета“, организације у чијем саставу, осим њих тројице, није било других чланова.

Иван Нађ (правни заступник Бошковићевог „Војвођанског фронта“ и блиски сарадник Влатка Мачека) је током окупације Бачке постављен на чело адвокатске коморе Новог Сада. Укинуо ју је да би основао нову адвокатску комору у којој је примљен само симболичан број Срба. Током окупације је у Новом Саду основао фашистичко гласило на мађарском језику. При окупационим властима је нарочито заговарао репресију над српским становништвом које је сматрао колективно одговорним због акција Шајкашког одреда НОП у јужној Бачкој, што је за Божић 1942. г. довело до злочиначке Рације у јужној Бачкој. Иван Нађ је потом био посланик у угарском парламенту.

Душан Бошковић (политички вођа и председник „Војвођанског фронта“) је почетком Другог светског рата напустио Војводину. Док су његови Панчевци трпели злодела нацистичког окупатора, а уредник и чланови редакције некадашњег часописа Војвођанинузели учешће у равногорском или партизанском покрету, Бошковић је рат провео мирно у НДХ, у селу Мали Затон крај Дубровника (одакле је, чини се, потицала његова супруга Меланка). По споразуму Јосипа Броза Тита са Иваном Шубашићем, Бошковић је афилован на место посланика Привремене народне скупштине и био је делегат на Трећем заседању АВНОЈ-а у Београду. Због предратне сарадње, комунистима се чинило да ће им он бити подобан сарадник. Међутим, Бошковић је према комунистичкој влади брзо заузео опозициони став. Jош током Трећег заседања АВНОЈ-а, на једној седници, јавно му је стављено до знања „да је ту због 1938“, т. ј. због тадашње сарадње са комунистима. Поново се предомислио по питању положаја Војводине и хтео да она стекне федерални статус, али је тада испољио отворену нетрпељивост према Хрватима и другим мањинама у Војводини. Као потпредседник Самосталне демократске странке, искључио је из ње неколико страначких колега због учешћа у комунистичкој влади и поводом тога, септембра 1945. г, објавио штампани проглас под насловом „СДС против Тита“. Панчево је било место великог народног страдања од стране нацистичког окупатора и његових сарадника.Бошковић, који је успео да избегне састрадалништво са земљацима у оба светска рата, вратио се у Панчево и одмах прихватио да пред тамошљим Народним судом брани оптужене за злочине које су починили током окупације. Гневна народна маса га је пратила након суђења и вређала. На крају су га премлатили, а у свему је учествовала група припадника СКОЈ-а из Панчева (запис о томе је оставио Богдан Радица). Тек тада је Бошковић схватио да у Панчеву према њему постоји отворена и опасна мржња. Напустио је Панчево и вратио се у Мали Затон код Дубровника. Због „војвођанског локалшовинизма“ и противљења власти, био је под присмотром тајне полиције. Сахрањен је 1966. г. у родном Панчеву.

Наравоученије о пречанском фронту, „Војвођанском фронту“ и „Војвођанском покрету“

Пошто је циљ појаве зване пречански фронт до краја остао нејасан, она се никако не може сматрати видом „војвођанског аутономаштва“. У „Војвођанском фронту“, као и у пречанском фронту, много боље су знали шта неће него шта хоће, а нарочито у разговорима вођеним у уском друштву пажљиво бираних истомишљеника који се међусобно не супротстављају. Брзо се показало да су у таквом начину рада најгласнији они који знају шта мрзе. Оваквим одречним ставом је „Војвођански фронт“ одвео остатке остатака некадашњег пречанског фронта у порицање као основни политички начин, а политички утицај свео на гунђање и оговарање по салонским становима и кафанама.

Најпогубније по пречански фронт било је његово свођење у облик псеудосепаратистичког „Војвођанског фронта“ који је одмах потонуо у завичајни шовинизам. Управо због овога су се сви пристојни међу присталицама пречанског фронта одбили од њега. „Војвођански фронт“ је потпуно пропао, а народ ионако никад није прихватао сепаратистичке идеје. У њиховим друштвима никад није било ни приближно јединственог става о облику и значају Војводине у држави. Опредељење Душана Бошковића за завичајни шовинизам било је очајничко хватање политичког утопљеника за пену сопственог беса. Схватајући да је сав пречански фронткао шири политички оквир био грешка, ни његове раније колеге га нису подржавале. Буњевце и Шокце је Блашко Рајић упутио ка новој обмани, која је након Другог светског рата довела до уписивања Буњеваца у Хрвате силом Брозове Војне управе за Војводину, по изричитом наређењу генерала Ивана Рукавине.

На изборима 1938. г, народ Војводине је одбацио и Самосталну демократску странку и „Војвођански фронт“. Без икакве подршке у народу, Душан Бошковић је покушао да подведе свој „Војвођански фронт“ Влатку Мачеку. Био је то последњи политички покушај остатка остатака пречанског фронта да се одржи у политичкој игри пред почетак Другог светског рата.

О Војводини као посебној области, до 1941. г. се јавно опредељивало само неколико СДС-оваца и радикала, али је и овај њихов став био променљив и нејасан. Хрватска штампа је ту појаву називала пречански фронт, а београдска штампа је непромишљено прихватила овај назив. Пола века касније су аутономаштву склони историчари стварали утисак да је безначајна група припадника „Војвођанског фронта“ без подршке у народу имала стварни значај на целом подучју Војводине. Још у доба социјализма, историчари САП Војводине су ову појаву прозвали војвођански покрет. У савремено доба се војвођански аутономаши сете „Војвођанског фронта“ кад год им запрети потпуни политички нестанак. 

Да ишта знају о прошлости Војводине, војвођански аутономаши не би јавно помињали своје „историјске узоре“, већ би им било довољно историјско искуство пречанског фронта, Бошковићевог псеудо-сепаратистичког „Војвођанског фронта“, преварантског „Војвођанског покрета“ Јосипа Чешљаревића и фотељаша САП Војводине. Неспособни да појме прошлост Војводине, аутономаши ваљда мисле да смо заборавили дела аутономашких превараната и пљачкаша који су у име пропалих евроинтеграција Војводини пре деценију и по наметнули илегалну „европску регију“. Мисле да смо заборавили масовна отпуштања, приватизацију војвођанских ораница, уништавање предузећа и општу пропаст коју су нам приредили док су се њихови челници богатили.

Мисле да смо заборавили оно што су нам Изјавом из 1936. г. поручили најумнији и најуспешнији Војвођани: „Идеали Војводине су увек били: слобода и народно јединство. Свака сепаратистичка акција слаби снагу целога народа и државе. Извођење сепаратистичког програма значило би неминовну националну смрт Војводине и тиме би Војвођани демантовали своју прошлост и компромитовали будућност. Није спас у цепању и одвајању, него у прикупљању и прибрању свих снага, да се помогне народу и држави и да се зло искорени“. Комунисти нису умели или нису хтели да разумеју Изјаву против сепаратизма. После Другог светског рата се препричавало да је на Трећем заседању АВНОЈ-а у Београду Јован Веселинов Жарко срео Душана Бошковића и обратио му се речима: „Дудо, Војводина ће сад добити ону аутономију коју си ти хтео.“ Бошковић му је, наводно, узвратио: „Ја сад више нећу аутономију, ја сад хоћу републику!“ Без обзира да ли је ова гласина била истинита, она ипак говори о томе како је схватан карактер Душана Бошковића.

До данас се Изјава против сепаратизма слабо узима у обзир. Вучићев режим је у данашњој Војводини аутономашко зло примирио, али га није искоренио. Напротив, том злу је управо његов режим омогућио да преживи. Војвођански ауономаши нашег доба су опстали на власти у коалицији са Вучићевим режимом. Само они малобројни међу њима, које због безначајности Вучићев режим није хтео, опстају у опозиционом раду.

Војвођански аутономаши су се притајили чекајући нову прилику. Рачунају на лакомисленост и друге штетне особине војвођанског менталитета које омогућавају да отужни политички инат у Војводини поново обузме политику. До тада ће њихови политичари и даље тровати мозак људима непрекидном критиком Београда, са којим они одлично послују. Сањајући националну смрт Војводине, неискорењено аутономашко зло чека боље дане за себе, да би поново демантовало прошлост и компромитовало будућност Војводине.

 

_______________________________________

[1] Судбина комуниста ухапшених и стрељаних у Керестинцу је тема 3. епизоде ТВ серијла „Непокорени град“ из 1980. г. У њој је Розенцвајгово држање представљено као непоколебљиво.

[2] Захваљујући сазнањима Луке Надлачког и, нарочито, подацима Синише Јаконића, данас је улога ратног политичког комесара Томе Гранфила (касније високог функционера Брозовог режима и амбасадора СФРЈ при Европској економској зајединици /претечи ЕУ[2]/ и у САД) под теретом сумње за издају НОП у Банату 1942. г, трагедије најбољих бораца у рату, терор над класним непријатељима и фолксдојчерима након ослобођења.