Ломпар нервира и квазипатриоте и квазикосмполите јер је демаскирао систем коме служе, и који их одржава у постојању
Пише: Владимир Димитријевић
Странка слободе и правде ће, како је нагласила потпредседница те странке и посланица Мариника Тепић, учествовати на свим изборима – и парламентарним и председничким. На питање да ли постоји шанса да на председничким изборима подрже кандидата студентске листе, каже да би могли да разговарају о подршци “ако то не буде Мило Ломпар”(1)
Као да ми обе стране поручују да треба да заћутим. Учинио бих им то, кад им је толико стало, али не могу: много би се обрадовали. А од велике радости човеку може да позли.(2,345)
Реклама
ИДОЛОПОЛТРОНСТВО И НЕГАТИВНА ФИКСАЦИЈА
Идол је свака твар или дело руку човечијих коме се човек клања кад заборави да се поклони Творцу и самога себе обоготвори. Идол може бити Ваал, а може и Астарта; и Молох и Златно теле…
Може бити Вештачка интелигенција, а може бити и неки политичар…
И где год су идоли, почиње идолопоклонство…
У случају Вучића и сличних полотичких клонова – кловнова, попут Трампа или Макрона, пред нама је идолополтронство њихових следбеника, маснокопитара, који имају уносне приходе од службе коју служе…
Дешава се ( сасвим ретко, али у Србији, земљи с оне стране огледала, и то је могуће ), да идол настане на темељима негативне фиксације везане за неку личност са јавне сцене. Та личност својим ставовима изазива гнев свих који припадају извесном систему преваре, чак иако су, споља гледано, антагонисти. Онај који је „одречно идолатризован“ за то није крив, али, пошто одбија да буде део система, постаје „негативни идол“ у виду џака за ( барем у овом тренутку ) вербално ударање.
Још од „Духа самопорицања“, објављеног далеке 2011, таква личност на нашој јавној сцени постао је меланхолични моралиста, проф. др Мило Ломпар, којим су опседнути сви, од другосрбијанских аутошовиниста до Вучић – Брнабић режима и његових симулакрумских медија. Он смета јер је либерални националиста: родољуб који сматра да је слобода услов без кога нема отаџбине.
ЛОМПАРОВА УОЧАВАЊА
Ломпар нервира и квазипатриоте и квазикосмполите јер је демаскирао систем коме служе, и који их одржава у постојању. О чему је реч?
Невладина интелигенција у нас критикује режим због ауторитаризма, али не доводи у питање западне и домаће невладине чиниоце који га подржавају. Национална интелигенција критикује косовску политику режима, али не прекида учешће у његовим пословима и не прави јасан отклон од њега. Овај спој, према Ломпару, није политички реализам. У једној политичкој оријентацији могу постојати начелни људи и прагматичари: једни чувају принципе, други воде рачуна о могућем. Али овде није реч о таквој унутрашњој расподели улога. Овде се, по Ломпару, спајају „потпуно супротстављене политичке оријентације у истоветном кретању”. Резултат није политичка зрелост, него парализа. Једни режиму обезбеђују спољнополитички правац, други му обезбеђују унутрашњу стабилизацију. Тако јавност остаје без стварне опозиционе енергије.
СМЕТЊЕ „ЛОМПАРИЗМА“
Још је Теофил Панчић смислио појам „ломпаризам“, који је, до дана данашњег, актуелан међу „антиломпаровцима“. Под „ломпаризмом“ се подразумева било шта што некоме, у складу са његовим политичко – материјалним интересима, падне на памет кад је Ломпар у питању, од „блокадерског антипатриотизма“ до „четниковања“:“И тако, док хрватске новине тврде да презирем Хрвате, пропагандисти српског режима тврде да тежим да претворим Србе у оно што презирем? Није важно у чему се разилазе, кад је важно да се слажу да је најбоље да Вучић остане на власти“. ( 2,338)
Јер треба бити уз Вучића, а не уз студенте. На СНС страни делују „интелектуалци“ који презиру демократију као охлократију, позивајући се на Платона, а величају „Пинк“ и „Информер“ као медије слободе; или бране СНС, партију дивљачког неолибералног капитализма, као заступништво сиротиње, пролетера, радног народа. Са све БРИКС-ом у позадини. На ЕУ-леволибералној страни су они који сматрају да је Ломпар нови Шешељ, и да је он настављач Милошевићеве „политике деведесетих“. Тако СРС и ЛДП постају једно, догмизавајући из прошлости што је постала наша садашњост.
Слажу се у једном: само не Ломпар, само не Ломпар, само не Ломпар!
ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ: ШТА ЈЕ ТО?
Ломпар је одговорни интелектуалац међу нама.
Европски интелектуалци за свој праузор бирају Сократа ( у Платоновом, не у Аристофановом тумачењу ), човека који је држао до знања и његовог несебичног ширења, и стављао савест изнад свега. За одбрану слободног мишљења био је спреман да плати животом.
Јер интелектуалац није пуки техничар знања. Живећи за идеју, али не од идеје, и надилазећи установу у којој ради, он је човек чији разум усмерава савест. По Сартру, интелектуалци свој углед користе да би се мешали у туђа посла. Научник, макар и највећи, често је у служби владајуће класе, и тиме, иако мисли да је универзалиста, служи партикуларизму. Он постаје интелектуалац тек кад се успротиви дискурсу моћи. Атомски физичар који је, како каже Сартр, правио нуклеарну бомбу постаје интелектуалац тек када почне да се бори против употребе нуклеарне бомбе. Зато интелектуалац диже глас против владајућих деологија, да не би, ако се нађе у служби моћи, постао полицајац. Интелектуалац је за демократију, при чему настоји да је допуни садржајима социјалне солидарности.
Полуинтелектуалац, наравно, није такав. Он је сав у служби моћи. Чињеница је да се Вучићев режим ослања на полуинтелектуалца – како онога са „националне“ ( СНС ) стране, тако и онога са другосрбијанске стране. И то због његове употребљвости.
ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛАЦ:ШТА ЈЕ ТО?
У чему је ствар?
Политичке идеје, програми и јавне декларације нису довољни ако иза њих не стоји лична спремност на ризик, одрицање и одговорност. По Слободану Јовановићу, проблем полуинтелектуалца није само у томе што он не зна, него у томе што нема карактер. Такав нема снагу да одбије власт, да се повуче, да каже да је нешто недопустиво, да поднесе цену јавног неслагања. Зато се код њега национална реторика лако претвара у службу власти, а културна функција у „пуни чанак”.
Полуинтелектуалац је, вели Ломпар у „Манекенима лажи“, погрешан човек, а „кад погрешан човек заступа исправну ствар, негативне последице не падају на човека него на ствар”. То значи да режим не мора отворено да укине националну тему – довољно је да је повери фигури без интегритета, без снаге и без спремности да положај напусти када је тема изневерена..
Ломпар уводи још једну битну димензију: однос полуинтелектуалца према моћи. Он наглашава да савремени епохални ритам погодује полуинтелектуалцу зато што умањује значај културног образовања и моралног васпитања. Културно образовање своди се на обавештеност и политичку коректност, док морално васпитање губи јавни углед. У таквим околностима полуинтелектуалац постаје „прикладно оруђе сваке актуелне моћи: управне, јавне, културне, образовне”.
ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛЦИ У СЛУЖБИ ЈУДЕ
Кључна реч је „оруђе”. Полуинтелектуалац није субјект јавности, него инструмент моћи. Он није у стању да успостави дистанцу према власти, јер нема унутрашњу меру која би га на то обавезивала. Ломпар зато пише да је он, без „икакве аутономије у односу на моћ”: полуинтелектуалац није само недовољно образован, него је морално неаутономан. Он нема способност да каже не, нема разлог да се повуче, нема меру која би га раздвојила од налога власти.
Полуинтелектуалци у служби Вучић – Брнабић режима јудинске издаје непрестано су умножавали привиде. И још увек то чине. Зато не подносе Ломпара јер их Ломпар непрестано разобличава:“Неопходно је нагласити да је активност Вучић – Брнабић режима, када је реч о српским националним правима, изразито штеточинска. Јер, њиховим подвођењем под испразну формулу о „српском свету“, као формулу за којом посеже режим који је починио вишеструке издаје око Косова и Метохије, који је подржао одлуку Патријаршије о признању аутокефалности цркве у Македонији, што није учињено ни у титоистичка времена, српска национална права се неоправдано преводе са универзалног подручја на партикуларно важење.“(2,355)
Јер, по Ломпару, „власт празни а невладина интелигенција поништава свест о српским националним правима“ ( 356)
ЈУГОСФЕРА И НЕОБОЉШЕВИЦИ ПРОТИВ ЛОМПАРА
Дакле, Вучић, архииздајник, одржава се на власти између осталог и због тога што га полуинтелигенција проглашава мање штетним од власти која би могла да се појави на основу победе студентске листе на изборима. То се поручује и из „региона“, србофобично – југосферичног, од Тонина Пицуле, „домољубно – олујног“ ЕУ Хрвата до монтенегринских лумена. Тако је извесни стручњак за „црногорски језик“, Бобан Батрићевић, 30. јуна 2025. године изјавио:“Вучић је бољи за Црну Гору, Косово и БиХ од историчара књижевности, есејисте и универзитетског професора Мила Ломпара“. (2, 366).
Тако Батрићевић. Тако и другосрбијанска екипа, од Весне Пешић до Маринике Тепић. Ломпар каже:“То је класични бољшевички манир: нека све пропадне, и народ и држава, ма колико били вредни циљеви и животи који су у то положени, ако наша оријентација свиме не управља. То је срце другосрбијанског евробољшевизма“. (2, 346)
ЛОМПАР И ЈА НЕ ЗНАЧИ ТИТО И ЈА
Наравно да нисам „ломпаропоклоник“. Јер не можеш бити поклоник човека који јасно одбија да буде вођа било чега, интелектуалца са уграђеном аутоиронијском дистанцом, неспремног да глумата оно што није и још неспремнијег да служи „полицијском патриотизму“ ( Ломпаров израз ) наших дана:“Како човек који није био члан Савеза комуниста у време једнопартијског система, који је критиковао Милошевића и Ђинђића, дао оставку Коштуници, критиковао Тадића, Николића и Вучића, може бити повезан са БИА, којом су они управљали?“(2, 357)
Оно што знам, и због чега дубоко поштујем професора Ломпара, јесте његова доследност: то што је политички сведочио кад је био асистент на Филолошком факултету у Београду, почетком деведесетих, и кад сам ја био студент који је код њега похађао вежбе из Српске књижевности 18. и 19. века, Ломпар говори и сада, када је, као редовни професор тог истог факултета, пред пензијом. Национално и либерално могу и морају заједно.
И то је, да поновим, основни критеријум за процену ваљаности једног интелектуалца: доследност у одбрани извесних вредности.
НЕВОЉЕН, АЛИ УВАЖЕН
Ако се томе дода стална спремност да се, у име заступаних вредности, води борба и трпе последице, јасно је зашто пишем текстове о Ломпаровој борби и последицама које га сналазе. Јер, и то је права позиција правог интелектуалца – бити сам кад већина одабере путеве привида. Или се поклони моћи. Како би рекао мој недостижни узор, Предраг Р. Драгић Кијук, највише што српски интелектуалац може да постигне је да га не воле, али да га уважавају.
А Ломпар је ово постигао. И све је рекао у Београду, на Видовдан 2025, обраћајући се студентима:“То све стоји у говору: бити грађанин, равноправан пред законом, поштовање вероисповести, верска толерантност, солидарност са свима, поштовање Устава. То су класична места класичног либерализма. Зашто, онда, не бих могао да одем у Нови Пазар?“(2, 370)
КА МЕТАФИЗИЧКОЈ РАВНИ
Ипак, оставимо актуелни политички тренутак по страни.
Србији се спрема пропаст.
Наши лукративни заслепљеници, са обе стране, и квазинационалне и кавикосмполитиске, као ни већина људи у Србији, не схватају каква ће пустош остати кад НАТО окупатори одлуче да им Вучић више није потребан, и да неко други, опет њихов, може на власт. ( При чему нисам сигуран да им Вучићева стабилократска кловнократија још увек није потребна, јер већег Певенсија од њега међу потомцима Карађорђа још увек не могу да нађу).
После Вучића Уништитеља би се на власти тешко снашао и Стефан Немања, јер ће земља бити до темеља разорена, од економије, преко језика којим јавно општимо ( пошто су значења наших основних речи погано измењена, па су те речи сада пуки прапорци на шареној капи циркуске луде ) до метафизике.
И тиме се, не хотећи да буде политички применљив, бавио професор Ломпар у својој студији „Његош и модерна“, која се, посвећена спеву „Лажни цар Шћепан Мали“ Петра Другог Петровића, појавила 1998, и сасвим недавно, у новом издању, под насловом „О самозванцу“.
Писано као књижевно тумачење које стреми Његошевом поимању слома српског завета у доба епохалног нихилизма, ово Ломпарово дело се ипак може применити као политичко – метафизичка анализа прве врсте. У овај час, свима нама упућена.
ЊЕГОШЕВА САЗИРАЊА
У Његошевој драми о Шћепану, који је био „лажа и скитница“, али и знамен једног часа у историји Црне Горе, херојски свет сам производи лажног цара. Црногорци у Шћепановој нејасноћи препознају руског монарха Петра Трећег и својим заклетвама претварају сумњу у јавну истину. Заклетва, која би требало да буде најчвршћа потврда аутентичности, постаје механизам лажи. Заједница се истовремено заклиње у Русију и прихвата човека који Русији не припада, нити је, на било који начин, заступа. Та противречност не разара уверење Црногораца, јер оно не почива на логичкој доследности, већ на историјској и политичкој потреби. Сами главари су га довели на Цетиње, певајући оде Немањићима и Хребељановићима и шенлучећи, јер, макар и да је сумњив, употребљив је за њихове приземне интересе.
Шћепан је глумац на херојској позорници. Он се прилагођава очекивањима, користи патетику, сузе, ћутање и загонетност. Не мора уверљиво да докаже ко је – довољно је да не порекне оно што други желе да виде. Његова неодређеност постаје предност. Када актуелне политичке догађаје преводи у косовску, заветну и метафизичку причу, он осваја језик заједнице и њиме тумачи сопствену улогу.
Наравно, Шћепан се у правом рату против Турака понаша као кукавица. Док други гину за његову лаж, он се склања од опасности. Тиме се открива разлика између непосредног херојског постојања и модерног, посредованог владања. Херој потврђује идентитет делом и ризиком, а самозванац управља представом, распоређује туђу жртву и преживљава захваљујући симболичком капиталу. Његов успех означава почетак света у којем владар не мора да отеловљује вредности на којима почива његова власт.
Сви Црногорци су уз њега, осим игумана Теодосија, који га прозире и презире, али је немоћан да ближњима докаже истину, па се зато склања у цинизам.
Уз лажног националног месију је чак и патријарх Василије, за кога Караман – паша вели:“Патрика је велика будала“.
Када се Шћепанова лаж разоткрије, патријарх не покреће побуну у име истине. Он ћути и постепено се претвара у сценски вишак. Његов одлазак има симболичку тежину: са позорнице се уклања последњи видљиви гарант метафизичког поретка. За разлику од игумана Стефана у „Горском вијенцу“, који се појављује при крају да херојском чину да виши смисао, патријарх напушта сцену пре завршетка. Нема више трансцендентног гласа који би историју коначно разјаснио.
И тако, док се привиди множе, чекамо онај глас из Гогољеве комедије о превареним корупционашима из провинцијске забити, који ће, сасвим на крају, кад се све истутњи и кад их Хљестаков жестоко намагарчи, преко градског стражара, поручити:“Допутовавши по највишој наредби из Петрограда, чиновник наређује да одмах дођете к њему.“
Додуше, Дис је то, за наше услове, рекао још боље:
Помрчина притиснула наше дане,
He види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
УПУТНИЦЕ ( 26.7.2026. ГОДИНЕ )
2. Мило Ломпар: Манекени лажи: политички есеј, Центар за српске студије, Бањалука, 2026.
Извор: Правда
ССПВладимир ДимитријевићМило Ломпар
