Сваки однос, био он породични или међународни, захтева рад и суштину. Речи о љубави морају да прате дела. Исто важи и за приче о братству. У оба случаја, што су речи гласније, то је у њима мање правог смисла. Зато, кад је Милорад Додик изјавио да би рубља могла да постане национална валута Републике Српске (што је чиста фантазмагорија)[1] , постало је јасно да ће и овај благословени крај ускоро дефинитивно окренути кормило ка Западу – конкретно ка САД, које планирају да држе регион под контролом. Европска унија се преко Бошњака очајнички опире, али ако Трамп каже „ово је моје“, мораће да се помире с тим.
Слично ће бити и са Србијом, где се Вучић разапиње између покушаја да одобровољи Трампа и челичних ланаца који га везују за ЕУ, а посебно за Француску. Русије у овој игри нема. Зато, када наше службе причају о „обојеној револуцији“, очигледно мисле на проамеричке снаге којима треба само смена врха. Самим системом не желе да се баве, јер систем ради и за америчке интересе. Нама од тог преокрета није ни ни вруће ни хладно, јер Вучић јасно спроводи политику потискивања свега руског, а неки нови амерички играч, ако га наметну Србима, само ће наставити тај тренд са истом ревношћу.
У том контексту, демонстранти који траже потпуни ремонт друштва представљају претњу и за САД, и за ЕУ, па и за самог Вучића. Али они су једини који су спремни да заиста бране националне интересе. Истовремено, као што смо видели, део интелектуалне елите, укључујући и опозиционе професоре, отворено покушава да симпатије демонстраната усмери ка Америци. Тако да исход ове битке још није одређен.
У Републици Српској ће ситуација, по свему судећи, бити максимално драматична. Тамо је уложено много руског новца, а народ је толико проруски настројен да Путина зове „православним царем“. Ипак, константан притисак из Сарајева и Европске уније, сталне злоупотребе и кршење Дејтонског споразума приморавају Додика да тражи заштиту код најјачих и најутицајнијих у региону. Судећи по последњим путовањима председника Српске, он сматра да су то САД, Израел и Мађарска[2]. Русија је, губитком контроле над Нафтном индустријом Србије (НИС), практично отишла са сцене. Остала нам је само гасна цев. Али, будимо реални, ни то неће дуго. Изградња нафтне и гасне инфраструктуре која преко Турске и Азербејџана повезује Европу са налазиштима у Средњој Азији и на Блиском истоку, уз убрзано опремање ЛНГ терминала у Хрватској и Албанији, ускоро ће нас лишити и те полуге.
На све то, руски амбасадор у Београду весело извештава о раду Руског дома, Руског историјског друштва, Географског друштва[3]… Међутим, ефикасност њиховог рада најбоље се види у коментарима Срба испод изазовно арогантне објаве амбасаде о ризику за антифашистичко наслеђе Србије. Из тих коментара се види да у српском друштву апсолутно не постоји знање о Минхенском споразуму, подели Чехословачке (између Пољске, Немачке и Мађарске)[4] и великој „братској љубави“ између пољског лидера Пилсудског и Адолфа Хитлера[5] . Очигледно Срби не знају ни да је СССР позивао европске земље да се уједине против Хитлера[6]). Не знају ни да је СССР последњи од великих европских држава потписао пакт о ненападању, а да је подела Пољске била само начин да се купи време. Други светски рат није почео 1939. него 1938. године, када је Немачка прогутала Аустрију, а затим окупирала Чехословачку. Али на Западу је незгодно о томе причати. Зашто је онда баш западна верзија историје толико раширена међу младим Србима? У чему су успеси наших дипломатских институција ако нисмо успели ни са просветитељском функцијом?
Мислим да је свим људима у Русији у срцу одјекнула реченица нашег министра одбране Андреја Белоусова: „Грешити се сме, лагати се не сме“. Може ли се ситуација брзо поправити? Морамо признати себи – тешко. Време је изгубљено, многе прилике су пропуштене. Мора се кренути испочетка, упорним и мукотрпним радом градити стварна руско-српска сарадња, јачати оно што се још није распало, радити за будућност, стратешки. Пишем ово са надом да ћемо коначно упалити „турбо“. Пишем са уверењем да смо способни да покваримо планове наших непријатеља.
Треба рећи истину: екипа која је својим деловањем (или нерадом) на спољнополитичком плану довела до губитка кључних партнера, није за овај посао. Није ствар у томе да Русија нема снаге или ресурса, већ у неком системском квару код одабира кадрова и партнера. Тешко је рећи шта је по среди – издаја, равнодушност, непрофесионализам или менталитет политбироа помножен са комерцијалним интересом. То више није ни важно. Важно је да нас сваки изгубљени савезник приближава великом рату за годину или две. И мислим да су сви тога већ свесни. Зато губитак региона као што је Балкан треба схватити искључиво као диверзију. Да не помињем наше најближе суседе који сада уступају аеродроме америчким авионима за евентуални напад на нашег другог стратешког партнера – Иран. Али, фокусираћу се на Србију, која ми је блиска срцу.
Одвајање Србије од Русије није само губитак још једног партнера, већ цивилизацијски слом, коначни крах словенске православне цивилизације. Срби ће се постепено вестернизовати, црква ће бити уништена, а Русија ће кренути путем евроазијства са тезом у стилу „Руси су потомци Џингис-кана“. Узгред, није шала, такве идеје се већ пласирају. Дозволите ми да вас подсетим да је управо православни словенски менталитет омогућио Русима да створе огромно царство без уништавања или потискивања народа, већ хармонизујући односе међу њима. У већини случајева, једноставно смо се населили у близини, били добри суседи и постепено трансформисали свет око себе. Ако нисмо били нападнути, никоме нисмо сметали. Управо нам је то омогућило да створимо јединствени мултинационални народ Русије, где свака етничка група задржава свој идентитет. Смањење руског становништва гура неке „посебно надарене“ умове ка идеји да руску популацију постепено замене туркијском, претежно муслиманском, која нема проблема са наталитетом. Али то неће спасити државу. Ако рушите темељ и дом се руши.
Потпуно је јасно да све ово иде у складу са вековним покушајима Запада да избрише Русе и Србе са лица земље. Ако се ствари буду тако развијале, Русије просто неће бити. Постојаће само разједињене државице, баш како Запад жели. Те државице ће коначно бити колонизоване, а Запад ће добити ресурсе за којима толико жуди.
Последња нада остаје на способности Срба да чувају историјско сећање унутар породица. Веза са Русијом је дубоко уткана у културу и менталитет овог дивног народа. Само народи, а не политичари и чиновници, могу сада да сачувају ту везу кроз директну комуникацију. И ту је проблем – цене летова и ограничења на мрежама. Па ипак, Руси и Срби не смеју дозволити да нас поделе и посвађају, јер ће у супротном то бити наш заједнички, тужан крај.
За крај: свим радницима дипломатских служби који искрено и поштено раде за добробит Отаџбине, честитам Дан дипломата! Свим осталима – честитам још један преживљени дан.
P.S.: Српска песма (Зидарева песма)
Извукла си циглу
из темеља љубави наше
рушиш нашу љубав
само деца осташе
Арматуру чупаш
из темеља среће
нико тако, драга
волети те неће
Бетон и малтер
на срцу ти пише
стубови носачи
од туге се искривише
Васер вага каже
да са мном тераш шегу
дабогда добила
песак у бубрегу
[1] https://www.politika.rs/scc/clanak/730878/dodik-valuta-nezavisne-srpske-bila-bi-rublja
[2] https://t.me/ruserbia/32389
[3] https://t.me/ruserbia/32739
[4] https://history.ru/read/articles/miunkhienskii-sghovor-posliednii-zvonok-pieried-vtoroi-mirovoi-voinoi
[5] https://history.milportal.ru/sgovor-pilsudskogo-s-gitlerom-germano-polskie-otnosheniya-v-1933-1935-gg/
[6] https://idd.mid.ru/exhibition_materials_idd/peregovory-voennykh-missiy-sssr-velikobritanii-i-frantsii-v-ramkakh-moskovskikh-peregovorov-tryekh-d/ (сазнајте више https://cyberleninka.ru/article/n/upuschennyy-shans-anglo-franko-sovetskie-peregovory-letom-1939-g-i-sovetsko-germanskiy-pakt-ot-23-avgusta-1939-g/viewer
