Распадајућа „заједница срећних народа“ (како се упорно саморекламира EU) видљиво својим прописима брине о кучићима и мачићима, обилато штитећи њихова права, што се за Србе не може у тој мери казати!
Видљив пример за то је укидање српског назива у имену места Српске Моравице у Републици Хрватској!
Местo у Горском котару, на прузи Загреб-Карловац-Ријека, које се од 1657.године па све до 1993.године службено називало СРПСКЕ МОРАВИЦЕ, дакле пуних 336 година!
За то време измењале су се у том крају државе, АУСТРИЈА, АУСТРОУГАРСКА, СХС, ЈУГОСЛАВИЈА, ИТАЛИЈА, поново ЈУГОСЛАВИЈА, али се име места никада није мењало!
Међутим, након изборне победе већ у јуну месецу 1990.године скинули су хадезеовци таблу на којој је писало Српске Моравице, али су тек 1993.године службено и променили име места.
Дакле, од 1657.године па до 1993.године то је место поносно носило своје име СРПСКЕ МОРАВИЦЕ, зато што је бечки двор царским декретом гарантовао Србима да им неће бранити њихово народно име и неће им бранити да припадају СПЦ, само да се населе у опустеле граничне области царевине, како би крвљу својом плаћали те додељене повластице, штитећи ту католичку Европу од отоманске азијатске навале.
Тако су се тада у већем броју на своју земљу населили и далеки претци данашњих малобројних Моравичана, који се све више и не осећају слободно да су Срби, потомци некадашњих граничара, који нису отели ничију земљу, већ су населили своју!
Дотадашње становништво тих области, већински католичко, побегло је са франкопанских поседа где су били кметови, исељавајући се чак у данашњу аустријску покрајину Burgenland, коју су кроатокомунисти упорно називали Gradišće, причајући о градишћанским Хрватима као о приоритету бриге за ту националну мањину, злонамерно пренебрегавајући бројну српску националну мањину у Румунији и Мађарској, током трајања браварове Југе.
Досељени су Срби одмах дошли у сукоб са племићком породицом Франкопан (када су се вратили!), која их је покушавала насилно превести у своје кметове, користећи и католичке свештенике у тој прљавој работи, само Моравичани вични пушки и ножу нису се дали, штићени царским указом за који ни католички попови ни племићи нису много марили, али су са страхом гледалу у пушке и јатагане које су Моравичани носили у свакој прилици, као царски граничари.
Само је место после два и по века постало значајно железничко чвориште, још од времена градње пруге Будимпешта-Загреб-Карловац -Ријека, као извозна лука тадашње краљевине Угарске која је обилато давала разне повластице Фјуманима, како су се тада називали становници данашњег града Ријеке, већински талијанске националности. Развој и напредак ријечке луке повећавао је и значај саме пруге и целокупне њене околине.
Угарска је још 1903.године у ријечкој луци подигла тада најмодерније дизалице за утовар расутих терета, јер су бродовима извозили пшеницу у бели свет.
На прузи у месту Српске Моравице подигли су модерну црпну водостаницу, јер су локомотиве биле парњаче, а угарска фирма МАVAG била је произвођач у свету чувених локомотива на којима су моравичани вредно зарађивали свој хлеб, јер су многи радили било у црпној станици, било као пружни радници, или чак и возовође, тек усталило се да становници Српских Моравица носе железничку униформу, и хране породице тим хлебом.
Државе су се мењале, али је пруга радила пуном паром, када је Ријека Рапалским споразумом доспела у краљевину Италију, Сушак је постао погранични град, али и лука Краљевине СХС, а моравичани су наставили свој железничарски посао!
Данас, без свог правог имена које је укинуто одмах када су „еуропски усрећитељи“ отворено помогли повратак неоусташтва у Хрватској, плански разбијајући Југославију, после губитка значаја извозне луке и саме железнице, моравичани све чешће одлазе у бели свет, тако бежећи и од „хрватске бриге“ о њима као Србима!
Додуше, ЕU то не брине иако је Хрватска део те „срећне породице“, ипак су кучићи и мачићи битнији, а ни некадашњи страшни азијати више нису претња, увелико се гласе у самој „срећној породици“, иако су гласни и у Бихаћкој крајини, као некадапњој турској граници!
А време тече ………… ….
